Začetnik dizajna u Srbiji: Dragutin Inkiostri Medenjak

 

Dragutin Medenjak Inkiostri (Karlo Luka Ferdinando Inkiostri, 1866 – 1942.) začetnik srpskog dizajna, rođen je 18. oktobra 1866. u Splitu. 

Njegov rad na stvaranju autentičnog srpskog dizajna najočigledniji je na uređenju kuće Jovana Cvijića. Svoje poimanje dizajna izlagao je u člancima i knjigama. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (objavljeno 1925.).

Školovao se u Italiji, u Firenci kod profesora Filadelfa Simija, ali na njega daleko veći uticaj ostavlja arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, sa interesovanjem za folklornu umetnost. 

Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio.

Godine 1900. odlazi u Karlovac, i započinje raad na dekoraciju enterijera zasnovanu na narodnim motivima. Počinje da da prikuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, pohodio je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije.

Paravan (četvorodelni), ulje na platnu, 145 x 47 cm 

Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Dekoriše i bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao Veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ubrzo su pristigle porudžbine za dekoraciju Ministarstva finansija, Ministarstva prosvete i Narodne banke. 

U Ministarstvu prosvete (danas Dom Vukove zadužbine) radi na dekoraciji hodnika ulaza i ministrove sobe. Sačuvane su u hodniku alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti. Tom prilikom Inkiostri se i po prvi put upustio u projektovanje nameštaja. Njegov dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca.

U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Sjajan primer njegovog rada i danas se može videti u Muzeju Jovana Cvijića, koji mu je poverio ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. Kuća se sastoji od salona za primanje, Cvijićeve radne sobe i salona gospođe Cvijić. Enterijer radne sobe nije sačuvan u celosti, dok je salon za primanje izvorno sačuvan sa nameštajem izrađenim u narodnom stilu. 

U salonu gospođe Cvijić možete videti nameštaj presvučen vezovima i tkaninama iz Cvijićeve kolekcije, koje je on prikupio tokom mnogobrojih putovanja po Balkanu. Deo tima koji su radili na uređenji činili su  dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. 

Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom asociraju na negov naučni rad.

Prilikom rekonstrukcije urađena je konzervacija zidnog slikarstva Dragutina Inkiostrija Medenjaka, kao i drvenog nameštaja, predmeta od metala kao što su lusteri, odlikovanja i bista, ali i zavesa i ćilima, odnosno predmeta od tekstila. 

Iako tražen, finansijski balansira na rubu egzistencije. Nadao se radu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja upravo započeta, te je u tu svrhu posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao aganžman, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek po okončanju Prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat provodi u Italiji. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. U Beograd se vraća 1923. godine i biva postavljen za upravnika Akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski.

Umire 16. septembra 1942. godine. Za života nije naišao na razumevanje da se osnuje srpska dizajnerska scena, no svoje je znanje uspeo je da prenese đacima beogradske Umetničko-zanatske škole.

Zdanje koje krije poruku Staljinu

Ima li veće ironije nego zgradu Pirodno matematičkog fakulteta podići 1953. godine na mestu nekadašnje zloglasne tamnice Glavnjače?  Glavnjača je naziv za staru zgradu Uprave grada Beograda (nova je izgrađena dvadesetih godina na Obilićevom vencu=UDBA). U ovoj zgradi  nalazio se centar gradske policije i zatvor. Odeljak za žene zvao se "Ženski salon", a onaj namenjen zatvorenicima višeg staleža, ironično, "Gospodska soba". Dve su ćelije, bile posebno „popularne“ - mala tzv. „Ćorka“ i velika tzv. „Glavnjača“, po kojoj je kasnije čitava zgrada dobila naziv.

Slučaj Ljubice Ljubičić, devojke koja je preminula od posledica prebijanja u Glavnjači 1924. godine, punio je stupce u dnevnim listovima. Takođe „Glavnjača“ je ostala poznata i kao „politički zatvor“ u koji su zatvarani politički protivnici svih režima, koji su postojali tokom postojanja ove zgrade od 1864.-1953. godine. “Glavnjača”, koju su robijaši nazivali i “Šatrondža”, imala je nizak plafon i u nju je moglo da stane od 80 do 100 pritvorenika, a uglavnom ih je bilo mnogo više od tog broja. Svetlost i vazduh dolazile su kroz jednu rupu. Uslovi u njoj su bili katastrofalni, zatvorenici su vršili nuždu tamo gde su jeli, a obroci su im bili nejestivi. Veliki broj njih umro je od tifusa i drugih zaraznih bolesti. Mučenja su bila svakodnevnica stanovnika ovog zatvora. Zatvorenici u “Glavnjači” se nisu kupali, a samo retki, oni malo bogatiji, povremeno su dobijali čistu garderobu da se presvuku.

 

No, ako danas pogledate iz vazduha bilo avionom, dronom ili uvidom u Gugl mape  jasno možete pročitati slova “n” i “e” u osnovi Prirodno-matematikog fakulteta podignutog po projektu arhitekata Aleksandra Sekulića i Đorđa Stefanovića. Jedno od tumačenja je da je ta poruka poslata Staljinu i Rusima.

 

Ova urbana legenda ne drži vodu, pogotovu kada se zna da je u trenutku kad je zgrada svečano otvorena 1954. godine Staljin već bio pokojni, a svega dve godine kasnije Tito se svečano izmirio sa njegovim naslednicima u Kremlju. Ostala su dva slova koja kriju vertikalnu projekciju jedne velike palate. Ali svakako mogu biti spomenik istorijskom trenutku u kojem jedna zemlja nije pristala da bude nečiji satelit. 

No, naša kuraž da bitangama odbrusima je u opadanju, te simbolično i zgrada PMF-a to prati- već godinama tone, a stručnjaci procenjuju da je jedna strana ove zgrade potonula skoro 30 centimetara. Rudarsko-geološki fakultet uradio je istraživanje zemljišta ispod zgrade i tada je otkriveno da je razlog podzemna stena u obliku položene kapi čija visina, na strani koja tone, dostiže šest metara.