Sokolski domovi u Beogradu

Ideja Sokolskog društva ponikla je u Pragu. Glavni cilj bilo je širenje panslovenizma kao brana germanizaciji kroz gimnastičke veštine.

Kao ideje vrlo brzo je zaživela i u nas. Zajedničko u radu svih sokolskih društava bilo je da su sokoli vaspitavani u duhu principa izvornog sokolstva utemeljenih na ideologiji slovenstva, slobodarskim idejama i načelima građanskog društva koje je iznedrila francuska demokratska revolucija („Sloboda, jednakost bratstvo“), kao i filozofiji starih Helena („U zdravom telu zdrav duh“). Težilo se omasovljavanju pokreta, članovi su okupljani bez obzira na veru, stalež i narodnost, propagirane su ideje demokratičnosti i altruizma. Sokoli su među prvim organizacijama koje su otvoreno podsticale jednakost žena i muškaraca, kao i versku toleranciju. Žene su smatrane ravnopravnim članovima, a Sokoli su se međusobno nazivali braćom i sestrama. Sokolstvo je prevashodno propagiralo amaterski sport, gde vrhunski rezultati nisu bili krajnji cilj. Centralna manifestacija sokolstva bio je slet. Ptica sokol izabrana je zato što u slovenskim narodnim pesmama personifikuje junaštvo i plemenitost

Prva zgrada Sokolskog društva Beograd - Matica započeta je još 1921. godine, po projektu arhitekte Momira Korunovića, člana Sokola, da bi završni radovi bili okončani 1935. godine. Razlozi za prologiranje izgradnje bili su brojni: promena lokacije (trebalo da bude izgrađena u Krunskoj ulici), promena projekta, nedostatak novca, nestabilne političke prilike. Na kraju je "finansijsku inekciju" dao kralj Aleksandar I, priloživši sto hiljada tadašnjih dinara. Zgrada sokolane, danas je poznata kao "Stari DIF". Osvećena je 1. marta 1936. godine i predata na upotrebu.

Sokolsko društvo Beograd I  dobilo je  fiskulturnu salu još 1926. godine u okviru stare zgrade Druge beogradske (muške) gimnazije u Makedonskoj ulici, na mestu današnje zgrade Politike. Projekat vežbaonice je i ovaj put pripao Korunoviću, koji je prilikom ukrašavanja sale koristio brojne sokolske motive. Ovaj objekat stradao je u bombardovanju 6. aprila 1941. godine. Sokolsko društvo Beograd II, formirano za potrebe građana iz okoline Saborne crkve, svoju aktivnost obavljalo u sali osnovne škole "Kralj Petar I".

Sokolsko društvo Beograd III ispočetka je vežbalo u okviru Osnovne škole "Car Dušan". Izgradnja prve namenski izgrađene sokolane počela već 1931. godine na Crvenom krstu. Zgrada je građena u izuzetno modernom, netipičnom stilu za ondašnji Beograd. Projekat su potpisali arhitekte Branislav Kojić i Ivan Stojković. Sokolana je imala dve sale za vežbanje, potpuno opremljen deo sa tuševima i svalačionicama, a za izvođenje priredbi u vežbaonici bila je napravljena sa zasebnim ulazom. 

Osvećenju ovog sokolskog doma prisustvovali su prestavnici svih veroispovesti zastupljenih u Beogradu, sem rimokatoličkog paroha. Sa gašenjem Sokolskog saveza posle II svetskog rata, ovo zdanje preuzima Sportsko društvo "Radnički". Pre rušenja tu se nalazilo 6 objekata. Pored sportske namene, u sklopu kompleksa se nalaze dva ugostiteljska objekta i autoservis sa autoperionicom, kao i zgrada Nacionalne službe zapošljavanja, objekat Arhiva. Svi postojeći objekti srušeni su, a njihova ukupna površina iznosila je  4.442 m2. Beše to tema serije Žigosani u reketu, u kojoj su tajkuni bacili oko na ovu zanosnu lokaciju u prestižnom delu Vračara i već kalkulisali sa brojem izgrađenih kvadrata. 

