Tajne Doktorove kule-Dom s uma sišavših

Prva psihijatrijska klinika u Beogradu (Dom za s uma sišavše) i jedina slobodna teritorija tokom Velikog (I svetskog) rata bila je Doktorova kula. To je i mesto gde su boravila dva naša velika književnika; Laza Lazarević kao lekar i Petar Kočić kao pacijent.
 

Doktorovu kulu, mešavinu konaka, palate i kule, nasledio je Knez Mihailo Obrenović i doneo odluku 1861. godine da taj prostor postane psihijatrijska bolnica "Dom za s'uma sišavše".

Kulu je na brdu Guberevac 1824. godine podigao Napolitanac Vito Romita, lekar Miloša Obrenovića i vezira beogradskog. Nalazila se malo više iznad varoši, ali taman na pola puta između kneževog konaka u Topčideru i vezirovog sedišta na Kalemegdanu. Sa svog brega mogao je da vidi ceo grad. Problem je nastao što je ova zgrada na sprat izazavala zavist kod vezira. O tome piše Georgije Popopović knjazu Milošu:


"Problem pravi čestiti vezir. Smeta mu što je kuća velika, veća od njegove, "govoreći se da je kuća, ko kao gradić" Čestiti vezir znajući da je doktor kod vas, kaže da se ova stvar i vas makar koliko ticati može, jer kaže, šta će doktoru onaka kuća, a za takove stvari nisam rad veli časni vezir, da kodža Miloš u zamerku pada. On je doktoru zapovedio "da istu kuću više ne gradi, lil ako bi je graditi produžio, to će on prinužden biti i samome Devletu o tome izveste učiniti."

Reklo bi se da kuća nije bila baš ogromna, nego je bila na bregu. Jeste, bila je drugačija, doduše. A u zavisti su velike oči.

Prozori kuće bili su visoki, oivičeni lukom koji se spuštao do zemlje. Vrata su ukrašavali ukrasi od kovanog gvožđa. Na spratu je postojao kamin sa srpskim grbom iznad kojih je orao rašiorio krila. Pododvi i vrata bili su luksuzni, od drveta "mečja leska", te su se crvenili kao da su od mahagonija. Iz rodnog Napulja doneo je sadnice vinove loze i oko kuće napravio malu Napolitanu. Kneževa kći, Savka Obrenović ovde je dolazila na časove italijanskoj i klavira. 

Romita je, međutiim, što bismo danas rekli bio nesolventan te je zapalio za Vlašku. Kuću je kao miraz ustupio doktoru Bartolomeu Silvestra Kunibertu, koji ju je zbog nedostatka novca, prodao knezu Milošu.

Bolnica je imala prvo pet a nakon pet godina 20 pacijenata. Kompleks se širio sa brojem bolesnka, imao je muški i ženski paviljon, paviljone za mirne i uznemirene, kao i za prvljave i čiste i bio je ograđen zidinama koje nisu bile garancija da se neki pacijent neće iskrasti. Prvi lekarski izveštaj datira iz 1861. a prva sačuvana istorija bolesti iz 1880. godine.

Prva klasifikacija duševnih bolesti postavljena krajem je XIX veka. Potreba za otvaranjem psihijatrijske bolnice kod nas, prvi put u javnu raspravu ulazi 1837. godine, kada je jedan čovek sa znakovima duševne bolesti počinio ubistvo. Tome je prethodilo lečenje duševnih bolesnika kapima opijuma, bromovom solju, rakijom i vinom, insulinskom komom, u manastirima i u kućama na obodima grada.

Prizemlje nije autentično, a pretpostavlja se da je bilo ekonomski deo bolnice. Potpuno netaknut sprat, služio je za život i bio je luksuzanza to vreme. Kraj kamina, u doktorskoj sobi nastala je i Kunibertova Istorija Kneževine Srbije. Sačuvan je ključ od bolničke kapije, kao i jedan od starih EEG aparata, koji i sada ispravan.

Načelnik Odeljenja intenzivne nege psihijatar Slobodan Jovičić, pozivajući se na sećanja starijih kolega, kaže da je prvi pacijent bila Kata Radmanova iz Požarevca, koja se nakon smrti muža odala alkoholu i prostituciji. On je objasnio da je u jednom momentu u bolnici bilo hiljadu pacijenata sa opisnim dijagnozama - govoruća apatija (mesecima ne progovara ništa) ili jedna potpuno belovesna luda samo se smeje, trči i skače...

