Začetnik dizajna u Srbiji: Dragutin Inkiostri Medenjak

 

Dragutin Medenjak Inkiostri (Karlo Luka Ferdinando Inkiostri, 1866 – 1942.) začetnik srpskog dizajna, rođen je 18. oktobra 1866. u Splitu. 

Njegov rad na stvaranju autentičnog srpskog dizajna najočigledniji je na uređenju kuće Jovana Cvijića. Svoje poimanje dizajna izlagao je u člancima i knjigama. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (objavljeno 1925.).

Školovao se u Italiji, u Firenci kod profesora Filadelfa Simija, ali na njega daleko veći uticaj ostavlja arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, sa interesovanjem za folklornu umetnost. 

Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio.

Godine 1900. odlazi u Karlovac, i započinje raad na dekoraciju enterijera zasnovanu na narodnim motivima. Počinje da da prikuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, pohodio je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije.

Paravan (četvorodelni), ulje na platnu, 145 x 47 cm 

Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Dekoriše i bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao Veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ubrzo su pristigle porudžbine za dekoraciju Ministarstva finansija, Ministarstva prosvete i Narodne banke. 

U Ministarstvu prosvete (danas Dom Vukove zadužbine) radi na dekoraciji hodnika ulaza i ministrove sobe. Sačuvane su u hodniku alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti. Tom prilikom Inkiostri se i po prvi put upustio u projektovanje nameštaja. Njegov dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca.

U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Sjajan primer njegovog rada i danas se može videti u Muzeju Jovana Cvijića, koji mu je poverio ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. Kuća se sastoji od salona za primanje, Cvijićeve radne sobe i salona gospođe Cvijić. Enterijer radne sobe nije sačuvan u celosti, dok je salon za primanje izvorno sačuvan sa nameštajem izrađenim u narodnom stilu. 

U salonu gospođe Cvijić možete videti nameštaj presvučen vezovima i tkaninama iz Cvijićeve kolekcije, koje je on prikupio tokom mnogobrojih putovanja po Balkanu. Deo tima koji su radili na uređenji činili su  dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. 

Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom asociraju na negov naučni rad.

Prilikom rekonstrukcije urađena je konzervacija zidnog slikarstva Dragutina Inkiostrija Medenjaka, kao i drvenog nameštaja, predmeta od metala kao što su lusteri, odlikovanja i bista, ali i zavesa i ćilima, odnosno predmeta od tekstila. 

Iako tražen, finansijski balansira na rubu egzistencije. Nadao se radu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja upravo započeta, te je u tu svrhu posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao aganžman, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek po okončanju Prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat provodi u Italiji. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. U Beograd se vraća 1923. godine i biva postavljen za upravnika Akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski.

Umire 16. septembra 1942. godine. Za života nije naišao na razumevanje da se osnuje srpska dizajnerska scena, no svoje je znanje uspeo je da prenese đacima beogradske Umetničko-zanatske škole.

Zdanje koje krije poruku Staljinu

Ima li veće ironije nego zgradu Pirodno matematičkog fakulteta podići 1953. godine na mestu nekadašnje zloglasne tamnice Glavnjače?  Glavnjača je naziv za staru zgradu Uprave grada Beograda (nova je izgrađena dvadesetih godina na Obilićevom vencu=UDBA). U ovoj zgradi  nalazio se centar gradske policije i zatvor. Odeljak za žene zvao se "Ženski salon", a onaj namenjen zatvorenicima višeg staleža, ironično, "Gospodska soba". Dve su ćelije, bile posebno „popularne“ - mala tzv. „Ćorka“ i velika tzv. „Glavnjača“, po kojoj je kasnije čitava zgrada dobila naziv.

Slučaj Ljubice Ljubičić, devojke koja je preminula od posledica prebijanja u Glavnjači 1924. godine, punio je stupce u dnevnim listovima. Takođe „Glavnjača“ je ostala poznata i kao „politički zatvor“ u koji su zatvarani politički protivnici svih režima, koji su postojali tokom postojanja ove zgrade od 1864.-1953. godine. “Glavnjača”, koju su robijaši nazivali i “Šatrondža”, imala je nizak plafon i u nju je moglo da stane od 80 do 100 pritvorenika, a uglavnom ih je bilo mnogo više od tog broja. Svetlost i vazduh dolazile su kroz jednu rupu. Uslovi u njoj su bili katastrofalni, zatvorenici su vršili nuždu tamo gde su jeli, a obroci su im bili nejestivi. Veliki broj njih umro je od tifusa i drugih zaraznih bolesti. Mučenja su bila svakodnevnica stanovnika ovog zatvora. Zatvorenici u “Glavnjači” se nisu kupali, a samo retki, oni malo bogatiji, povremeno su dobijali čistu garderobu da se presvuku.

