Slavnog
srpskog vojvodu Petra Bojovića pretukla je ostrašćena grupa partizana,
pokušavajući da zauzmu njegovu kuću u Trnskoj ulici, u Beogradu. Bejahu to
prethodnica demokratsko-naprednjačkih izvršitelja. Usled nanetih povreda
preminuo je 19. januara 1945. godina.
U jednom trenutku oficir koji je bio u toj grupi posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i
brzim hodom se zaputio put izlaza. Osim vojvodine sablje, po svemu sudeći ukraden
je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme
Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se
izgubljenim.
Dan kasnije od ovog nemilog i sramnog čina, na Svetog Jovana porodica se obratila komandu grada Beograda i prijavila smrt.
Radio Beograd je pročitao vest pristiglu iz Oznine kuhinje:
„Juče u Beogradu umro je vojvoda Petar Bojović. Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen".
Pogreb su, sa pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni pretpostavili da su bili pripadnici OZNA-e.
Petar Bojović sahranjen je bez vojnih počasti. A nemačkom
okupatoru je ovo rekao:
"Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje
zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu
sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje
prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću
iz kuće izaći."
Petar Bojović rođen je kod Nove Varoši 16. jula 1858. godine, u skromnoj zemljoradničkoj porodici.
Ratovanje mu je pre završetka školovanja donelo oficirski čin,
a kada su sumirani svi rezultati bio je prvi na rang listi 12. klase Vojne
akademije. Sve to je doprinelo da odmah po završetku studija dobije mesto
vodnika Prve baterije prvog artiljerijskog puka u Beogradu, i da njegova
karijera krene uzlaznom putanjom - ubrzo je preveden u konjicu, a nakon toga i
u vodnika Gardijskog bataljona. Do izbijanja Balkanskih ratova, 1912. godine je
stigao do čina komandanta Konjičke divizije, a svojim znanjem i vojnim umećem
je izvojevao pobedu u Kumanovskoj bici - što je rezultiralo unapređenjem u čin
generala. Dok je nakon pobede u bici na Bregalnici 1913. godine, dobio mesto komandanta trupa Novih oblasti -
Kosovo i Makedonija.
U penziju je otišao u 63. godini, 1921. godine. Od 1928.
godine živeo je skromno i povučeno na Vračaru u kući koju je kupio novcem
dobijenim od nagrade za ratne zasluge. Često je šetao ili jahao na konju od
Vračara kroz Nemanjinu i Miloša Velikog do Topčidera i Košutnjaka.
Slava mu i večna hvala, kao i mnogim velikanima koje nismo
znali dovoljno da cenimo, vodeći se većinom trenutnim prilikama i ličnim
interesima. Neka ovo bude i opomena ali i apel da se menjamo.