Kako se navodi u projektu koji je izradio CEP-Centar za planiranje urbanog razvoja, osim sportskih sadržaja kao obaveznih, u okviru kompleksa moguća je realizacija i komercijalnih delatnosti (poslovanje, trgovina i ugostiteljstvo) i javnih službi (muzej sporta, galerija, ambulanta) koji moraju biti usklađeni sa sportskom namenom kompleksa. Predviđena površina novog kompleksa je 18.753,75 m2. Objekat je osmišljen kao savremeni sportski objekat sa multifunkcionanom dvoranom kapaciteta 1.025 gledalaca, sportskim terenima i vežbaonicama, kao i kancelarijama za uprave klubova, garažom i ostalim pratećim sadržajima. Kraj radova je predviđen za 3. april 2025.

Nije nikako uzeto u obzir da bi se istorijsko zdanje Sokolskog doma moglo nekako inkorporirati u planirani moderni centar. Kratko pamćenje... Posle nekoliko rekonstrukcija zgrada je srušena i sada se očekuje izgradnja novog zdanja u ulici Vojvode Šupljikca 31.

Sokolsko društvo Beograd IV sa Banovog brda osnovano je 1929. godine. U prvo vreme svoje sedište imalo je u kafani. Donacijom placa na Čukaričkoj padini, današnjoj Lješkoj ulici 9, 1932. godine započeta je gradnja sokolane. Projektant je i ovaj put bio Korunović, koji u svojoj karijeri izradio projekte za preko stotinu sokolskih domova, od kojih je većina i realizovana. Zbog skromnijeg budžeta, Korunović je projektovao manju zgradu, svedenih linija, čiju su fasadu ukrašavala samo četiri velika polukružna prozora u prizemlju koja su osvetljavala vežbaonicu. Dogradnjom iz 1938. godine, fasada je sa zapadne strane dobila i reljef sa sokolom raširenih krila koji u kandžama drži sokolske simbole - venac i teg. Posle rata ova zgrada je neko vreme bila sedište KUD "Stevan Brakus", da bi se danas u njoj nalazilo Društvo za fizičko vaspitanje i rekreaciju Partizan-Čukarica.

Sokolsko društvo Beograd V, osnovano 1930. godine na teritoriji Senjaka, Dedinja i ne tako atraktivne Jatagan male, bilo je smešteno u prostorijama Doma kulture na Senjaku. Revolucionar, Božidar Adžija, bio je član ovog društva.

Sokolsko društvo Beograd VI  nalazilo se takođe na Vračaru. Godine 1933. godine osveštane su prostorije u okviru sadašnje osnovne škole "Kralj Petar II Karađorđević" u Marulićevoj ulici.

Sokolsko društvo Beograd VII nalazilo se u okviru Šegrtskog doma Vladimira Matijevića, na  adresi Lazarevićeva 6. 

Before Bar B4 is open!

Vеčeras je vaš izveštač prisustvovao velikom otvaranju izložbenog prostora WCluba i prodavnice sa preko 230 otvorenih etiketa viskija koje možete ovde isprobati! Tu su škotski, japanski, američki, irski, kanadski, velški španski, italijanski, nemački, indijski, australijski viskiji.

Neke prestižne viski etikete ovde su zastupljene sa svim etiketama, što nije slučaj ni na mnogim sajmovima viskija. Mnoge renomirane i prestižne etikete premijerno su dostupne na srpskom tržištu. Suma sumarum proizvodi 107 destilerija.

Pitate se sigurno gde?

Odgovor je u okviru jednog novog fenomenalnog prostora na adresi Bulevar Vojvode Bojovića 4b u K distriktu.

Osnovali su ga iz Viski kluba Jelena, Veljko i Filip dobivši ideju za ovo na Sajmu viskija. Prvo dvoje dolaze iz IT sektora, Filip iz komercijale i time su udarili temelje ove ideje koja se večeras kruniše otvaranjem prostora u kojem se najraznovrsnija ponuda viskija u nas može probati (0,01; 0,03; 0,05) pronaći svoj ukus kupiti boca za sebe ili nekom na poklon, popiti u baru, probati i u nekom koktelu. Pozvali su i svoje prijatelje da budu akcionari ove uzbudljive avanture.

Dakle, višе se za dobar viski ne mora potezati u inostranstvo.

