Tajne Doktorove kule-Dom s uma sišavših

Prva psihijatrijska klinika u Beogradu (Dom za s uma sišavše) i jedina slobodna teritorija tokom Velikog (I svetskog) rata bila je Doktorova kula. To je i mesto gde su boravila dva naša velika književnika; Laza Lazarević kao lekar i Petar Kočić kao pacijent.
 

Doktorovu kulu, mešavinu konaka, palate i kule, nasledio je Knez Mihailo Obrenović i doneo odluku 1861. godine da taj prostor postane psihijatrijska bolnica "Dom za s'uma sišavše".

Kulu je na brdu Guberevac 1824. godine podigao Napolitanac Vito Romita, lekar Miloša Obrenovića i vezira beogradskog. Nalazila se malo više iznad varoši, ali taman na pola puta između kneževog konaka u Topčideru i vezirovog sedišta na Kalemegdanu. Sa svog brega mogao je da vidi ceo grad. Problem je nastao što je ova zgrada na sprat izazavala zavist kod vezira. O tome piše Georgije Popopović knjazu Milošu:


"Problem pravi čestiti vezir. Smeta mu što je kuća velika, veća od njegove, "govoreći se da je kuća, ko kao gradić" Čestiti vezir znajući da je doktor kod vas, kaže da se ova stvar i vas makar koliko ticati može, jer kaže, šta će doktoru onaka kuća, a za takove stvari nisam rad veli časni vezir, da kodža Miloš u zamerku pada. On je doktoru zapovedio "da istu kuću više ne gradi, lil ako bi je graditi produžio, to će on prinužden biti i samome Devletu o tome izveste učiniti."

Reklo bi se da kuća nije bila baš ogromna, nego je bila na bregu. Jeste, bila je drugačija, doduše. A u zavisti su velike oči.

Prozori kuće bili su visoki, oivičeni lukom koji se spuštao do zemlje. Vrata su ukrašavali ukrasi od kovanog gvožđa. Na spratu je postojao kamin sa srpskim grbom iznad kojih je orao rašiorio krila. Pododvi i vrata bili su luksuzni, od drveta "mečja leska", te su se crvenili kao da su od mahagonija. Iz rodnog Napulja doneo je sadnice vinove loze i oko kuće napravio malu Napolitanu. Kneževa kći, Savka Obrenović ovde je dolazila na časove italijanskoj i klavira. 

Romita je, međutiim, što bismo danas rekli bio nesolventan te je zapalio za Vlašku. Kuću je kao miraz ustupio doktoru Bartolomeu Silvestra Kunibertu, koji ju je zbog nedostatka novca, prodao knezu Milošu.

Bolnica je imala prvo pet a nakon pet godina 20 pacijenata. Kompleks se širio sa brojem bolesnka, imao je muški i ženski paviljon, paviljone za mirne i uznemirene, kao i za prvljave i čiste i bio je ograđen zidinama koje nisu bile garancija da se neki pacijent neće iskrasti. Prvi lekarski izveštaj datira iz 1861. a prva sačuvana istorija bolesti iz 1880. godine.

Prva klasifikacija duševnih bolesti postavljena krajem je XIX veka. Potreba za otvaranjem psihijatrijske bolnice kod nas, prvi put u javnu raspravu ulazi 1837. godine, kada je jedan čovek sa znakovima duševne bolesti počinio ubistvo. Tome je prethodilo lečenje duševnih bolesnika kapima opijuma, bromovom solju, rakijom i vinom, insulinskom komom, u manastirima i u kućama na obodima grada.

Prizemlje nije autentično, a pretpostavlja se da je bilo ekonomski deo bolnice. Potpuno netaknut sprat, služio je za život i bio je luksuzanza to vreme. Kraj kamina, u doktorskoj sobi nastala je i Kunibertova Istorija Kneževine Srbije. Sačuvan je ključ od bolničke kapije, kao i jedan od starih EEG aparata, koji i sada ispravan.

