четвртак, 30. јул 2015.

Калмички будистички храм у Београду





Калмички будистички храм, познат и као Калмички дом, је било здање калмичког народа које је постојало у Београду између 1929. и 1940. године. Сматра се једним од првих будистичким храмова у Европи, после будистичког храма у Санкт Петербургу, подигнутог 1909–1915.


Превирања у свету у првој половини XX века довела су до расељавања пресељења читавих етничких група. Тако се између 1920. и 1944. године у Београду нашао велики број Калмика. Први Калмици избеглице су стигли у Србију почетком априла 1920. године и било их је неколико десетина. Друга, и далеко најбројнија калмичка групација (око 300 избеглица) приспела је у Србију крајем 1920. године. У целом том периоду од 1920. до краја 1923. године у Србију је стигло укупно 450–500 Калмика. Главнина калмичких избеглица (300–400) настанила се у Београду, формирајући тако највећу камичку колонију у Европи. У Београду су се већином настанили у приградском селу Мали Мокри ЛугУ почетку су изазивали општу радозналост, и становници Малог Мокрог Луга су их назвали Кинези.

Са калмичким избеглицама у Србију је стигло и неколико њихових свештеника. Најстарији по годинама и свештеничком чину био је бакша Гави Џимба (Манчуда) Боринов. Своју прву богомољу у Београду Калмици су успоставили у септембру 1923. године у две изнајмљене собе у улици Војислава Илића бр. 47 (та кућа и данас постоји). У тим просторијама храм се налазио до краја 1925. године када је премештен у Метохијску улицу бр. 51. Априла 1928. године формирају Калмичку колонију. За председника је изабран бивши пуковних руске војске Абуша Алексејев, који ће заједно са будистичким старешином бакшом Манчуда Бориновим покренути акцију за изградњу будистичког храма у Београду.

 

 На земљишту које има је дао београдски индустријалац, Милош Јаћимовић (1858–1940), Калмици су изградили будистички храм, који је завршен 1929. године. Свечано освећење храма, првог и јединог такве врсте у Европи, обављено је 12. децембра 1929. године. Церемонију освећења новог храма су обавили бакша Намђал Нимбушев, духовни вођа Калмика у изгнанству, који је за ту свечану прилику допутовао из Париза и бакша београдски Умаљдинова, уз асистенцију двојице свештеника. Београд може да буде поносан... писао је 1939. године у Београдским општинским новинама др Стеван Поповић, добар познавалац Калмика.

Убрзо по изградњи, храм је постао обележје Београда и једна од његових знаменитости. У Водичу кроз Београд објављеном 1930. године наилази се на одредницу о храму, а годину дана касније улица у којој се храм налазио добија ново име: Будистичка улица (данас Будванска). Када је дом саграђен и почео да функционише, убрзо потом формиран је и Будистички духовни савет који је био спона међу свим месним Калмицима. Приликом прослава већих будистичких празника долазили су и Калмици из других делова Србије. Убрзо су успостављене везе за енглеским друштвом Maha Bodhi Society и другим сличним организацијама и удружењима. У храму су држани часови калмичког језика и будистичке веронауке. Калмичка принцеза Нирџидма Торгутска је посетила београдски храм 20. септембар 1933. Београдском храму су и даље недостајали многи богослужбени предмети које није било могуће набавити у Европи, па је преко посланика Јапана у Букурешту из Токија стигао велики бронзани кип Буде, чије је освећење извршено 25. марта 1934. године. Пола године по освећењу Будине статуе, београдски будисти су одржали помен краљу Александру, убијеном у атентату приликом званичне посете Француској. 1935. године је предузета реконструкција храма, чиме је храм проширен за још 38 квадратних метара.

Након неког времена, и градске власти су почеле новчано да помажу свештенство. Прослава десетогодишњице изградње храма одржана је 23.11. 1939. Новчана помоћ градске владе им је укинута 1942. године као лицима несрпске националности.

У борбама за ослобођење Београда (12–16. октобар 1944.) које су се водиле у непосредној близини, делимично је порушен горњи део калмичког храма. Београдска колонија Калмика је престала да постоји 1944. године када су њени чланови избегли у Немачку, а касније у САД.



Након рата, нове власти су сматрале да је београдски будистички храм изгубио разлог за постојање јер је остао без верника и без реликвија, па су 1950. срушили куполу храма а приземље претворили у дом културе. Касније је у тој згради просторије имао Социјалистички савез радног народа. На крају је зграду преузела радна организација Будућност која је храм порушила, а на његовим темељима подигла двоспратну зграду у коју је уселила свој сервис Хлађење. Данас у Београду више не постоји калмичка заједница нити будистички храм.

уторак, 28. јул 2015.

ОТВАРА СЕ ВОЈНИ БУНКЕР НА БЕОГРАДСКОЈ ТВРЂАВИ





Београд, 27. јул 2015. године - Војни бункер на Горњем граду Београдске тврђаве (код споменика Победник) ускоро ће бити отворен за посетиоце и доступан за свакодневно разгледање.

Бункер је грађен почетком 50-тих година 20. века, када је изграђено више стотина топовских, митраљеских и других бункера. О објекту који је данас у одговорности ЈП Београдска тврђава за сада не постоје подаци о његовој изградњи, намени и одржавању. На степеницама које воде у унутрашњост објекта, уклесан је датум 10 (или 18) октобар 1953. године. Како је дошло до пада могућности агресије средином педесетих година, објекат никад није стављен у функцију за коју је пројектован.