I svi viskiji mogu preko sajta naručiti i dobiti na kućnu adresu.

Tu je i klub, biće organizovane degustacije radi širenja viski kulture u nas.

Prostor je moderno dizajniran, opušten sa DJ-om, a biće organizovane i svirke. Možete doći i u duksu i u smokingu. Čаk i u kiltu!

Ekipa je mlada i puna etuzijazma, pa bi bilo lepo da ih podržite i nešto zanimljivo i naučite.

Mi družеnje započinjemo sa Red Bush viskijem, mešavinom trostruko destilovanog single malt i irskog zrna viskija, sazreo u burbon bačvama američkog belog hrasta prvog punjenja, sa raskošnim notama vanile i putera. Mirisi podsećaju na poljsko cveće i sveže jabuke. Ukus daje kremasta teksutra vanile, muskatnog oraščića i meda. Kratku i suvu završnicu upotpunjuje aroma dimljenog hrasta.

Za leto su planirane dve bašte. Tu su i druga žestoka pića: konjаci, džinovi, vodke, tekile, rumovi, te i ljubitelji ovih žestina ovde mogu naći svoj omiljeni kutak.

Ukus viskija kao i tip prvenstveno zavisi od žitarice od koje se pravi. Najčešći sastojci u vidu žitarica su ječam, raž, ovas, kukuruz i naravno pšenica. Osim prema žitaricama, vrste viskija variraju prema alkoholnom sadržaju, kvalitetu, načinu pripreme i očuvanju pića, kao i količine vode koja se meša sa količinom alkohola. Ono što utiče na boju viskija je uticaj drvene bačve.

Glavna osnovna podela je malt viski – piće od ječmenog slada i grain viski – piće od bilo koje žitarice. U okviru ove dve podele postoji bezbroj drugih podvrsta. Razlikujemo singl malt, burbon i blended (mešani) viski.

Sing mallt viski čine ječmeni slad koji daje karakter viskiju i voda. Destilerije striktno prate 8 koraka preparacije u koje uključuju malting, mešanje, filtriranje sastojaka kao i pripremu čistog alkohola. Scotch je najpoznatija ‘pod vrsta’ viskija i proizvodi se u Škotskoj, zemlji porekla ovog alkoholnog pića. Single malt viski prvi put se proizveo u Škotskoj, u oblasti Speyside. Mora biti proizveden u jednoj destileriji i ne sme se mešati sa drugim viskijima.Najpoznatiji brendovi single malt viskija su Glenfiddich, Macallan i Lagavulin.

Single pot je jedinstvena irska vrsta viskija koja se proizvodi isključivo tamo. Naziva se i "pure pot still" ili "irish pot still" viski i predstavlja kombinaciju sladanih ječmenih zrna i ne-sladnih zrna, obično raži. Tradicionalno se proizvodi u bakarnim kazanima koji su zapravo dvostruki, pri čemu se destilacija vrši u prvom delu, dok se u drugom delu odvija postupak čišćenja i filtriranja viskija. Jedna od najpoznatijih destilerija je Midleton, koja proizvodi viski pod brendom Redbreast. Ovaj viski je poznat po svojoj glatkoći, bogatim aromama i ukusima koji se sastoje od voća, slatkih začina, vanile i hrastovine. Istorija single pot viskija datira još od 1800-ih godina, kada su brojne destilerije u Irskoj proizvodile i izvozile ovaj viski širom sveta.

Blended viski je kombinacija dobijena mešanjem malt i grain viskija. Neke zemlje, poput  Irske, Škotske i Kanade, propisuju da svi malt viskiji koji ulaze u mešavinu moraju biti stari minimum tri godine. U procesu blendiranja, 'Master Destiler' pažljivo bira određene vrste viskija i kombinuje ih u preciznim proporcijama kako bi se postigao željeni ukus.

Burbon viski je mešavina raznih žitarica. Pri tome kukuruz u sastav ulazi sa minimum 51% kukuruza, a ostatak žitarica je najčešće u kombinaciji ječma, raži i pšenice. Sledeći uslov je odležavanje bar godinu dana u buradima u Kentakiju, a prosečno vreme odležavanja burbon viskija je od 4 do 6 godina.

