уторак, 29. мај 2018.

Zanatski dom- Prvi beogradski šoping mol




Šoping mol u nas nije nikakva novotarija. U Beogradu je prvi otvoren 1. maja 1933. Zanatski dom, danas zgrada Radio Beograda, sagrađen je u modernističkom duhu, sa pročišćenom fasadom, po projektu Borka Nestorovića (1901.-1975.), tada 30 -togodišnjaka.


Udruženje zanatlija osnovalo je 1911. Fond Zanatskog doma, a već sledeće godine kupljen je plac za izgradnju zdanja u kojem je trebalo da se smeste sve zanatske ustanove. 




Godine 1914. godine, raznorodni zanatski fondovi prikupili su sredstva i započeli zidanje doma prema projektu arhitekte Danila Vladisavljevića iz 1912. godine. Međutim, Veliki rat i nepovoljni finansijski uslovi poremetili su te planove. 


Kafana „Kod dva bela goluba“, otvorena 1841. godine. Vlasnika je Jovana Kujundžića. Rodonačelnik ove familije bio je Milan Kujundžić Aberdar, pesnik, državnik i dobrotvor, a jedan od izdanaka dr Vojislav, u istoriji Beograda je upisao kao zagovornik kremiranja i osnivač društva krematista „Oganj“. Kujundžići su u kupoprodajni ugovor metnuli i klauzulu da se figure golubova (kao omaž srušenoj kafani) nađu na fasadi novog zdanja...



Izgradnja šestospratne modernističke zgrade završena je za samo dve godine.Iznad lepog i upadljivog kružnog ulaza u zgradu nalaze se snažne i skladne figure majstora i kalfe ispred kojih stoji nakovanj. Ispred njih su alatke - klešta i makaze, a u pozadini je točak. U pitanju je kompozicija „Kovač“ vajara Nikole Lukačeka. Neki istoričari umetnosti i arhitekture ovu kompoziciju tumače simbolom zanatstva. No, na centralnom delu nakovnja, iznikao je nekako šestar, tipičan masonski simbol.


U ovom zdanju svoje mesto pronašli su hotel Grand, zanatski lokali, restorani, kancelarije i stanovi za iznajmljivanje, kao i bioskop Avala (ulaz iz Hilandarske). Hotel „Grand“ je za ono vreme bio prvoklasan u svakom pogledu. Sobe su bile sa toplom i hladnom vodom, telefonom i kupatilima, a postojalo je i centralno grejanje. 


U ovoj zgradi nekada je bio bioskop „Avala“ u koji se ulazilo iz Hilandarske ulice. Neposredno posle II svetskog rata, bioskop se 1947. se seli u novopodignutu zgradu namenjena Beogradskom dramskom pozorištu. 


Zanatski dom je projektovan u duhu arhitekture poznog modernizma i art dekoa. Koncipiran je kao ugaona građevina sa centralnim traktom kružne osnove i dva bočna krila duž ulica Hilandarske i Svetogorske. Odnos zalučenog centralnog i ravnih bočnih delova potenciran je središnjom dvostepenom kulom. Masivnost ugaonog dela zgrade olakšana je kolonadom u prizemlju i završnom spratu, kao i prizmatičnim lanternama (lampama), horizontalno povezanim otvorima na spratovima, kao i dekorativnim horizontalnim akcentima na parapetima i stubovima gornjih nivoa kule. Na na prvom spratu je „kamena sala“, veoma lepa i bogato uređena.

 


Ova zgrada je bila jedan od najmonumentalnijih objekata u arhitekturi Beograda između dva svetska rata. Zanatlije su ga zvale „Glavni dom“, a savremenici su stil zgrade opisivali kao „monumentalan“ i „moderan“. Prema nekim zapisima, i Tito je tu držao ilegalne sastanke. 


 

Od 1947. ovo je zgrada Radio Beograda Beograd i njegova unutrašnjost adaptirana je za potrebe radio-stanice. Hotelske sobe i kancelarije pretvorene su u redakcijski prostor i u njih su se uselili novinari, u restoran u prizemlju smešteni su muzički i dramski studio, a u nekadašnjem bioskopu i danas je veliki muzički studio (šest).  Poslednji podstanari koji su ovde stanovali napustili su zgradu 80-tuh XX veka.

 

Radio Beograd je s radom započeo još oktobra 1924. godine, kao deveta radio-stanica u Evropi. Bio je to Radio Beograd-Rakovica, deo radio-telegrafske stanice, u vlasništvu jedne francuske kompanije. Njoj je dopušteno da postavi radioelektičnu stanicu sa radio-telegrafsko-telefonskim aparatom, te da emituje tri puta nedeljno po jedan sat radio programa. U dogovoru sa ministarstva pošta i telegrafa Kraljevine SHS uvedena je naplata radio pretplateS. ignal za prepoznavanje predstavljalo je nekoliko prvih taktova pesme „Milkina kuća na kraju, oko njene kuće psi laju“, a njenim emitovanjem se i završavao program. 

 

MOST KRALJA ALEKSANDRA (ZEMUNSKI)


Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, a posao je ustupljen firmi iz Oberhauzena. Do tada je preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Građenje je otpočela jula iste godine.


Lančani most kralja Aleksandra Karađorđevića spektakularno je otvoren je 16. decembra 1934. godine, kada je preko mosta kralja Aleksandra prvo prešla svečana kraljevska konjica sačinjena od 700 konjanika. Most je otvorio princ namesnik, Pavle Karađorđević. Na dan otvaranja preko mosta prošetalo je oko 150 hiljada građana. Skoro godinu dana zatim 5. novembra 1935. god reku je preskočio i prvi tramvaj na liniji broj 14 ka Zemunu.