Осим упознавања са унутрашњошћу објекта, посетиоци ће бити у прилици да виде и изложбу "Негде између", која је наменски рађена за овај простор и приказује функционисање и активности ЈНА након Другог светског рата и у периоду хладног рата. Аутор изложбе је др Бојан Димитријевић, научни саветник Института за савременему историју. 


Посебну атракцију представљаће интерактивна инсталација, која је саставни део изложбе и која приказује причу о Београдској тврђави као војном објекту у периоду од 1945. до 1955. године, када је сам објекат и настао. Инсталација се састоји од фотографија које су, уз помоћ посебног пројектора, приказане на карактеристичном зиду лучног облика и аудио нарације која се емитује са скривених звучника.

Инсталација ће бити постављена у једној од бочних просторија бункера, а оно што је чини посебном атрактивном јесте начин њеног покретања и прегледања фотографија: уз помоћ скривеног сензора и посебног дизајна и програмирања, посетиоци ће покретом руке који опонаша листање књиге или фото албума, активирати и прелиставати фотографије на зиду који се налази пред њима. Интерактивни дизајн поставке осмишљен је да изазове што веће интересовање посетилаца и истовремено испуни највише светске музеолошке  и естетске стандарде. Инсталацију је израдио Кодек институт. 


Војни бункер шести је по реду објекат који се отвара на Београдској тврђави и који ће посетиоцима бити доступан за разгледање сваког дана (и викендом) од 11.00 до 19.00 часова. Цена улазнице биће 100 динара, а за повлашћене категорије (студенти, ђаци, пензинери) – 50 динара.  

четвртак, 16. јул 2015.

Barajevo od Ilira i Kelta preko Rimljana ...


Prva naselja na teritoriji današnje opštine Barajevo pojavila su se pre pet hiljada godina, u doba neolita. Najveće neolitsko naselje na teritoriji barajevske opštine zauzimalo je prostor od oko sto hektara, a nalazilo se na lokalitetu koji je u arheologiji poznat pod imenom Kremenite njive.


U ovim krajevima živeli su Iliri, Kelti, a početkom nove ere doseljavaju se Rimljani. Period dolaska slovenskog stanovništva u ove krajeve istorijski je nejasan. Barajevo se prvi put pominje u katastarskom popisu koji su sproveli Turci 1536. godine, kao drugo ime za Baraj (zabeleženo 1528.godine).



U vreme Prvog srpskog ustanka, ovaj kraj je dao više znamenitih ličnosti među kojima su najpoznatiji knez Sima Marković iz Velikog Borka, Pavle Popović iz Vranića i veliki junak Milisav Čamdžija, koji je ostao zapamćen po tome što je prvi od ustanika ušao u beogradsku tvrđavu na Kalemegdanu. U Velikom Borku je 1805.godine održana prva Narodna skupština ustaničke Srbije. Na Skupštini je ustanovljen Praviteljstvuješći sovjet srpski, prvi organ izvršne vlasti u Srbiji. Za predsednika Sovjeta izabran je prota Mateja A. Nenadović, a za sovjetnika Beogradske nahije Pavle Popović iz Vranića. U Velikom Borku, za vreme Prvog srpskog ustanka radila je prva pošta u Srbiji.
Obišli smo osnovnu školu u Vraniću podignutu 1848. godine, Matićevu kuću s kraja XVIII veka (koja je restaurirana 1977.godine), staru zgradu osnovne škole u Boždarevcu iz 1891. godine, ostatke starih vodenica. staru porodičnu kuću sa doksatom, rimski most i staru mehanu Ljubinkovića u Beljini, staru mehanu u Barajevu, kao i stoletne hrastove, ponos ovog kraja.

Crkva brvnara u Vraniću iz XVIII veka stavljena je pod zaštitu države. Crkvena riznica bogata je velikim brojem eksponata iz arheoloških nalazišta sa ovog područja, starog novca, oružja, ikona i crkvenih knjiga, etnografskim materijalom, dokumentima i fotografijama važnih ličnosti. Pored većeg broja izuzetno vrednih ikona, riznica čuva krst Hadži Ruvima, igumana Manastira Bogovađa, rađen 1796. godine, a poklonjen crkvi u Vraniću 1800. godine. Tu se nalazi i bogata knjiško-arhivska građa koja obuhvata period od XVI do XX veka, kao i biblioteka koja broji oko 10 hiljada  knjiga

СВИЂА МИ СЕ ДА ТИ НЕ БУДЕ ПРИЈАТНО


БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА - КАЗАМАТИ ВОЈНОГ МУЗЕЈА

 

СРЕДЊОВЕКОВНЕ СПРАВЕ ЗА МУЧЕЊЕ

 


Више од 60 реплика справа које су у XVII  и  XVIII веку коришћене за кажњавање преступника.