 

No, ako danas pogledate iz vazduha bilo avionom, dronom ili uvidom u Gugl mape  jasno možete pročitati slova “n” i “e” u osnovi Prirodno-matematikog fakulteta podignutog po projektu arhitekata Aleksandra Sekulića i Đorđa Stefanovića. Jedno od tumačenja je da je ta poruka poslata Staljinu i Rusima.

 

Ova urbana legenda ne drži vodu, pogotovu kada se zna da je u trenutku kad je zgrada svečano otvorena 1954. godine Staljin već bio pokojni, a svega dve godine kasnije Tito se svečano izmirio sa njegovim naslednicima u Kremlju. Ostala su dva slova koja kriju vertikalnu projekciju jedne velike palate. Ali svakako mogu biti spomenik istorijskom trenutku u kojem jedna zemlja nije pristala da bude nečiji satelit. 

No, naša kuraž da bitangama odbrusima je u opadanju, te simbolično i zgrada PMF-a to prati- već godinama tone, a stručnjaci procenjuju da je jedna strana ove zgrade potonula skoro 30 centimetara. Rudarsko-geološki fakultet uradio je istraživanje zemljišta ispod zgrade i tada je otkriveno da je razlog podzemna stena u obliku položene kapi čija visina, na strani koja tone, dostiže šest metara.

 

Zgrada Jadransko-podunavske banke postaje Palata nauke

 

Zgrada na adresi Kralja Milana 11 u Beogradu, podignuta pre skoro jednog veka po projektu nemačkog arhitekte Augusta Rajnfelza, trebalo bi da postane Palata nauke čiji je investitor Zadužbina Miodraga Kostića. Prenamenom celog objekta dobiće se jedinstvena funkcionalna celina sa izložbenim prostorima, naučnim centrima, planetarijumom i restoranom za korisnike. Planetarijum na treem spratu kao namenski sadržaj biće postavljen na adekvatnu čeličnu konstrukciju dok će završna obrada podnih površina biti kaljeno staklo.

 

Urbanistički projekat za rekonstrukciju, sanaciju, adaptaciju i prenamenu objekta postavljen je ovih dana na javni uvid, a može se pogledati najkasnije do 6. novembra 2023. godine na sajtu Grada Beograda. Nosilac izrade urbanističkog projekta je beogradska fima Projektura d.o.o, dok idejno rešenje potpisuje BIRO. VIA, takođe iz Beograda, sa Goranom Vojvodićem, dia, kao odgovornim projektantom.

U vreme izgradnje palate, Jadransko-podunavska banka važila je za najveću banku na teritoriji Kraljevine Jugoslaviji. Nastala je 11. maja 1924. godine spajanjem Jadranske banke nastale 1905. godine u Trstu, a od 1921. godine sa sedištem u Beogradu i Podunavskog trgovačkog akcionarskog društva, takođe iz Beograd. Predsednik banke prilikom osnivanja bio je uspešni bankar i privrednik Vladimir Matijević, koji će na ovom mestu biti do svoje smrti 1929. godine, dok je direktor bio Stevan Karamata. Obojica su bili u upravi Srpske banke, najveće novčane institucije Srba u Austrougarskoj i najvećeg akcionara novoosnovane banke, što je u potonjim godinama dovodilo u pitanje poslovanje Jadransko-podunavske banke, posebno u berzanskim poslovima.

Građena za potrebe Jadransko-podunavske banke, u to vreme vodeće na ovim prostorima, koja je nakon završetka objekta u Kralja Milana 11 svoje sedište premestila iz Ljubljane u Beograd. Objekat je izgrađen u periodu od 1922. do 1924. godine. Planovi za zgradu su stigli iz nemačkog grada Frankfurta na Majni, iz atelja Filipa Holcmana, a potpisao ga je arhitekta Avgust Rajnfels, koji je prilikom izgradnje sarađivao sa arhitektom Ivanom Belićem. Na dekoru Jadransko-podunavske banke učestvovali su istaknuti skulptori Lojze Dolinar, Toma Rosandić i Petar Palavičini.