Beogradski bunkeri

Kada je htela da me opomene kako mi je garderobni orman neuredan moja pokojna baba bi duhovito primetila: 

„Samo što iz njega ne ispadaju mrtvi Nemci!“

Nemam saznanja da li su isti takvi zatečeni na mestu tek pronađenog  nemačkog bunkera, koji je trebao da štiti sirote pripadnike Vermahta od nesnosnih nasrtaja partizana i sovjetskih crvenoarmejaca. Naime, gradeći supermarket, igrom sudbine opet Nemci, iz kompanije Lidl, u beogradskom naselju Vidikovac, tačnije na Ceraku, pronašli su dosta očuvan nemački bunker. 

Izgleda da ovaj betonski bastion, Prle i Tihi nisu posetili. Dobro je očuvan za jednog sedamdesetogodišnjaka. Poznavaoci čak tvrde da spada u najočuvanije u nas. Građen je u dva nivoa ispod zemlje. U prvom nivou nalazila se toparnica, mesto za top i prostor za granate, a na nivou ispod bili su kreveti za duži boravak vojnika. Mitraljesko gnezdo okrenuto je prema Avali, odakle se očekivao dolazak neželjenih domaćina. Bunker je napravljen od armiranog betona, te je mogao da odoli naletima partizanske avijacije i artiljeriske paljbe čuvenih „kaćuša“. 

Pronađeni građevinski objekat nije evidentiran u službenim dokumentima. Čudno od  pedantnih Nemaca, da su gradili bez dozvole, ili su ih burni istorijski  događaji sprečili da izdaju upotrebnu dozvolu i da nekretninu  uknjiže. Nisu ni podneli zahteva za legalizaciju, te se sudbina bunkera za sada ne zna. 

 

Nije ovo jedini takav preživeli objekat u srpskoj prestonici. Svako ko se vozio tramvajem od Železničke stanice u pravcu ka Banovom Brdu nije mogao a da ne primeti robusnu betonsku piramidalnu konstrukciju preko puta Palate pravde. Preciznije ima ih dve, a druga bliznjakinja nalazi se baš tu kod Palate pravde. Zidovi ovih građevina su debeli čak tri metra i sagrađeni pod posebnim uglom. To im neće pomoći, jer će pasti kao žrtve ambiciznog projekta „Beograda na vodi“. 

 Foto: Vladimir Šubić

Београдска мумија

Српски племић и трговац Хаџи Павле Риђички у другој половини   XIX  века купио је у Египту мумију за српски народ и поклонио је Народном музеју у Београду. Ради се о мумификовано телу које потиче из старог Египта. Име мумификоване особе је Несмин, што значи „онај који припада богу Мину“. Несмин је био свештеник у храму бога плодности Мина, као и сви мушки чланови његове породице. Записано је да му је отац био Унефер, мајка Чаи-Хатор-Иму, а деда Џед-Хор. Такође му је и мајка живела, свирала систрум (што је нека врста цимбала) при храму. Мумија потиче из Акхмима, града 200 километара низводно од Луксора. 

Фебруара 1989. године на захтев Катедре за археологију Филозофског факултета у Београду покренута је иницијатива да Народни музеј уступи мумију факултету у студијске и едукативне сврхе. Ковчег с мумијом пренет је октобра 1992. у Археолошку збирку Филозофског факултета.

Мумија је у лошем стању због нестручног руковања и неодговарајућих услова за чување, излагања и транспорта. Глава, труп и ноге лежали су раздвојени у иструлелим ланеним овојима и смоле, с комадићима амајлије и перли. Пронађене су накит од злата, полудрагог камења и фајанаса, као и амајлија која представља богињу Маат, срце Иб, египатско Уџат око, Џед стуб и Озиријачну тријаду. Ипак, најзначајније откриће је свитак папируса под мумијином руком с позлаћеним ноктима.