У својој пуној и злокобној величини из приватних колекција уврнутих колекционара само за ваше очи најстрашније што је човек смислио како би мучио себи слична створења. Нирнбершка (гвоздена) девица, столица за ислеђивање, разапињач, само су део инструмената који сведоче о грубости и безосећајности мрачног доба

Осим справа које су својом применом доводиле до тешких телесних повреда, па и смрти, на изложби су приказане и справе којима су кажњавани ситнији преступници, а које су осуђенике извргавале руглу и осуди јавности и служиле за морално понижење (попут маски срама и покајничких хаљина). У мрачном делу људске историје, ове справе биле су признате законом и широм Европе коришћене током судског процеса (за добијање признања) и самог кажњавања преступника.


Изложба проучава феномен тортуре у европској цивилизацији у средњем веку, али и у каснијем раздобљу и разматра суровост на коју су људи спремни „у име правде“. Након великог успеха широм Европе, ово је први пут да ова јединствена изложба гостује у Србији. Када све ово видите схватићете да је Маркиз де Сад био мала маца, а да су садо-мазо особе обични фолиранти.

Ако мало боље размислите видећете да су у справама за мучење, људи показали далековише м него при конструисању љубавих направа.

Закључак изведите сами.



СТОЛИЦА ЗА ИСЛЕЂИВАЊЕ

Ова справа је коришћена углавном у централној Европи, а посебно у Нирнбергу и Регенсбургу до 1846. године , у току редовног судског испитивања.

Оптуженику који је наг постављан у ову справу за мучење,сваки покрет би проузроковао забадање бодљи у кожу.

Ова тортура је трајала неколико сати и обично је џелат, да би увећао агонију, жртви додатно ударао удове и користећи клешта и друге инструменте за мучење.
Седишта су прављена у различитим облицима и величинама, али су сва била опремљена са шиљцима и каишевима коју би жртву држали везану.


ЈЕРЕТИЧКА ВИЉУШКА

Коришћење ове справе најчешће се везује за суђење вештицама и јеретицима, као и за заједничка суђења. Инструмент се причвршћивао око врата оптуженог помоћу кожних каишева и са четири оштра шиљка  убадао у тело испод грудне кости. Ово је изазвало велику бол када се говори, али идеја је била да жртва говори  само у случају када жели призна своје грехе.



ГВОЗДЕНА (НИРНБЕРШКА) ДЕВИЦА

Идеја механизованог мучења рођена је у Немачкој, где "Нирнбершка девица" има своје корене. Име је добила због спољашности, која је личила на баварску девојку, али и чињенице да је прототип ове справе за мучење израђен и први пут употребљен  у тајним подземним тунелима нирнбершке суднице.

Осуђеник би бивао затворен унутар ове справе, где је тело несрећника пробадано оштрим шиљцима. Шиљци су позиционирани на такав начин да иако су продирали у  различите делове тела, нису додиривали виталне органе, што је несрећном осуђенику обезбеђивало дугу патњу и агонију.


Први забележен случај коришћења нирнбершке девице десио се 1515. године и детаљно је описан у књизи Густава Фрајтага „Слике из немачке прошлости“ . Казна је извршена на фалсификатору који је унутар ове справе три дана преживљавао стравичне муке.



ЈУДИНА КОЛЕВКА (БДЕЊЕ)

Према конструктору Иполито Марсилију, ова направа  представља прекретницу у историји мучења. Требало је да представља савремен систем добијања признања, без наношења непотребних  телесних повреда. Употребом Јудине колевке  били би избегнути сломљени пршљенови, уганути и сартегнути зглобови, а једине ствари које би биле затегнуте су нерви жртава.

Идеја ове врсте мучења је била да оптужени буде будан дуго колико је то могуће (Не спавај мала моја музика док свира п.а).  Другим речима, у основи је мучење неспавањем. Јудина колевка или бдење је првобитно сматрано ненасилним обликом мучења и преузето је у разним облицима током периода инквизиције, чији се поступак види на илустрацији. Жртва је била постављана изнад врха пирамиде и потом, неколико пута спуштана на њега. Оштар врх је направљен са намером да продре у анус жртве, тестисе или  у врх кичме, или у случају женске жртве, да пенетрација буде вагинална. Бол које је ова врста мучења изазивала је био неиздржив и жртве су често падале у несвест. Када би се то десило поступак је бивао обустављен,али се мучење настављало чим би жртва дошла к свести. Овај начин мучења, назван бдење у Немачкој је био познат као Јудина колевка.



СТАЛАК-СПРАВА ЗА РАСТЕЗАЊЕ

Ова справа била је претеча оних које данас можете пронаћу у теретанама. Ово је једна од најчешће коришћених справа за мучење у забележеној историји и била је готово универзално присутна у свим мучилиштима у целој Европи. У основи, то је био велики сто, са или без ногара на који се постављала особа, чије би руке и ноге биле заробљене комадом дрвета. Имобилисана на овај начин, испружена жртва би трпела паклени бол, а од напора је долазило и до пуцања мишића.

Ротирајући бубњеви нису били присутни на свим сталцима, већ само на софистицираним моделима. Мучитељ би често секао мишиће, како би убрзао цепање ткива жртве. Током овог мучења тело жртве би се продужило и до 30 центиметара у односу на почетак мучења. Жртва везана за ову справу, често је и додатно мучена клештима за чупање брадавица и усијаним гвожђем.


МУЧЕЊЕ ВОДОМ

Постојало је много начина мучења водом. Ова врста мучења углавном се користила за добијање брзих исповеди од жртава. Жртва би се везивала за постоље за разне врсте мучења. У неким случајевима, у уста жртве би се стављао специјални левак кроз који се уливала велика количина воде.