 Zgrada se prostire na gotovo 1200 kvadratnih metara, na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša. Po svojoj strukturi ima suteren i prizemlje, zatim mezanin, 3 sprata i potkrovlje. Dok su donji delovi zgrade bili namejeni za bankarske poslove i smeštaj sefova, kancelarija i šalter sale, spratovi su bili namenjeni za stanove bankarskih službenika i apartmane za klijente banke iz drugih gradova i inostranstva. U novinama iz tog vremena, nalazimo i oglase u kojima se nude u zakup stanovi u ovoj zgradi, kako za stanovanje, tako i za poslovni prostor.

Fasada je osmišljena u postakademističkom stilu, koji je u to vreme još bio dominantan stil u izgradnji poslovnih i zgrada od javnog značanja. Bogato ukrašena fasada obiluje brojnim elementima iz antičke grčke mitologije i arhitekture od jonskih stubova koji nose najviše nivoe zgrade do predstava mitoloških bića u vidu skulptura i medaljona. I tu se posebno vodilo računa. Na vrhu zgrade nalaze se četiri para figura rimskih bogova - Posejdona i njegove žene Amfirite, Posejdona i Apolona, Afrodite i Hermesa, te Apolone i Tihe, boginje sreće i blagostanja. U narednom redu se nalaze prikazi Hermesa i drugih mitskih pratilaca bogova, istovremeno nudeći simbol sreće i blagostanja, kao i božanske zaštite putnika na trgovačkim putevima kojima su se obavljali poslovi Jadransko-podunavske banka.Kamene predstave sa likom Apolona, Afrodite, Tihe, Apolona, a posebno Heremesa i Posjedona, prisutne su i na nižim nivoima zgrade, kako kroz skulpture celog tela, tako i kroz ukrasne u vidu glava božanstava ili mitskih personifikacija u vidu bika, delfina, riba, morskih konjica, nimfi, sirena, kao i njihovih pratilaca. Pored ovih antičkih simbola, nalaze se i niz medaljona sa prikazom raznih delatnosti - ratarstva, pomorstva, industrije, rudarstva, oblasti u kojima je poslovala banka.

Dok je fasada rađena u klasičnom stilu, u unutrašnji je zastupljen tada moderni art deko u vidu bogatih ukrasa i stepeništa od kovanog gvožđa sa floralnim elementima, mermeru, raznobrojnim vitražima i brojnim umetničkim delima na zidovima. Centralna prostorija (salter sala) u prizemlju sa fontanom Afrodite pokrivena je staklenom tavanicom na 12 stubova sa veličanstvenim vitražom. Na njoj je doaran Apolon simbol Sunca, plodnosti, lepote, umetnosti i bogatstva. Kupola je bila opremljena i posebnim sistemom vodenog rashlađivanja koji je bio u funkciji sve do devedesetih godina XX. veka.

Палата Албанија са римским водоводом

Остаци староримских водовода испод Кнез Михаилове улице, код Палате Албанија. Фотографија је снимљена приликом радова на прокопавању подземног пролаза у Сремској улици, 1968. године. Палата Албанија био је први облакодер у Београду, највиша зграда тада у југоисточној Европи. Ових дана, не на радост вашег извештача, добија све бројнију конкуренцију. Не знам да ли знате, али она има 4 подземна спрата чиме не могу да се похвали много зграда у престоници. У савезничком бомбардовању 1944. на небодер пада пола тоне тешка бомба. Но, статичар Ђорђе Лазаревић је добро урадио посао те су оштећења била занемарљива.

А пре палате ту беше биртија направљена од блата и трошног дрвета, са устајалим ваздухом, јер није било могуће направити познату српску промају.


„… једино, на врху те улице, постоји и данас, као траг старог Београда, и постојће, како изглееда, вековима, кафана Албанија, ругло Београда, али елдорадо свих закупаца те кафане! Не постоји кафана с мање режије, а више промета! Нит постоји кафана коју посећује тако разнолика и тако мешовита публика", записао је Бранислав Нушић о својој омиљеној кафани.

Зграду је саградио Крста М. Томовић грожђарски велетрговац 1860. године Из ње је увек допирао мирис ракије и ћевапчића. Испред кафане је стајао гвоздени стуб са часовником на три стране. То је био чувени "Сат", важан део Теразија и место где су се заказивали састанци, било пословни, било састанци младих парова.