Београдска мумија је једина за коју се зна да има свитак папируса још in situ, на месту где су га изворно поставили балсамер и свештеник. Мада је делимично оштећен, папирус је веома густо намотан и сасвим читко исписан. Верује се да је у питању једно од најпотпунијих верзија Књиге мртвих, а судећи по дебљини свитка, није искључено да је придодат неки загробни текст. Вађење свитка, размотавање и конзервација још није обављено и чека се финансијер тог подухвата. Тек тада ће се урадити екстрикција. До сада је мумија подвргнута ДНК анализи, испитивању рендгеном и скенером. Налази говоре да је мумија из птолемејског периода, негде око 300. године п. н. е. Покојник је обрезан мушкарац висок 165 центиметра. Од унутрашњих органа сачувано је срце, мозак је извучен из лобање, а на кичми су приметни знаци спондилозе и сколиозе.

Ковчег у коме се мумија налази, дугачак је 182,5 центиметра, израђен је од тамариковог дрвета. Осликан је плавом, зеленом, жутом, црвеном, црном и белом бојом, а неки делови су имали и позлату, што указује на виши друштвени статус покојника. Унутрашњост ковчега, на којој су видљиви трагови длета, није осликан. Испод овратника смештен је лик богиње Нут раширених крила, а испод ње већи хијероглифски натпис. На стопи ковчега између два лежећа бога Анубиса исписан је мањи хијероглифски запис намењен заштити покојника. Ковчег у облику људског тела је састављен од укупно 52 засебна дрвена дела, као и обрва и очију од стаклене пасте уметнутих у поклопац, чији су плави остаци још видљиви. Дешифровање хијероглифа на ковчегу, започето 2003. године уз помоћ Емили Титер Emily Teeter са Оријенталног института у Чикагу, донело је занимљиве резултате. Позлаћени натпис је редак цитат из Књиге мртвих. У питању је 191. поглавље „За повратак душе у тело“. Зна се да је такав цитат откривен у још двадесетак случајева.

Beogradski noćni market

Po prvi put, na Bajlonijevoj pijaci, 17. juna od 18:00 do ponoći, biće organizovan Beogradski noćni market. 

Cilj ove manifestacije je da se na savremen i zanimljiv način prestave proizvođači hrane i pića iz cele Srbije. Želja organizatora je da pijace postanu prepoznatljiva turistička ponuda Beograda.

Beogradski noćni market pružiće posetiocima mogućnost da uživaju uz dobru hranu, kupovinu, zabavu i muziku pretvarajući uobičajeni večernji izlazak u potpuno novo iskustvo. 

Pijačne tezge će se pretvoriti u delikatesne radionice, dizajnerske prodavnice, barove i restorane, stvarajući najveći beogradski restoran i market pod otvorenim nebom.

Na Beogradskom noćnom marketu predstaviće se oko sto izlagača: dugogodišnji poljoprivredni proizvođači „šampioni pijaca“, restorani, barovi, proizvođači vina i rakije, prirodne kozmetike, dizajneri i umetnici.

Program će upotpuniti nastupi benda ZaBeat, di džejeva, izložbe umetničkih slika i fotografija.

Cene proizvoda će biti promotivne.

Naredni Beogradski noćni market će se održati na Kalenić pijaci, 1. jula.

Manifestaciju organizuju Grad Beograd, Gradske pijace, Turistička organizacija Beograda i Rakia Bar.

Staro sajmište, stratište i gradilište

Prošli put kada sam bio ovde bila je pomračina, snažan vetar je bacao raznobojno lišće na oronule fasade polurazrušenih zgrada, a išao sam u poseti jednom umetničkom paru. Jednog od njih više nema sa nama. 

A i sada, dok u okviru BINA-šetnji obilazimo ovaj kompleks vreme se munjevito menja od sunčanog do snažnog pljuska. Kao da nam šalje neku opomenu, upozorenje. Kratko i jasno - Judenlager Semlin.  Nadasve bolno. Ko ima empatiju, shvatiće, za ostale nema pomoći.

 

 „Bilo je to sasvim izvan grada. Pošto smo prešli most na Savi, pošli smo duž dve staze sve do jednog komada zemlje okruženog šipražjem, gde se uzdizalo nekoliko oronulih paviljona."

(švajcarski putopisac Nikola Buvije, Upotreba sveta, 1957.)