Проширење стомака је било изузетно болно, а мучитељ је додатно  дувао жртви у желудац. Још једна честа врста мучења се огледала у томе да је жртва била принуђена да прогута цев, кроз коју би се сипала вода. Због проширења цеви, жртва би имала осећај гушења. У неким случајевима, цев се брутално и грубо извлачила, што је узроковало велике повреде унутрашњих органа. Овај поступак се понављао све до добијања жељеног исказа. Још један од начина ове врсте мучења,  које је трајало сатима или чак данима,било је излагање наге жртве сталном току ледене воде.


ЦРНИ ТРОН

Ова,иронично названа справа за мучење, је била врста стуба, или боље речено, столице срама. Жртва би била постављана наглавачке, са ногама заробљеним у дрвеном блоку.

Ову врсту мучења су углавном примењивале судије које би се стриктно држале закона, којим је био дозвољен само један круг мучења до добијања признања. Законом, међутим, није било дефинисано временско трајање једног круга мучења, тако да је тортура трајала и по десет дана, што је судијам омогућавало наношење бројних мука до добијања признања, а да се држе прописаног закона. Мучење на овој справи често је комбиновано са спаљивањем усијаним гвожђем.


ТОЧАК

Ово је био веома популаран систем мучења и погубљења, а користитио само за случајеве вештичарења.

Најчешћи поступак био је подељен у две различите фазе, обе изузетно болне.

Прва фаза се састојала од ломљења костију и зглобова на окривљеног путем малог  точка  за ломљењe који је са спољње стране био опремљена многобројним  шиљцима.

Друга фаза се спроводила у случају погубљења. Везано тело, дословно испреплетано кроз точак, би се тако подизало на дугачку мотку, где је жртва остајала до смрти. Веома популарна варијација, која се примењивала нарочито на жртвама оптуженим за враџбине, било је  паљење точка, што је узроковало смрт сагоревањем.

Овај третман је забележен у једном од многобројних суђења у Тиролу. Године 1614. скитница под именом Волфганг Зелвајсер из Гаштајна, је у Линцу оптужен на истовремено разапињање на точак са спаљивањем јер је проглашен кривим за прављење пакта са ђаволом и изазивање олује.


ТОЧАК ЗА ЛОМЉЕЊЕ

Ова направа је веома једноставне конструкције. Точак се облагао шиљцима или неком врстом оштрице и тако се користио за ломљење удова жртве. Након овог третмана жртва би обично била жива спаљена на ломачи. Није познато да ли је ова врста мучења имала посебну намену и симболику и да ли је примењивана за тачно одређене грехове жртве.


ТЕСТЕРА

Сматра се да је ово једна од најгорих врста мучења. Жртва би била везана наглавачке, како би јој се крв слила у главу. Ужасна последица овог чина јесте да би жртва остајала дуже при свести, док су је мучитељи тестерисали на пола, од препона, према глави.

Ова страшна казна је била у широкој употреби нарочито у Француској и углавном је извршавана над женама оптуженим за вештичарење, које је нечастиви оплодио током дана Светог Саве Освећеног који се слави 18. децембра. Овом казном су такође били мучени хомосексуалци.


СЕКИРА

Секира је, свакако, једна од најкоришћенијих алатки за мучење и била је у употреби широм света. Углавном је била намењена особама племените крви, док су остали осуђеници подвргавани много болнијим и страшнијим мукама. За одрубљивање главе вековима раније се користио мач, да би ту улогу касније преузела секира, све до изума гиљотине у Француској.

ОРУЖЈЕ ПОЛИЦАЈАЦА И ТАМНИЧАРА

Ово оружје се разликује од сличних предмета које је употребљавала војска по специфичној намени за које је коришћено, а то је контролисање и потискивање, често голих затвореника. Посебно је интересантна такозвана замка за врат, велики прстен који је са унутрашње стране био обложен шиљцима и који се с предње стране отварао како би се заробио врат жртве. Овом алатком би сваки затвореник, који би се покушао сакрити у гомили, био лако заустављен. Једном ухваћен у ову замку, затвореник више не би био у могућности да побегне и морао је мирно следити тамничара.

Интересантно је да се неки видови ове справе и данас користе у неким земљама, а поједини модели су модификовани за произвођење струјног удара.



РОШТИЉ

Како разна удружења за заштиту права затвореника нису постојала у средњем веку, жртве непоштених суђења није имао ко да штити. Тако су тамничари били слободни да по својој вољи примењују разна ужасна мучења над затвореницима.

Испод роштиља, на који би се везивао несрећник, ложена је ватра која је полако пржила жртву, све до добијања жељеног признања. Не зна се број невиних људи, који су под страшним мукама на новој справи признали да су криминалци.


МОЛИТВЕНИ КРСТ

Ова брутална справа је служила да се жртва имобилише у положају крста.

Сматра се да је била изумљена у Аустрији у 16. веку, судећи по записима који се налазе у Музеју Ротенбург у Немачкој. Аутор описује једну веома сличну направу која се налазила у кули дворца у Салцбургу у Аустрији.