Zaslužan za proizvodnju viskija u Japanu je Masataka Taketsuru koji je gorionički zanat savladao u Škotskoj i svoje znanje preneo u kompaniju Yamazaki kao menadžer više od 10 godina. Kompanija je kasnije preimenovana u Suntory. Taketsuru napušta destileriju i osniva svoju Nikka. Dva brenda Suntoy i Nikka postali su i ostali do danas najuspešnija i najpoznatija imena kada je u pitanju japanski viski.

Ono što će pušаče posebno obradovati je činjenica da je pušеnje dozvoljeno, a tu je i lep izbor cigara. Ventilacija perfektno funkcioniše, pa ni nepušači neće biti uskraćeni za potpuni užitak.

Stoga se udobno zavalite u kožne vinčester garniture, uživajte u muzici, gledajući murale, a ako vam se i prikaže neki slon, to je samo stoga što je u neposrednoj blizini zoo vrt.

A moj izbor za take away je japanski viski Enso Japanese Whisky, delikatni japanski blended viski iz Kijokave. Pobednik na London Spirit Compettion 2021. Njegovo ime na japanskom znači ''krug'' ili ''ciklus'. Inspiracija za spravljanje ove specifične mešavine dolazi iz japanske Zen filozofije. Krug je jedan od najviših mitskih simbola Japana.

Sazrevao je u buradima od američkog hrasta, a destilovan korišćenjem lonca.

Miris ispunjavaju arome cveta limuna, kandirane korice pomorandže, meda, zrele šljive, vanile, karamele i mekog dima.Ukus karakterišu tostirani hrast, badem, hrskava jabuka, “drvenasta” vanila i cimet, a u robusnoj završnici – hrskava kruška i tostirane žitarice.

Začetnik dizajna u Srbiji: Dragutin Inkiostri Medenjak

 

Dragutin Medenjak Inkiostri (Karlo Luka Ferdinando Inkiostri, 1866 – 1942.) začetnik srpskog dizajna, rođen je 18. oktobra 1866. u Splitu. 

Njegov rad na stvaranju autentičnog srpskog dizajna najočigledniji je na uređenju kuće Jovana Cvijića. Svoje poimanje dizajna izlagao je u člancima i knjigama. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (objavljeno 1925.).

Školovao se u Italiji, u Firenci kod profesora Filadelfa Simija, ali na njega daleko veći uticaj ostavlja arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, sa interesovanjem za folklornu umetnost. 

Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio.

Godine 1900. odlazi u Karlovac, i započinje raad na dekoraciju enterijera zasnovanu na narodnim motivima. Počinje da da prikuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, pohodio je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije.

Paravan (četvorodelni), ulje na platnu, 145 x 47 cm 

Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Dekoriše i bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao Veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ubrzo su pristigle porudžbine za dekoraciju Ministarstva finansija, Ministarstva prosvete i Narodne banke. 

U Ministarstvu prosvete (danas Dom Vukove zadužbine) radi na dekoraciji hodnika ulaza i ministrove sobe. Sačuvane su u hodniku alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti. Tom prilikom Inkiostri se i po prvi put upustio u projektovanje nameštaja. Njegov dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca.

U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Sjajan primer njegovog rada i danas se može videti u Muzeju Jovana Cvijića, koji mu je poverio ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. Kuća se sastoji od salona za primanje, Cvijićeve radne sobe i salona gospođe Cvijić. Enterijer radne sobe nije sačuvan u celosti, dok je salon za primanje izvorno sačuvan sa nameštajem izrađenim u narodnom stilu. 

U salonu gospođe Cvijić možete videti nameštaj presvučen vezovima i tkaninama iz Cvijićeve kolekcije, koje je on prikupio tokom mnogobrojih putovanja po Balkanu. Deo tima koji su radili na uređenji činili su  dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. 

Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom asociraju na negov naučni rad.

Prilikom rekonstrukcije urađena je konzervacija zidnog slikarstva Dragutina Inkiostrija Medenjaka, kao i drvenog nameštaja, predmeta od metala kao što su lusteri, odlikovanja i bista, ali i zavesa i ćilima, odnosno predmeta od tekstila. 