Obilazimo nekadašnji ponos Srbije, prva zdanja koja su "preskočila" Savu. Začetak Novog Beograda. Beogradski sajam (danas poznat kao Staro sajmište) izgrađen je na osnovu odluke Beogradske opštine iz 1936. godine. Društvu za priređivanje sajma i izložbi je ustupljen teren kraj novoizgrađenog Mosta kralja Aleksandra. 

 

Prva faza radova je započeta u proleće 1937. godine, a završena je do otvaranja, septembra 1937. Druga faza, u kojoj su izgrađeni Turski i Nemački paviljon (sada plavo-bela zgrada "Rade Končar"), završena je 1938. Planirana je izgradnja i šestog jugoslovenskog paviljona, koji je skoro potpuno bio izidan i postavljene krovne konstrukcije, ali su radovi obustavljeni nakon izbijanja II svetskog rata.

Sajmište su projektovali opštinski arhitekti: Rajko Tatić, Milivoje Tričković i Đorđe Lukić. Centralnu kulu i šesti paviljon projektovao je poznati beogradski arhitekta Aleksandar Sekulić, koji je pred rat postao i upravnik Sajma. Sajam je trebao da bude ponos grada i države u kojoj je podignut, kao i da veliča privredni razvoj društva. Blagostanje.

 

Sajam je nudio brojne sadržaje, i ubrzo je postao popularno odredište Beograđana. Prvi televizijski program na Balkanu emitovao je 1938. godine sa beogradskog sajma holandski „Filips“, koji je zakupio jedan od paviljona. 

 

Čehoslovačka „Škoda“ je konstruisala toranj visok 74 metara, koji je korišćen za obuku padobranaca iz svih delova zemlje. Centralana kula bila je osvetljena, danas bismo rekli dekorativnom rasvetom, te se mogla sagledati sa druge obale Save u svom punom sjaju.

 

Italija i Nemačka su koristile svoje paviljone između ostalog i za ideološku propagandu. Nacističke zastave su bile istaknute ispred Nemačkog paviljona, a unutrašnjost je bila ukrašena kukastim krstovima.

 

 „Šofer sivoga automobila ulazio je često u sam logor, sakupljao decu oko sebe, milovao ih, uzimao u naručje i delio im bombone. Deca su ga volela, i uvek kad bi došao, trčala mu u susret po bombone. Niko u logoru nije slutio da ljude odvode u smrt. Čvrsto se verovalo da se radi o preseljenju u neki radni logor.“ 

iskaz zatvorenice Hedvige Šenfajn

U jesen 1941. godine Nemci su počeli da traži lokaciju na koju bi smestili srpske Jevreje. U prvi mah učinio im se prikladinim  logor u blizini Sremske Mitrovice, ali je tlo bilo poplavano. Stoga je nemačka vojna uprava  23. oktobra 1941. odlučila da za tu namenu osposobi Beogradsko sajmište i njegove paviljone, napuštene nakon bombardovanja 6. aprila. U blizini su već bile i barake u kojima su se smeštale nemačke izbeglice iz Ruminije i Moldavije.

 

Logor se nalazio na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske. Preko Ministarstva inostranih poslova u Berlinu, Nemačka je zatražila i dobila odobrenje da na toj lokaciji osnuje logor. Uslov koji je NHD postavila, je da u logoru ne bude srpskih stražara, i da se logor snabdeva iz Beograda. 

Adaptaciju prostora je izvela nemačka građevinska firma „Todt“, a radove su izvodila grupa od 200-300 Jevreja iz logora Topovske šupe, koji su kasnije internirani u logor Sajmište, dok je logor na Autokomandi likvidiran. Drugi saborni centar za Jevreje nalazio se na Bulevaru, u tramvajskim štalama (nedavno zapaljeni DEPO) gde je do skora postojala spomen tabla, ali je nedavno, volšebno, nestala. 

Logor na Beogradskom sajmištu od 8. decembra 1941. do 10. maja 1942. nosio je ime Jevrejski logor Zemun (Judenlager Semlin). U njemu su internirani svi preostali Jevreji iz okupirane Srbije, njih oko 6.400. Nemci su dobro organizovani i revnosni, čak i kada čine zločine. Iz Berlina je stigao kamion marke Zaurer (Saurer), adaptiran da guši gasom- dušegupka. U nacističkim dokumentima, vozilo je kršteno "vozilo za uništavanje vaški" (Entlausungswagen). Njime su upravljali SS oficiri Genc i Majer o čemu je pisao David Albahari. Svakim danom (osim nedelje) Jevreji su, preko mosta Princa Eugena (Stari tramvajski), prevoženi do vojnog poligona u Jajincima, gde su ih čekale već iskopane rake. Prve žrtve dušegupke bili su pacijenti i osoblje beogradske jevrejske bolnice (u ulici Visokog Stefana na Dorćolu). Oni su pogubljeni 18. i 19. marta 1942, njih preko 800. 