ФЛАУТА

Подаци о овој направи се налазе у иранским документима из 18. века. Казна је углавно извршавана због мањих прекршаја као што је ремећење јавног реда и мира или псовање. Флаута је постављана око врата осуђеника, а прсти би му били закључани у посебне стеге. Време трајања казне је зависило од врсте злочина. Ова направа се такође користила за кажњавање ложих музичара чија је свирка засметала племићима.



МАСКА СРАМА

Окривљени је био приморан да носи ову маску у јавности. Маска је била богато декорисана и сваки занатлија је правио свој јединствени модел. Није сасвим јасно за које се све преступе користила ова казна.

Зна се да је примењивана за кажњавање жена које су се неприкладно облачиле. Не зан се ко су били модни стилисти који су седели у комисији која је одлучивала о стајлингу. Циљ ове казне био је стварање осећаја непријатности и урушавање угледа кажњеника. Чини се да би и данас требало активирати овај вид кажњавања и проширити их на медије, а и сами просудите колико би често била у употреби.


ГВОЗДЕНА ЦИПЕЛА

Ова ципела је изумљена у Аустрији крајем 17. века и иронично подсећа на удобну папучу нашег времена. Специјалним завртњем се скраћивало лежиште за ногу, а степен скраћивања је зависио од тежине учињеног дела. Кривац је био приморан да се шета градом, са звоном око врата, како би скренуо пажњу јавности на ношење ове ципеле и бол којем је изложен због злочина који је починио. Покушајте да замислите бол који изазива километарско ходање у гвозденим ципелама које су и до шест бројева мање.


ВИОЛИНА СРАМА

Ово није била  само класична направа за мучење. Служила је да, поред самог ограничења покретљивости,  њеног носиоца изврне руглу  у јавности.

Овом казном су често кажњаване свадљиве жене лоше нарави и учеснице неког скандала. Мушкарци, без кометара, молим!


ПОКАЈНИЧКА ХАЉИНА

Ова врста мучења се примењивала за мање злочине. Хаљине су биле израђене од грубе тканине од  јуте, на којима се налазио симбол црвеног крста.

Осуђеници су били приморани на ходочашће, као и на присуство током свих црквених и световних церемонија. Носећи ову хаљину, осуђеник је покорно молио за опрост својих греха и повратак вери у  бога. Током ових церемонија осућеници су често носили и тешке бројанице, израђене од гвожђа или камена. 

Хаљине које су носили осуђеници на смрт биле су видно различите од оних које су ношене због ситнијих преступа.  Док се у Америци нису досетили да би комбинезон могао да буде нараџасте боје. Осуђеник је током извршења, такође морао да носи кацигу украшену демонским призорима, са често исписаним почињеним злочинима.

Употреба ових хаљина са пратећим бројаницама и кацигом била је честа у Шпанији, нарочито током трајања свечаности познате као Аутодафе, односно церемоније јавног покајања оптуженика. Приликом одржавања ових свечаности и окупљена публика је позивана на учешће у виду јавне осуде оних који су носили хаљине, познате и као Сан Бенитос, скројене према тежини њиховог злочина. На челу поворке налазило се црквено веће, носећи заставе инквизиције, а следили су их стражари. Сами осуђеници су били подељени у три процесне поворке. Ону где су се налазили осуђеници за мање злочине, поворку у којој су били осуђеници за телесно кажњавање и ону у којој су се налазили осуђеници који ће бити предати цивилним властима на извршење смртне казне.

Хаљине су се такође навлачиле на фигуре које су представљале оне који су побегли од инквизиције и који су самим тим проглашени кривима. Црква је давала 40 дана опроста греха и уживања свим учесницима ове церемоније, али сасвим је сигурно да би и без тих повластица, учешће јавности било велико.



ДРВЕНЕ ЦИПЕЛЕ

Испрва се ова справа постављала на трговима и на улазу у град и сматрана је готово обавезном у свим градовима средњовековне Европе. Дрвене ципеле, као и окови и маска срама, припадају групи справа за мучење које су служиле да дају пример осталима. Идеја није била само кажњавање починиоца, већ и одбрана заједнице од изопачења.

Ова казна се спроводила углавном над  лажовима, лоповима, пијаницама и свадљивим женама. Сматрана је лакшим обликом кажњавања, али ствар је постајала озбиљнија када је жртва, непокретна због дрвеног стега, бивала додатно злостављана од стране становништва. Често би жртва била додатно шамарана, мучена ватром или чак унакажена. Чак и голицање је казну чинило неподнишљивом. Случајеви као овај илуструју танку линију између потребе да се одржи јавни ред и мир и садистичким потребама јавности тог доба.


СТУБ СРАМА

Стуб срама је један од начина кажњавања и мучења који је био широко распрострањен у готово свим друштвима и културама. Казна је могла трајати од неколико часова до неколико дана. Евентуално невреме, током трајања извршења казне, додатно је увећавало патњу жртве, али се сматрало и Божјом правдом и вољом. Ово је, свакако, био један од блажих видова кажњавања, где је кажњеник био физички ограничен у кретању и бивао изложен свеколиком презиру на јавном месту. Ипак, у овом случају, жртве су беспомоћно и без одбране биле изложене суду јавности, где им је баш свако могао нашкодити, вређати их, пљувати, гађати камењем, што је у случајевима великог народног(или личног) беса, могло довести до озбиљног повређивања, па и до смрти.