Iako tražen, finansijski balansira na rubu egzistencije. Nadao se radu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja upravo započeta, te je u tu svrhu posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao aganžman, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek po okončanju Prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat provodi u Italiji. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. U Beograd se vraća 1923. godine i biva postavljen za upravnika Akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski.

Umire 16. septembra 1942. godine. Za života nije naišao na razumevanje da se osnuje srpska dizajnerska scena, no svoje je znanje uspeo je da prenese đacima beogradske Umetničko-zanatske škole.

Zdanje koje krije poruku Staljinu

Ima li veće ironije nego zgradu Pirodno matematičkog fakulteta podići 1953. godine na mestu nekadašnje zloglasne tamnice Glavnjače?  Glavnjača je naziv za staru zgradu Uprave grada Beograda (nova je izgrađena dvadesetih godina na Obilićevom vencu=UDBA). U ovoj zgradi  nalazio se centar gradske policije i zatvor. Odeljak za žene zvao se "Ženski salon", a onaj namenjen zatvorenicima višeg staleža, ironično, "Gospodska soba". Dve su ćelije, bile posebno „popularne“ - mala tzv. „Ćorka“ i velika tzv. „Glavnjača“, po kojoj je kasnije čitava zgrada dobila naziv.

Slučaj Ljubice Ljubičić, devojke koja je preminula od posledica prebijanja u Glavnjači 1924. godine, punio je stupce u dnevnim listovima. Takođe „Glavnjača“ je ostala poznata i kao „politički zatvor“ u koji su zatvarani politički protivnici svih režima, koji su postojali tokom postojanja ove zgrade od 1864.-1953. godine. “Glavnjača”, koju su robijaši nazivali i “Šatrondža”, imala je nizak plafon i u nju je moglo da stane od 80 do 100 pritvorenika, a uglavnom ih je bilo mnogo više od tog broja. Svetlost i vazduh dolazile su kroz jednu rupu. Uslovi u njoj su bili katastrofalni, zatvorenici su vršili nuždu tamo gde su jeli, a obroci su im bili nejestivi. Veliki broj njih umro je od tifusa i drugih zaraznih bolesti. Mučenja su bila svakodnevnica stanovnika ovog zatvora. Zatvorenici u “Glavnjači” se nisu kupali, a samo retki, oni malo bogatiji, povremeno su dobijali čistu garderobu da se presvuku.

 

No, ako danas pogledate iz vazduha bilo avionom, dronom ili uvidom u Gugl mape  jasno možete pročitati slova “n” i “e” u osnovi Prirodno-matematikog fakulteta podignutog po projektu arhitekata Aleksandra Sekulića i Đorđa Stefanovića. Jedno od tumačenja je da je ta poruka poslata Staljinu i Rusima.

 

Ova urbana legenda ne drži vodu, pogotovu kada se zna da je u trenutku kad je zgrada svečano otvorena 1954. godine Staljin već bio pokojni, a svega dve godine kasnije Tito se svečano izmirio sa njegovim naslednicima u Kremlju. Ostala su dva slova koja kriju vertikalnu projekciju jedne velike palate. Ali svakako mogu biti spomenik istorijskom trenutku u kojem jedna zemlja nije pristala da bude nečiji satelit. 

No, naša kuraž da bitangama odbrusima je u opadanju, te simbolično i zgrada PMF-a to prati- već godinama tone, a stručnjaci procenjuju da je jedna strana ove zgrade potonula skoro 30 centimetara. Rudarsko-geološki fakultet uradio je istraživanje zemljišta ispod zgrade i tada je otkriveno da je razlog podzemna stena u obliku položene kapi čija visina, na strani koja tone, dostiže šest metara.

 

Zgrada Jadransko-podunavske banke postaje Palata nauke

 

Zgrada na adresi Kralja Milana 11 u Beogradu, podignuta pre skoro jednog veka po projektu nemačkog arhitekte Augusta Rajnfelza, trebalo bi da postane Palata nauke čiji je investitor Zadužbina Miodraga Kostića. Prenamenom celog objekta dobiće se jedinstvena funkcionalna celina sa izložbenim prostorima, naučnim centrima, planetarijumom i restoranom za korisnike. Planetarijum na treem spratu kao namenski sadržaj biće postavljen na adekvatnu čeličnu konstrukciju dok će završna obrada podnih površina biti kaljeno staklo.

