Prva psihijatrijska klinika u Beogradu (Dom za s uma sišavše) i jedina slobodna teritorija tokom Velikog (I svetskog) rata bila je Doktorova kula. To je i mesto gde su boravila dva naša velika književnika; Laza Lazarević kao lekar i Petar Kočić kao pacijent.
Doktorovu kulu, mešavinu konaka, palate i kule, nasledio je Knez Mihailo Obrenović i doneo odluku 1861. godine da taj prostor postane psihijatrijska bolnica "Dom za s'uma sišavše".
Kulu je na brdu Guberevac 1824. godine podigao Napolitanac Vito Romita, lekar Miloša Obrenovića i vezira beogradskog. Nalazila se malo više iznad varoši, ali taman na pola puta između kneževog konaka u Topčideru i vezirovog sedišta na Kalemegdanu. Sa svog brega mogao je da vidi ceo grad. Problem je nastao što je ova zgrada na sprat izazavala zavist kod vezira. O tome piše Georgije Popopović knjazu Milošu:
"Problem pravi čestiti vezir. Smeta mu što je kuća velika, veća od njegove, "govoreći se da je kuća, ko kao gradić" Čestiti vezir znajući da je doktor kod vas, kaže da se ova stvar i vas makar koliko ticati može, jer kaže, šta će doktoru onaka kuća, a za takove stvari nisam rad veli časni vezir, da kodža Miloš u zamerku pada. On je doktoru zapovedio "da istu kuću više ne gradi, lil ako bi je graditi produžio, to će on prinužden biti i samome Devletu o tome izveste učiniti."
Reklo bi se da kuća nije bila baš ogromna, nego je bila na bregu. Jeste, bila je drugačija, doduše. A u zavisti su velike oči.
Prozori kuće bili su visoki, oivičeni lukom koji se spuštao do zemlje. Vrata su ukrašavali ukrasi od kovanog gvožđa. Na spratu je postojao kamin sa srpskim grbom iznad kojih je orao rašiorio krila. Pododvi i vrata bili su luksuzni, od drveta "mečja leska", te su se crvenili kao da su od mahagonija. Iz rodnog Napulja doneo je sadnice vinove loze i oko kuće napravio malu Napolitanu. Kneževa kći, Savka Obrenović ovde je dolazila na časove italijanskoj i klavira.
Romita je, međutiim, što bismo danas rekli bio nesolventan te je zapalio za Vlašku. Kuću je kao miraz ustupio doktoru Bartolomeu Silvestra Kunibertu, koji ju je zbog nedostatka novca, prodao knezu Milošu.
Bolnica je imala prvo pet a nakon pet godina 20 pacijenata. Kompleks se širio sa brojem bolesnka, imao je muški i ženski paviljon, paviljone za mirne i uznemirene, kao i za prvljave i čiste i bio je ograđen zidinama koje nisu bile garancija da se neki pacijent neće iskrasti. Prvi lekarski izveštaj datira iz 1861. a prva sačuvana istorija bolesti iz 1880. godine.
Prva klasifikacija duševnih bolesti postavljena krajem je XIX veka. Potreba za otvaranjem psihijatrijske bolnice kod nas, prvi put u javnu raspravu ulazi 1837. godine, kada je jedan čovek sa znakovima duševne bolesti počinio ubistvo. Tome je prethodilo lečenje duševnih bolesnika kapima opijuma, bromovom solju, rakijom i vinom, insulinskom komom, u manastirima i u kućama na obodima grada.
Prizemlje nije autentično, a pretpostavlja se da je bilo ekonomski deo bolnice. Potpuno netaknut sprat, služio je za život i bio je luksuzanza to vreme. Kraj kamina, u doktorskoj sobi nastala je i Kunibertova Istorija Kneževine Srbije. Sačuvan je ključ od bolničke kapije, kao i jedan od starih EEG aparata, koji i sada ispravan.
Načelnik Odeljenja intenzivne nege psihijatar Slobodan Jovičić, pozivajući se na sećanja starijih kolega, kaže da je prvi pacijent bila Kata Radmanova iz Požarevca, koja se nakon smrti muža odala alkoholu i prostituciji. On je objasnio da je u jednom momentu u bolnici bilo hiljadu pacijenata sa opisnim dijagnozama - govoruća apatija (mesecima ne progovara ništa) ili jedna potpuno belovesna luda samo se smeje, trči i skače...