СИДРО

Мучење овом справом коју је жртву држало у понижавајућем ставу  је било веома окрутно. Омогућавало је тамничарима да затвореника држе покорног у својим рукама. Употреба ове направе, у условима влажне тамнице, је могла трајати и недељама, што је изазивало трајни деформитет кичме, а очајни покушаји кажњеника да протегну своје удове, доводили су до посекотина и рана и често до смртоносних инфекција.

У замку Квидзин у северној Пољској могу се видети различити модели ове справе за мучење.



ПОЈАС НЕВИНОСТИ

Постоји мишљење да је  употреба и сврха појаса  невиности била је да осигура верност жена док су им мужеви били одсутни дуго времена, углавном током битака у крсташким ратовима.

У стварности, ношење овог појаса било је могуће само неколико дана због опасности од инфекције изазване грубим металним ивицама и немогућности прања.

Данас се зна да је је главна сврха појаса невиности била да заштити жене од силовања, нарочито ако се у близини налазила војска или се путовало по непознатим крајевима, када је жена сама захтевала стављање овог појаса.  Дакле појас невиности био је далеки предак кондома и спирала, који је освојача задржавао на самим капијама дворца страсти.  

Важно је истаћи да иако појас невиности никада није био справа за мучење жена, служио је управо њима да се заштите  од насртивих мушкараца.


ОРАЛНА, РЕКТАЛНА И ВАГИНАЛНА КРУШКА

Орална крушкаје пре свега била намењена јеретичким проповедницима, богохулницима и провокаторима.

Вагинална крушка је била нешто већих димензија и користила се на сличан начин. Била је намењена женама које су оптужене за општење са ђаволом и његовим следбеницима.

Хомосексуалцима, нарочито пасивним, била је намењена ректална крушка.

Ова направа је функционисала тако што би се насилним путем стављала у уста, вагину или анус и затим, помоћу посебног механизма увећавала све док наведени делови тела нису били непоправљиво растргани. Шиљци који су се налазили на деловима ове справе служили су да се боље искидају зидови уста, вагине или ректума.


ГАРОТА

Све до недавно, ова справа се користила за погубљење у Шпанији. Последњи службени забележен случај погубљења датира из 1975. године.

Модел који је приказан на слици се користио на осуђеницима којима су у седећем положају, руке биле везане на леђима. Глава је била фиксирана гвозденим обручом док је џелат увртао гвоздени шиљак у главу жртве, што је изазивало њену смрт. Друга, много чешћа верзија ове справе, користила је металну жицу, омотану око врата жртве, што је узрокивало смрт дављењем.


ГВОЗДЕНА ЊУШКА

Ова справа се користила да спречи врисак и запомагање мучене жртве, да не би ометала разговор између инквизитора.  Нешто слично данашнјем дугмету „мјут“ на даљинским управљачима. Гвоздене цеви унутар прстена, насилно се стављају жртви у уста, а око целе главе се налази гвоздени оковратник. На устима се налази рупа за дисање која се може затворити и тако проузроковати гушење.

Гвоздена њушка се често стављала осуђенима на спаљивање на ломачи, нарочито у великим јавним церемонијама као Аутодафе, где су вршена масовна спаљивања. Главни разлог је био тај да крици жртава не би нарушили извођење духовне музике.

Једна од најпознатијих жртава ломаче био је Ђордано Бруно, који је због својих напредних идеја жив спаљен у Риму 1600. године. На себи је имао гвоздену њушку, опремљену са два дугачка шиљка. Један шиљак му је пробушио језик, док је други био забијен у непце.


ЛОМИЛИЦА КОЛЕНА

Справа се користила за мрвљење зглобова, лаката и колена. Гвоздени шиљци су, услед дуготрајне употребе, непоправљиво оштећивали зглобове.



ТРЗАЛИЦА

Ако сте помислили да је реч о оном малом помагалу за гитаристе добрано сте погрешили. Ово је била једна од најчешће коришћених метода, која се углавном користила на самом почетку ислеђивања, јер се сматра  лакшим обликом мучења. Оптуженик је бивао везан рукама иза леђа и око струка. Жртвама, чија су се тела грчила од бола, за ноге су везивани тегови, а тело тргано клештима. У појединим случајевима, коришћене су и додатне справе за мучење, како би казна била што суровија.

У оно време судови су веровали да вештице поседују знања свих враџбина које ће им омогућити да издрже мучење. Познат је судски процес из 17.века у Монаку, где је 11 особа погубљено. Њих шесторо су најпре мучени усијаним гвожђем. Једној жени су растргали груди, а њих петоро је умрло на точку за мучење. Због овог стравичног мучења, они су додатно осудили још 21 особу, међу којима и једну веома угледну породицу. Отац породице је умро у затвору, а његова жена је, након што је 11 пута прошла мучење на трзалици, коначно дала признање. Њихова двадесетједногодишња ћерка Агнес, иако је мучена на трзалици, са додатним теговима, није ништа признала и смогла је снаге да опрости својим мучитељима. Само неколико дана касније речено јој је да је њена мајка дала признање. Агнес је након неуспешног покушаја самоубиства ипак признала све злочине за које су је оптуживали, укључујући и општење са ђаволом од своје осме године, једење 30 дечјих срца, изазивање олује и одрицање од Бога. Мајка и ћерка су потом спаљене на ломачи.