 

Urbanistički projekat za rekonstrukciju, sanaciju, adaptaciju i prenamenu objekta postavljen je ovih dana na javni uvid, a može se pogledati najkasnije do 6. novembra 2023. godine na sajtu Grada Beograda. Nosilac izrade urbanističkog projekta je beogradska fima Projektura d.o.o, dok idejno rešenje potpisuje BIRO. VIA, takođe iz Beograda, sa Goranom Vojvodićem, dia, kao odgovornim projektantom.

U vreme izgradnje palate, Jadransko-podunavska banka važila je za najveću banku na teritoriji Kraljevine Jugoslaviji. Nastala je 11. maja 1924. godine spajanjem Jadranske banke nastale 1905. godine u Trstu, a od 1921. godine sa sedištem u Beogradu i Podunavskog trgovačkog akcionarskog društva, takođe iz Beograd. Predsednik banke prilikom osnivanja bio je uspešni bankar i privrednik Vladimir Matijević, koji će na ovom mestu biti do svoje smrti 1929. godine, dok je direktor bio Stevan Karamata. Obojica su bili u upravi Srpske banke, najveće novčane institucije Srba u Austrougarskoj i najvećeg akcionara novoosnovane banke, što je u potonjim godinama dovodilo u pitanje poslovanje Jadransko-podunavske banke, posebno u berzanskim poslovima.

Građena za potrebe Jadransko-podunavske banke, u to vreme vodeće na ovim prostorima, koja je nakon završetka objekta u Kralja Milana 11 svoje sedište premestila iz Ljubljane u Beograd. Objekat je izgrađen u periodu od 1922. do 1924. godine. Planovi za zgradu su stigli iz nemačkog grada Frankfurta na Majni, iz atelja Filipa Holcmana, a potpisao ga je arhitekta Avgust Rajnfels, koji je prilikom izgradnje sarađivao sa arhitektom Ivanom Belićem. Na dekoru Jadransko-podunavske banke učestvovali su istaknuti skulptori Lojze Dolinar, Toma Rosandić i Petar Palavičini.

 Zgrada se prostire na gotovo 1200 kvadratnih metara, na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša. Po svojoj strukturi ima suteren i prizemlje, zatim mezanin, 3 sprata i potkrovlje. Dok su donji delovi zgrade bili namejeni za bankarske poslove i smeštaj sefova, kancelarija i šalter sale, spratovi su bili namenjeni za stanove bankarskih službenika i apartmane za klijente banke iz drugih gradova i inostranstva. U novinama iz tog vremena, nalazimo i oglase u kojima se nude u zakup stanovi u ovoj zgradi, kako za stanovanje, tako i za poslovni prostor.

Fasada je osmišljena u postakademističkom stilu, koji je u to vreme još bio dominantan stil u izgradnji poslovnih i zgrada od javnog značanja. Bogato ukrašena fasada obiluje brojnim elementima iz antičke grčke mitologije i arhitekture od jonskih stubova koji nose najviše nivoe zgrade do predstava mitoloških bića u vidu skulptura i medaljona. I tu se posebno vodilo računa. Na vrhu zgrade nalaze se četiri para figura rimskih bogova - Posejdona i njegove žene Amfirite, Posejdona i Apolona, Afrodite i Hermesa, te Apolone i Tihe, boginje sreće i blagostanja. U narednom redu se nalaze prikazi Hermesa i drugih mitskih pratilaca bogova, istovremeno nudeći simbol sreće i blagostanja, kao i božanske zaštite putnika na trgovačkim putevima kojima su se obavljali poslovi Jadransko-podunavske banka.Kamene predstave sa likom Apolona, Afrodite, Tihe, Apolona, a posebno Heremesa i Posjedona, prisutne su i na nižim nivoima zgrade, kako kroz skulpture celog tela, tako i kroz ukrasne u vidu glava božanstava ili mitskih personifikacija u vidu bika, delfina, riba, morskih konjica, nimfi, sirena, kao i njihovih pratilaca. Pored ovih antičkih simbola, nalaze se i niz medaljona sa prikazom raznih delatnosti - ratarstva, pomorstva, industrije, rudarstva, oblasti u kojima je poslovala banka.