Projekat nosećih stubova izradio je Nikola Krasnov, po narudžbi francuske firme "Batignolles". Romansko-vizantijski stil Krasnovljevih pilona u početku se nije dopao nemačkom arhitekti Milu koji je sa svojom firmom "Gutenhoffnungshiitte" izvodio gvozdenu konstrukciju kolskog, tramvajskog i pešačkog prelaza. 


Tokom izgradnje mosta stalno se polemisalo o neskladu Krasnovljevih srednjim vekom inspirisanim pilonima i moderne konstrukcije mosta. U tome je naročito prednjačio arhitekta Brašovan. 


Ivan Meštrović, dvorski vajar, izneo je ideju o četiri konjanika, dva na jednom pilonu sa obe strane mosta. Grandozno i pompezno kako su već on i njegov nalogodavac zamišljali tadašnju unitarnu državnu zajednicu.


Ovi konjanici trebalo je da budu car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević. Visina stubova na kojima bi se nalazili konjanici bi bila 22 metra, što bi značilo da bi, sa dodatom visinom samih pilona, konjanici bili na visini 45 metara (visina Palate "Albanija"). 


Od ovog rešenja se odustalo pod pritiskom raznih inženjera i vajara, a kao razlozi su navedeni nepoštovanje porcedure za izbor skulptora, previsoka cena kao i nefunkcionalnost figura. 

 
Most je dignut u vazduh 12. aprila.1941. godine, i u tom trenutku je na zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, tako da je nakon Drugog svetskog rata jedno godinu dana funkcionisala tramvajska linija 14 od Starog sajmišta do Zemuna. Rušenje mosta propratio je i tragičan događaj. On je srušen dok je ispod njega bio brod „Tanasko Rajić“. Inženjerci u mrkloj noći nisu uočili, ispod samog mosta, brod sa 110 ljudi. Kako se metalna konstrukcija posle snažne eksplozije survala u Savu, na licu mesta je poginulo 95 osoba…


Neki smatraju da je prokletstvo mosta koji je napunio tek sedam godina, to što je građen na temeljima nekadašnje Liman džamije. Ona se nalazila gde se i danas nalaze noseći stub mosta (danas Brankovog) na desnoj obali Save. 



Nakon rata put Zemuna kreće i prvi trolejbus, naslednik tramvaja broj 14.Trolejbusi su saobraćali sve do sve do 1973. i to ukupno 3 linije (14,15, 16).

Na stubovima i oporcima starog visećeg mosta, koji su u znatnoj meri diktirali i omogućili novo rešenje u pogledu konstruktivnog sistema, 1956. godine pušten je u saobraćaj novi drumski most. 

Do tada je prevoz vršen brodom ili preko Savskog mosta. Tako se 1952. godine desila havarija broda "Niš" koji je saobraćao na liniji Beograd-Zemun, a tom prilikom stradala je stotina ljudi.


Brankov most ustvari čine dva samostalna mosta blizanca od kojih je jedan, onaj u pravcu Novog Beograda, stariji čak 15 godina (1972.-1975.). 

Pristižu vesti o planovima da se i ovako udvojeni Brankov most još jednom umnoži i dobije svog blizanca tj. da još jedan identičan most bude sagrađen pored sadašnjeg!

субота, 26. мај 2018.

Velika pijaca -Pijaca Svetog Andreje




Sve do 1824. godine seljaci su svoje proizvode bili prinuđeni da prodaju na prilazima. 



Ulogu nakupaca vršili su Turci koji su ih prinudno otkupljivali po vrlo niskim cenama a onda po visokim prodavali u gradu.



Nakon brojnih žalbi na tu praksu, pa čak i na nasilje osmanlijskih vojnika, intervenisao je kneza Miloš. Beogradski vezir je na divan u konaku tvrđave sazvao sve uglednije i viđenije građane. Tako je nastala Velika pijaca, na mestu koji danas prepoznajemo kap Studentski trg.



Na njoj je prema dogovoru Srba i Turaka svako mogao izneti svoje proizvode, pa je Velika pijaca uskoro postala glavno mesto za pazar u Beogradu.  



Posle odlaska Turaka, 1887. godine Emilijan Josimović, arhitekta i profesor Velike škole predlaže izmeštanje pijace. Njegova zamisao nije u potpunosti ostvarena – deo slobodnog prostora oko pijace pretvoren je u park, dok je primitivno uređena i nefunkcionalna Velika pijaca radila sve do 1926. godine pod imenom je Pijaca Svetog Andreje.



A večeras, 25. maja 2018.  i sutra 26. u Beogradu je opet velika žuraka. Prodavači, kupci, deca i kućni ljubimci. Svi se dobro zabavljaju. Nekadašnja pijaca je reinkarnirala. 

 „U slavu i sećanje na ovu pijacu, 25. i 26. maja 2018. godine, Beogradski Noćni Market će se održati u Studentskom parku, baš na mestu gde je ona pre skoro 200 godina otvorena.“



Okupljanje dizajnera, zanatlija, šampiona pijaca, proizvođača hrane i pića – baš na ovoj lokaciji – probudilo je sliku zaboravljene istorije Beograda i podsetilo nas na značaj okupljanja i druženja.




Slogan ovog jedinstvenog izdanja Beogradskog Noćnog Marketa je: „Velika pijaca“!

Ovaj „vremeplov“ je privukao veliki broj posetilaca, koji će kroz raznolike izlagače i pažljivo osmišljen program, mogli da dožive i osete jedan deo istorije našeg grada.