 АЛЗАШКА ЦИПЕЛА

Задовољство инквизитора да другим људима живот учине што тежим и неподношљивијим, навело их је да од најбољих занатлија и мајстора траже производњу нових справа за мучење. Ови посебно израђени окови су несумњиво јединствени и дају особен печат времену у којем су коришћени.

Служили су за везивање истовремено два осуђеника, а судећи по имену, пореклом су вероватно из Француске 16. или 17. века.
 


ЛЕШИНАРЕВА КЋИ (РОДА)

Име рода овој справи за мучење дао је Ла Муратори у својој књизи „Италијански летописи“ из 1749.године. Употреба овог термина се приписује римским судовима правде и инквизиције у периоду 1550- 1650.године. Порекло, још чуднијег имена- лешинарева кћи, није познато, али се узима од имена идентичне справе која се чува у лондонском Тауеру. Без обзира на порекло имена, ово је још једна типична направа за ограничење покретљивоси које су коришћене у време инквизиције.

Већ након неколико минута проведених у овом положају жртву провадају болни мишићни грчеви у стомаку и ректалном пределу. Мало касније, грчеви почињу да муче груди, врат и ноге и бол постаје све јачи и интензивнији. Како је време пролазило, особа стављена у роду трпела је све веће болове који би је на крају довели до стања лудила. Често јертва која је већ била имобилисана овом направом, била додатно мучена усијаним гвожђем и бројним другим начинима. Гвожђе, од којег је  ова справа била направљена често се заривала у месо жртве, проузрокујући ганрену, а понекад и смрт.



ВЕШТИЧИН ЈАРАЦ

Справа је најчешће коришћена за мучење особа који су оптужени за вештичарење и јерес.

Постојала су два основна облика.  Један је био у облику пирамиде, док је други, мање смртоносан, имао оштре ивице. У оба случаја, жртва је стављана на врх ове справе, што је доводило до продора оштрице у месо и трајно оштећење гениталија. Веома често, ноге жртве су биле оптерећене теговима, а под ноге се стављао жар или ватра.

Доказ о употреби ове справе за мучење постоји у извештају са суђења једној жени која се звала Мадлена Лазари, одржаном у граду Бормио у Италији 1673.године. Она је претходно била четири месеца излагана разним врстама мучења, али без успеха. На крају је Градски одбор одлучио да се осуди на 15 часова боравка на вештичином јарцу. Иако је истрпела све претходне муке, мучена на овој справи, попустила је после три сата. Упркос томе, остављена је читавих пет сати на овој справи, потврђујући већ дато признање. На крају, одрубљена кој је глава, а тело спаљено на ломачи.


ШПАНСКО ГОЛИЦАЊЕ

Просечне величине људског длана, ова справа се користила за кидање меса жртве са лица, трбуха, леђа, удова, стражњице и груди.


ВЕШТИЧИНА СТОЛИЦА

Инквизицијска столица, често називана вештичијом, је била препоручена справа за мучење жена оптужених за вештичарење. Ова столица, која се користила широм света, највећу употребу имала је у Аустрији. Постоје различити  модели ове столице који се разликују по величини, облицима и другим детаљима, али све су биле опремљене шиљцима и оковима за везивање жртве, а многе су имале седиште од гвожђа које се могло усијати од ватре која је испод ложена.

Постоји  извештај о дуготрајној примени ове направе са суђења у месту Гутенберг у Аустрији, где је 1693.године. Судија Волф фон Лампертих је осудио Марију Вукинтез , стару 57 година за вештичарење. Несрећна жена је на овој столици провела 11 дана и ноћи, док су јој тамничари додатно праљивали ноге усијаним гвожђем. Скончала је у страшним мукама, али није дала признање.


КОЛАЦ

Овај дивљачки начин мучења карактеристичан је за земље Блиског и Средњег истока. Набијање на колац се најчешће примењивало на заробљеним непријатељским војницима који су ухваћени са оружјем. Ова врста тортуре и погубљења била је брло распрострањена у нашим крајевима за време турске окупације. 



СПРАВА ЗА ГЊЕЧЕЊЕ ГЛАВЕ

Ова средњевековна справа најчешће је коришћена у северној Немачкој. Брада жртве је стављана у дрвени или гвоздени калуп, а на темену се налазио механизам са завртњем. Прво би се ломили зуби жртве. Како се притисак даље повећавао, долазило је до пуцања лобање и изливања можданог ткива.

Временом се ова справа све мање користила за убијање жртве, али се користила за испитивање и мучење. У појединим земљама  Латинске Америке сличан уређај у употреби је и данас, али не оставља видљиве трагове мучења на жртви. Чак и тако, жртве радије пристају на сарадњу уместо да трпе бол коју изазива увртање шрафа.



ОКОВРАТНИК

Иако наизглед  делује безопасно, ова справа је служила како би тамничари затвореника без напора могли да испитују. Како би жртва постепено губила снагу, шиљак у оковратнику је полако пробадао врат жртве што је на крају доводило до смрти.

САКАЋЕЊЕ РУКУ

Овом врстом казне су се кажњавали углавном мањи злочини, али је такође коришћена током саслушавања. Углавном би осуђенику биле сакаћене и отсецане руке, пре спаљивања на ломачи.