Кафана је срушена 17. oктобра 1936. године. Ватрогасци су само пар часова раније, прво затворили воду, а потом и искључили струју. За све то време кафана је регуларно опслушивала своје госте. Они су ту, у знак протеста, седели све док радници нису почели да избијају тесна прозорска окна. Лепота је, што кажу, у оку посматрача, у овом случају боема.

Дневни лист “Политика” је у чланку посвећеном рушењу “Албаније” навела да је “газда покушавао да је прода 1873., тражио је велику суму од 5 хиљада дуката. Гости су у почетку били отмени: виши чиновници, бољи трговци и странци; одржавали су се приватни балови, нека врста породичних забава и састанака. У 1890-тим има доста великошколаца и уметника. Пре Великог рата људи средњег сталежа, радни свет и носачи, који ће јој остати верни до краја и чији су "самари" стајали поређани уз спољни зид…

Уредник магазина "Геџа" Жика Штикла никако није могао да се помири са овом одлуком и забележио је:

"Господо, када се први пијук зарије у драге нам зидове, предлажем да се Теразијама разлегну трагични звуци Бетовеновог посмртног марша."

Чувени боем Рака Вуловић прихватио се улоге свештеника, те почео да причешћује окупљене, давајући им уместо нафоре, переце са гутљајем црвеног вина и одржао посмртни говор: 

"Драги Албанци, после тешке борбе и уз све напоре да спасем своју тешку болеснице "Албанију" нисам успео и она је морала да издахне. Нека јој је слава! Она је мртва и кроз који сат биће покопана, али успомена на њу живеће међ' нама. У "Албанији" су се, као што знате, окупљали они који су тражили посао, а молили бога да га не пронађу!"

PREBIJANJE VOJVODE PETRA BOJOVIĆA

Slavnog srpskog vojvodu Petra Bojovića pretukla je ostrašćena grupa partizana, pokušavajući da zauzmu njegovu kuću u Trnskoj ulici, u Beogradu. Bejahu to prethodnica demokratsko-naprednjačkih izvršitelja. Usled nanetih povreda preminuo je 19. januara 1945. godina.

U jednom trenutku oficir koji je bio u toj grupi  posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i brzim hodom se zaputio put izlaza. Osim vojvodine sablje, po svemu sudeći ukraden je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.  

Dan kasnije od ovog nemilog i sramnog čina, na Svetog Jovana porodica se obratila komandu grada Beograda i prijavila smrt.

 

Radio Beograd je pročitao vest pristiglu iz Oznine kuhinje:

 

„Juče u Beogradu umro je vojvoda Petar Bojović. Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen".

Pogreb su, sa pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni pretpostavili da su bili pripadnici OZNA-e. 

Petar Bojović sahranjen je bez vojnih počasti. A nemačkom okupatoru je ovo rekao:

 

"Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći."

 

Petar Bojović rođen je kod Nove Varoši 16. jula 1858. godine, u skromnoj zemljoradničkoj porodici. 

Godine 1875., upisuje Artiljerijsku školu i upoznaje Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Međutim, već naredne godine po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata zajedno sa svojom klasom je upućen na front. Do početka Drugog srpsko-turskog rata 1877. godine je unapređen u čin narednika i poslat u Drinsku artiljerijsku brigadu, a tokom borbe je komandovao napadima sa Umca. Posle zaključenja mira, odlikovan je i vraćen u Artiljerijsku školu da nastavi obrazovanje.

 

Ratovanje mu je pre završetka školovanja donelo oficirski čin, a kada su sumirani svi rezultati bio je prvi na rang listi 12. klase Vojne akademije. Sve to je doprinelo da odmah po završetku studija dobije mesto vodnika Prve baterije prvog artiljerijskog puka u Beogradu, i da njegova karijera krene uzlaznom putanjom - ubrzo je preveden u konjicu, a nakon toga i u vodnika Gardijskog bataljona. Do izbijanja Balkanskih ratova, 1912. godine je stigao do čina komandanta Konjičke divizije, a svojim znanjem i vojnim umećem je izvojevao pobedu u Kumanovskoj bici - što je rezultiralo unapređenjem u čin generala. Dok je nakon pobede u bici na Bregalnici 1913. godine,  dobio mesto komandanta trupa Novih oblasti - Kosovo i Makedonija.