Načelnik Odeljenja intenzivne nege psihijatar Slobodan Jovičić, pozivajući se na sećanja starijih kolega, kaže da je prvi pacijent bila Kata Radmanova iz Požarevca, koja se nakon smrti muža odala alkoholu i prostituciji. On je objasnio da je u jednom momentu u bolnici bilo hiljadu pacijenata sa opisnim dijagnozama - govoruća apatija (mesecima ne progovara ništa) ili jedna potpuno belovesna luda samo se smeje, trči i skače...

Beogradski bunkeri

Kada je htela da me opomene kako mi je garderobni orman neuredan moja pokojna baba bi duhovito primetila: 

„Samo što iz njega ne ispadaju mrtvi Nemci!“

Nemam saznanja da li su isti takvi zatečeni na mestu tek pronađenog  nemačkog bunkera, koji je trebao da štiti sirote pripadnike Vermahta od nesnosnih nasrtaja partizana i sovjetskih crvenoarmejaca. Naime, gradeći supermarket, igrom sudbine opet Nemci, iz kompanije Lidl, u beogradskom naselju Vidikovac, tačnije na Ceraku, pronašli su dosta očuvan nemački bunker. 

Izgleda da ovaj betonski bastion, Prle i Tihi nisu posetili. Dobro je očuvan za jednog sedamdesetogodišnjaka. Poznavaoci čak tvrde da spada u najočuvanije u nas. Građen je u dva nivoa ispod zemlje. U prvom nivou nalazila se toparnica, mesto za top i prostor za granate, a na nivou ispod bili su kreveti za duži boravak vojnika. Mitraljesko gnezdo okrenuto je prema Avali, odakle se očekivao dolazak neželjenih domaćina. Bunker je napravljen od armiranog betona, te je mogao da odoli naletima partizanske avijacije i artiljeriske paljbe čuvenih „kaćuša“. 

Pronađeni građevinski objekat nije evidentiran u službenim dokumentima. Čudno od  pedantnih Nemaca, da su gradili bez dozvole, ili su ih burni istorijski  događaji sprečili da izdaju upotrebnu dozvolu i da nekretninu  uknjiže. Nisu ni podneli zahteva za legalizaciju, te se sudbina bunkera za sada ne zna. 

 

Nije ovo jedini takav preživeli objekat u srpskoj prestonici. Svako ko se vozio tramvajem od Železničke stanice u pravcu ka Banovom Brdu nije mogao a da ne primeti robusnu betonsku piramidalnu konstrukciju preko puta Palate pravde. Preciznije ima ih dve, a druga bliznjakinja nalazi se baš tu kod Palate pravde. Zidovi ovih građevina su debeli čak tri metra i sagrađeni pod posebnim uglom. To im neće pomoći, jer će pasti kao žrtve ambiciznog projekta „Beograda na vodi“. 

 Foto: Vladimir Šubić

Београдска мумија

Српски племић и трговац Хаџи Павле Риђички у другој половини   XIX  века купио је у Египту мумију за српски народ и поклонио је Народном музеју у Београду. Ради се о мумификовано телу које потиче из старог Египта. Име мумификоване особе је Несмин, што значи „онај који припада богу Мину“. Несмин је био свештеник у храму бога плодности Мина, као и сви мушки чланови његове породице. Записано је да му је отац био Унефер, мајка Чаи-Хатор-Иму, а деда Џед-Хор. Такође му је и мајка живела, свирала систрум (што је нека врста цимбала) при храму. Мумија потиче из Акхмима, града 200 километара низводно од Луксора. 

Фебруара 1989. године на захтев Катедре за археологију Филозофског факултета у Београду покренута је иницијатива да Народни музеј уступи мумију факултету у студијске и едукативне сврхе. Ковчег с мумијом пренет је октобра 1992. у Археолошку збирку Филозофског факултета.