Познат нам је конкретан случај извесног Жана де ла Вита који се одиграо у Лангресу 1459. године.Иако није признао ниједан злочин за који је оптужен, суочен је са бруталним сакаћењем руку и језика. Према тадашњим гласинама, секуларни суд је одобрио казну мучења до смрти, како би се спречило даље причање и писање о казни којој је био подвргнут.


СПРАВА ЗА ЧУПАЊЕ ГРУДИ

Период петнаестог века било је време када су веровања у вештичарење и вештице била широко распрострањена, толико да је трговина светим уљем, пепелом, светом хостијом, крвљу лешева и машћу слепих мишева, за употребу у разним обредима, била свакодневна појава. Све вештице и чаробњаци сматрани су јеретицима, а употреба црне магије била је основа за њихово кривично гоњење.

За мучење таквих особа коришћено је небројено пуно справа, а сматрало се да је употреба гвожђа и ватре најучинковитије у борби против тог зла. Справа за чупање груди је била једна од тих злокобних инструмената, којом су се након загревања до усијања, чупале груди жртава. У Немачкој и Француској ова справа за мучење називала се тарантула или шпански паук. Често се користила за мучење мајки које су биле осумњичене за намерни побачај.


ГВОЗДЕНА ЧИЗМА

У 18. и 19. веку, пре успона либерализма и доношења декларација о људским правима, разне занатлије су се утркивале у изради нових и маштовитих направа за болна мучења. Као своју дужност су сматрали обавезу да помогну администрацији да у оквиру програма „Правда кроз бол“ брже добије исповед од осуђеника. Ове чизме представљају пример осмишљеног широког спектра справа за мучење. Механизам је опремљен завртњем који би се постепено увртао у потколеницу жртве и тиме је онемогућавао да стоји. Оптуженик је био примораван да хода, што му је наносило велику бол. До недавно, италијански судови су изрицали ову врсту казне.



ГВОЗДЕНИ ПОЈАС

Овај појас представља први пример лудачке кошуље. Поред употребе на људима који су сматрани лудим, користио се и за спутавање осталих затвореника, како би их џелати неометано могли мучити осталим методама.

Појас који се постављао око струка, са стране је имао окове за руке. Постоје модели који су имали и оковратник, што је у потпуности онемогућавало покретање жртве. Осуђеник окован у ову направу, најчешће је држан у потпуно мрачној тамници, једва довољно великој да он у њу стане. Окован на овај начин, осуђеник није могао ни стајати, ни седети, ни лежати и трпећи велике болове углавном би био жив изгризен од бројних мишева, пацова и стеница.


СПРАВА ЗА ЖИГОСАЊЕ

Ове направе би се после загревања до усијања користиле за жигосање осуђеника, на исти начин како се то радило и са стоком. Болна опекотина би остављала ожиљак који би осуђеник носио до краја свог живота.

КЛЕШТА ЗА МУЧЕЊЕ

Клешта, штипаљке и маказе су пре употребе најчешће загревани. Њихова примена била је широка. Коришћени су за цепање носева, брадавица, увртање и ломљење прстију, а повремено и пениса. Једно време, међутим, мушкарци су били поштеђени мучења у којима би се повређивале гениталије.

Када је ова врста „имунитета“ укинута, мушкарцима су били жртве уклањања тестиса, кастрација и неретко, уклањања комплетних гениталија. Понекад би се одстрањене гениталије спаљивале пред жртвом и тако стављане у њену руку. Овај облик мучења се углавном примењивао на осуђеницима оптуженим за издају.


ПРСТОЛОМАЦ

Дробљење зглобова и прстију жртве је један од најстаријих облика мучења. Био је високо ефикасан и коришћен је још од времена антике. Цртеж ове справе је преузет из Терезинског кривичног законика. Овај документ о методама испитивања и мучења, написан од царице Марије Терезије, објављен је у Бечу 1769.године у време када су казне мучењем већ биле укинуте у Енглеској, Пруској, Тоскани и више мањих европских кнежевина и био је обавезно штиво свим судијама током процеса испитивања. Ради се о опису метода присилног добијања признања са илустрацијама са, наводно, научне тачке гледишта. Свега седам година након објављивања овог приручника, казна мучењем је укинута у Аустрији, у време владавине Јосифа II, сина царице Марије Терезије.


 БИЧ

Приказан је један од стотине врста бичева који су се користили за шибање осуђеника. Ова метода кажњавања се користила од најранијих времена, а у средњем веку, најчешће се примењивала за кажњавање скитница, просјака, неверних жена и жена које су својим понашањем вређале јавни морал. Постојао је велики број модела бичева и свако историјско раздобље је имало своје омиљене моделе. Један од злогласних модела бичева називао се „мачка“ или „девет репова“ који је изазивао језиве ране. Бич је коришћен за шибање леђа и трбуха, а како би му се побољшала учинковитост, натапан је у растопу воде, сумпора и соли.


ОКОВИ

Окови су имали широку употребу током мучења. Овде је приказан један необичан модел, направљен од дрвета и један уобичајни, направљен од гвожђа. Окови су стављани око зглобова жртве, која је потом о њих била обешена о зид или на стуб, наопако или и било који положај по избору инквизитора.

Видимо се у казаматима!