 

Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda, Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda i francuskim Ordenom Legije časti. Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Za zasluge stečene u borbi pred neprijateljem odlikovan je Spomenicom za srpsko-bugarski rat i Zlatnom medaljom za hrabrost. Uvršćen je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

 

U penziju je otišao u 63. godini, 1921. godine. Od 1928. godine živeo je skromno i povučeno na Vračaru u kući koju je kupio novcem dobijenim od nagrade za ratne zasluge. Često je šetao ili jahao na konju od Vračara kroz Nemanjinu i Miloša Velikog do Topčidera i Košutnjaka.

Slava mu i večna hvala, kao i mnogim velikanima koje nismo znali dovoljno da cenimo, vodeći se većinom trenutnim prilikama i ličnim interesima. Neka ovo bude i opomena ali i apel da se menjamo.

Sladoled majstor u Karamatinoj

 

Mnogi bi se uvredili što ovaj tekst o zemunskom sladoledu objavljujem na stranicama Belgrade Online. I sam Zemunac, mislim da je to potrebno da pokažemo ko je zakon. 

Zanatski sladoledar Veroljub Šobić u Zemunu u Karamatinoj u "Poslastičarnici“, pravi sladolede sa ukusima vina, rakije, kamilice, drenjina, ajvara, šljiva, trnjina, mušmula, kruška karamanka, lavande i štrudle. Cena kugle je nešto viša ali nudi pun ukus i egzotične arome. Lavanda je ekstraktna, drenjina skuplja usta, šljivovica vam deluje da je ispijate iz čaše.

Uzimam višnju sa zrnima maka, prhastu i zrnastu pod zubima, koju uspešno neutraalizuje fine kremaste arome espreso kafe.

Ako povedete svog psećeg kućnog ljubimca da znate ovde pripremaju i sladolede po njihovom ukusu.

Hotel Jugoslavija dobija aneks kule

 

 

Ja mogu

Ono što niko ne može

Ne mogu

Ono što svako može

 

Ideja o izgradnji hotela Jugoslavijа začela se posle II svetskog rata, a prvi finansijski problem usledio je 1949. - nakon sukoba Tita sa Josifom Visarionovičem Džugašvilijem-Staljinom. Postoje govorkanja da je trebala da bude sedište Inforbiroa. Rukovodstvo Jugoslavije odlučilo je da na Novom Beogradu, blizu mesta gde je nekada bila železnička stanica Zemun, podigne velelepnu građevinu, nešto poput onog mitskog hotela "Luks" u Moskvi, u kojem je bilo sedište Kominterne. 

Ovaj, u kojem bi bilo sedište Informbiroa, trebalo je da se zove - Beograd. Uostalom, baš za boravak komunista iz bratskih država sagrađen je hotel Slavija.

Građena po projektu arhitekata zagrebačke škole moderne Mladena Kauzlarića, Lavoslava Horvata i Kazimira Ostrogovića i beogradskih arhitekata: Ivana Antića, Mirka Jovanovića, Vladete Maksimovića i Milorada Pantovića, Jugoslavija je otvorena 1969. godine, a pamti goste poput britanske kraljice Elizabete, Nila Amstronga, Ričarda Niksona, Erlik Kleptona, Tinu Tarner i Kevina Kostnera. Ovde sam i ja proslavio maturu. Nas par smo odabrali odela, a onda je svako došao Mercedesom  u toj boji.

Jedna od karakteristika hotela je i masivni luster od 14 tona sa  40.000 svarovski kristala i 5.000 sijalica. I danas je među najvećim na svetu, a  pre 50 godina je i zvanično ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Hotel Jugoslavija jedan je od mnogobrojnih objekata stradalih u NATO agresiji na Srbiju 1999. godine,  u noći 7. i 8. maja. Na mestu Hotela Jugoslavija planirana je sad gradnja kompleksa od 240.000 kvadratnih metara. Očekivana visina budućeg objekta je do 155 metara.

 

Naime, u bloku 11, kod hotela „Jugoslavija“ grčki investitor QS Investment gradiće dve kule od 140 metara u kojima će biti hotel, poslovni i stambeni objekti i tržni centar. Bulevar Nikole Tesle biće proširen za dve trake kod raskrsnica sa ulicama Goce Delčeva i Aleksinačkih rudara, za desna skretanja ka kompleksu.