 

Srbija je bila prva porobljena zemlja u Evropi, u kojoj je „rešeno jevrejsko pitanje“ (Judenfrei). Ovde je do 10. maja 1942. godine nad njima izvršen genocid. 

 

I dok razgledamo, devastirani predratni sajam, kamufliran u samoniklom zelenilu, prilaze nam stanovnici tih baraka, podozrivi i uplašeni, na trenutke agresivni, pitajući nas šta tu radimo i negiraju da je ovde ikad bio logor. Čudno je to, da svi beže od činjenica, od jednog strašnog zločina koji su počinili okupatori, pripadnici drugog naroda. Zar i toga treba da se stidimo? Da prikrivamo? Koliko su se samo  svi do sada trudili da te leševe gurnu pod tepih (zelena trava zaborava). Zašto?

Sajamski prostor se sastojao iz više paviljona različite veličine. Najveća zgrada, Jugoslovenski paviljon paviljon br. 3, površine 5000 kvadratnih metara, primio je prvi kontigent zatočenika, pet hiljada žena i dece. Paviljon je pretrpeo štetu prilikom bombardovanja 6. aprila, i na njemu su bili oštećeni krov i polupani prozori, koji su propuštali kišu, sneg i vetar. 

Zima 1941. na 1942. bila je jedna od najhladnijih koje se pamte. Razbijena stakla zakrpljena su daskama. Između decembra i marta, petsto zatvorenika preminulo je od posledica hladnoće, bolesti i gladi. Zatvorenici u paviljonu br. 2, pristigli u januaru 1942, smešteni su pod jednako nehumanim uslovima. 

 

U paviljonu br. 4 se nalazila kuhinja u kojoj je spremana hrana. Dnevno sledovanje se sastojalo od vode, slabog čaja, bajate čorbe od kupusa ili krompira i malog komada kukuruznog hleba. Beogradske vlasti su snabdevanje logora stavile na dno prioriteta. Isporuka hrane logoru se vršila jedino kada je bila zadovoljena potreba ostalih stanovnika grada.

 

Umrli zatvorenici su, nakon odlaganja u Turski paviljon, koji je služio kao kupatilo i mtrvačnica, prenošeni preko Save i sahranjivani na Jevrejskom groblju.

 

U bolnici logora, koja se nalazila u Spasićevom paviljonu, radili su doktor Moša Alkalaj i bolničarka, dvadesetjednogodišnja studekinja arhitekture, Hilda Dajč, koja je dobrovoljno pošla u logor. U  svom trećem, poslednjem, pismu prijateljici, Nadi,  piše:

 

„Sad je pola jedanaest, ležim i pod sobom osećam slamu (divan predmet naročito kad se ispuni buvama) i pišem ti. Vrlo sam zadovoljna što sam ovde bila od prvog trenutka, čovek doživljava toliko interesantnih i neponovljivih stvari da bi bilo šteta ispustiti koju. 

Mada na sve nas ima samo dve česme, ipak sam čista jer se dignem pre pet i idem da se cela umijem. Ovde se za sve stoji u redu. Ljubazno od njih što vežbaju naše strpljenje. Samo bi sreća bila da se svuda stigne na red.“

Zatočenici su bili tretirani svirepo i izloženi prebijanju i ponižavanju od strane nemačkih stražara. Desetak zatočenika je pogubljeno, jer su pokušavali da prokrijumčare pisma. Pogubljenja su vršena na otvorenom, između paviljona br. 3 i 4.