Dok je fasada rađena u klasičnom stilu, u unutrašnji je zastupljen tada moderni art deko u vidu bogatih ukrasa i stepeništa od kovanog gvožđa sa floralnim elementima, mermeru, raznobrojnim vitražima i brojnim umetničkim delima na zidovima. Centralna prostorija (salter sala) u prizemlju sa fontanom Afrodite pokrivena je staklenom tavanicom na 12 stubova sa veličanstvenim vitražom. Na njoj je doaran Apolon simbol Sunca, plodnosti, lepote, umetnosti i bogatstva. Kupola je bila opremljena i posebnim sistemom vodenog rashlađivanja koji je bio u funkciji sve do devedesetih godina XX. veka.

Палата Албанија са римским водоводом

Остаци староримских водовода испод Кнез Михаилове улице, код Палате Албанија. Фотографија је снимљена приликом радова на прокопавању подземног пролаза у Сремској улици, 1968. године. Палата Албанија био је први облакодер у Београду, највиша зграда тада у југоисточној Европи. Ових дана, не на радост вашег извештача, добија све бројнију конкуренцију. Не знам да ли знате, али она има 4 подземна спрата чиме не могу да се похвали много зграда у престоници. У савезничком бомбардовању 1944. на небодер пада пола тоне тешка бомба. Но, статичар Ђорђе Лазаревић је добро урадио посао те су оштећења била занемарљива.

А пре палате ту беше биртија направљена од блата и трошног дрвета, са устајалим ваздухом, јер није било могуће направити познату српску промају.


„… једино, на врху те улице, постоји и данас, као траг старог Београда, и постојће, како изглееда, вековима, кафана Албанија, ругло Београда, али елдорадо свих закупаца те кафане! Не постоји кафана с мање режије, а више промета! Нит постоји кафана коју посећује тако разнолика и тако мешовита публика", записао је Бранислав Нушић о својој омиљеној кафани.

Зграду је саградио Крста М. Томовић грожђарски велетрговац 1860. године Из ње је увек допирао мирис ракије и ћевапчића. Испред кафане је стајао гвоздени стуб са часовником на три стране. То је био чувени "Сат", важан део Теразија и место где су се заказивали састанци, било пословни, било састанци младих парова.

Кафана је срушена 17. oктобра 1936. године. Ватрогасци су само пар часова раније, прво затворили воду, а потом и искључили струју. За све то време кафана је регуларно опслушивала своје госте. Они су ту, у знак протеста, седели све док радници нису почели да избијају тесна прозорска окна. Лепота је, што кажу, у оку посматрача, у овом случају боема.

Дневни лист “Политика” је у чланку посвећеном рушењу “Албаније” навела да је “газда покушавао да је прода 1873., тражио је велику суму од 5 хиљада дуката. Гости су у почетку били отмени: виши чиновници, бољи трговци и странци; одржавали су се приватни балови, нека врста породичних забава и састанака. У 1890-тим има доста великошколаца и уметника. Пре Великог рата људи средњег сталежа, радни свет и носачи, који ће јој остати верни до краја и чији су "самари" стајали поређани уз спољни зид…

Уредник магазина "Геџа" Жика Штикла никако није могао да се помири са овом одлуком и забележио је:

"Господо, када се први пијук зарије у драге нам зидове, предлажем да се Теразијама разлегну трагични звуци Бетовеновог посмртног марша."

Чувени боем Рака Вуловић прихватио се улоге свештеника, те почео да причешћује окупљене, давајући им уместо нафоре, переце са гутљајем црвеног вина и одржао посмртни говор: 

"Драги Албанци, после тешке борбе и уз све напоре да спасем своју тешку болеснице "Албанију" нисам успео и она је морала да издахне. Нека јој је слава! Она је мртва и кроз који сат биће покопана, али успомена на њу живеће међ' нама. У "Албанији" су се, као што знате, окупљали они који су тражили посао, а молили бога да га не пронађу!"