Мумија је у лошем стању због нестручног руковања и неодговарајућих услова за чување, излагања и транспорта. Глава, труп и ноге лежали су раздвојени у иструлелим ланеним овојима и смоле, с комадићима амајлије и перли. Пронађене су накит од злата, полудрагог камења и фајанаса, као и амајлија која представља богињу Маат, срце Иб, египатско Уџат око, Џед стуб и Озиријачну тријаду. Ипак, најзначајније откриће је свитак папируса под мумијином руком с позлаћеним ноктима.

Београдска мумија је једина за коју се зна да има свитак папируса још in situ, на месту где су га изворно поставили балсамер и свештеник. Мада је делимично оштећен, папирус је веома густо намотан и сасвим читко исписан. Верује се да је у питању једно од најпотпунијих верзија Књиге мртвих, а судећи по дебљини свитка, није искључено да је придодат неки загробни текст. Вађење свитка, размотавање и конзервација још није обављено и чека се финансијер тог подухвата. Тек тада ће се урадити екстрикција. До сада је мумија подвргнута ДНК анализи, испитивању рендгеном и скенером. Налази говоре да је мумија из птолемејског периода, негде око 300. године п. н. е. Покојник је обрезан мушкарац висок 165 центиметра. Од унутрашњих органа сачувано је срце, мозак је извучен из лобање, а на кичми су приметни знаци спондилозе и сколиозе.

Ковчег у коме се мумија налази, дугачак је 182,5 центиметра, израђен је од тамариковог дрвета. Осликан је плавом, зеленом, жутом, црвеном, црном и белом бојом, а неки делови су имали и позлату, што указује на виши друштвени статус покојника. Унутрашњост ковчега, на којој су видљиви трагови длета, није осликан. Испод овратника смештен је лик богиње Нут раширених крила, а испод ње већи хијероглифски натпис. На стопи ковчега између два лежећа бога Анубиса исписан је мањи хијероглифски запис намењен заштити покојника. Ковчег у облику људског тела је састављен од укупно 52 засебна дрвена дела, као и обрва и очију од стаклене пасте уметнутих у поклопац, чији су плави остаци још видљиви. Дешифровање хијероглифа на ковчегу, започето 2003. године уз помоћ Емили Титер Emily Teeter са Оријенталног института у Чикагу, донело је занимљиве резултате. Позлаћени натпис је редак цитат из Књиге мртвих. У питању је 191. поглавље „За повратак душе у тело“. Зна се да је такав цитат откривен у још двадесетак случајева.

Beogradski noćni market

Po prvi put, na Bajlonijevoj pijaci, 17. juna od 18:00 do ponoći, biće organizovan Beogradski noćni market. 

Cilj ove manifestacije je da se na savremen i zanimljiv način prestave proizvođači hrane i pića iz cele Srbije. Želja organizatora je da pijace postanu prepoznatljiva turistička ponuda Beograda.

Beogradski noćni market pružiće posetiocima mogućnost da uživaju uz dobru hranu, kupovinu, zabavu i muziku pretvarajući uobičajeni večernji izlazak u potpuno novo iskustvo. 

Pijačne tezge će se pretvoriti u delikatesne radionice, dizajnerske prodavnice, barove i restorane, stvarajući najveći beogradski restoran i market pod otvorenim nebom.

Na Beogradskom noćnom marketu predstaviće se oko sto izlagača: dugogodišnji poljoprivredni proizvođači „šampioni pijaca“, restorani, barovi, proizvođači vina i rakije, prirodne kozmetike, dizajneri i umetnici.

Program će upotpuniti nastupi benda ZaBeat, di džejeva, izložbe umetničkih slika i fotografija.

Cene proizvoda će biti promotivne.

Naredni Beogradski noćni market će se održati na Kalenić pijaci, 1. jula.

Manifestaciju organizuju Grad Beograd, Gradske pijace, Turistička organizacija Beograda i Rakia Bar.