 

Nakon što su i poslednji Jevreji iz logora ubijeni, logor menja svoju namenu i postaje Prihvatni logor za političke zatvorenike, ili Anhaltelager. Sajmište je tako pretvoreno u glavni „distributivni centar“ radne snage iz cele Jugoslavije. Glavni logoraši su bili pobunjenici sa teritorije Srbije (partizani i četnici). Logoraši su bili krvnički premlaćivani do smrti (u zloglasnom mađarskom paviljonu- paviljonu smrti). Oni koji nisu stradali od batina, padali su kao žrtve iscrpljenost usled besmislenog fizičkog rada i bolesti. Prilikom bombardovanja Beograda aprila 1944, Sajmište je direktno pogođeno. Poginulo je između 80 i 120 logoraša. 

 

I kako već sudbina moža da se poigra, da napravi neumesnu šalu, jedna od poslednjih grupa robijaša bejahu, grupa Jevreja iz Mađarske i Banata, koji su radili prinudno u Borskom rudniku. Tako su Jevreji bili prve i poslednje žrtve Sajmišta.

Uprava logora 17. maja 1944. predata je logor ustaškoj policiji, ali je komandu zadržao nemački oficir. U julu 1944. logor je raspušten, a zatvorenici prebačeni u druge logore ili pušteni.

 

Ipak, većina objekta Sajmišta preživela je rat, ali je porušena naknadno. Takva je bila sudbina svih pet jugoslovenskih paviljona (1946.), kao i rumunskog i paviljona kompanija koje su pre rata izlagale na Sajmištu (Philips).Čudna je to stvar da su na ovim prostorima svi logori uništeni. Kao da je neko hteo gumicom da ih izbriše. Za razliku od Aušvica. 

Pošteđeni su čehoslovački, italijanski, mađarski, nemački, turski i Spasićev paviljon, centralna kula i upravna zgrada. U paviljone su smeštena  uprava koja je bila zadužene za izgradnju Novog Beograda, koja je započela 1. aprila 1948. U tu svrhu izgrađene su barake, a interesanto je da je većina objekata imala istu svrhu kao u doba logora (spavaonice, uprava, bolnica, kuhinja). No, nova socijalistička vizija moderne metropole nove države nije imala sluha ni pijeteta prema ovom stratištu. Po urbanističkim planovima iz 1950. kao i onom iz 1987. godine, ovaj prostor je predviđen za „zeleni pojas“ za „odmor i rekreaciju“.

Godine 1951, paviljoni su pretvoreni u stanove za socijalno ugrožene ili predate na korišćenje Udruženju likovnih umetnika Srbije (po ideji Moše Pijade). Jedno vreme se tu nalazilo i romsko naselje, koje je izmešteno 1961. pred sam samit Nesvrstanih. 

 

Socijalističke vlasti smatrale su da su podizanjeim spomen-obeležjima na Bežaniji i na Jevrejskom groblju u Zemunu, kao i  spomen-ploča u Jajincima izmirile dug prema mnogobrojnim žrtvama. Doduše, decembra 1965, leva obala je proglašena za „Spomen obalu“, a  20. oktobar 1974. godine, otkriveno je prvo spomen-obeležje, koje će smeniti druga spomen ploča, sa identičnim tekstom.

Godine 1992, urađen je Detaljni urbanistički plan kompleksa Staro sajmište. Deveti maj proglašen je Danom žrtava genocida, a odlučeno je takođe da će na prostoru pored nekadašnjeg logora biti postavljen spomenik visine 22 metra, rad vajara Miodraga Popovića, koji je svečano otkriven 22. aprila 1995. godine.

 

Na mestu jednog od jugoslovenskih paviljona, na njegovim temeljima, danas se nalazi Renaultov prodajni salon. Pojedini paviljoni su iseljeni, neki u zakupu, primivši u svoju unutrašnjost potpuno neprimerene sadržaje (poput restorana i teretana). Takav je slučaj sa turskim paviljonom, koji je bio logorska mrtvačnica, a danas je restoran! Zadužbina Nikole Spasića, bivša logorska bolnica, danas je privatni sportsko-rekreativni centar Posejdon. 

 

Dve godine kasnije, 2008, Opština Novi Beograd donosi odluku da se na mestu logora izgradi Muzej holokausta. Ovih dana na sva zvona nagoveštava se obnova Centralne kule. Umetnici su, uglavnom, iseljeni, restorani još uvek rade punom parom, proleće je drveće i rastinje ozelenilo, a gde je naše sećanje. Gde je pijetet prema žrtvama? Gde??