Prirodnjački muzej dobija svoju zgradu

 

Pobedničko idejno rešenje na otvorenom, prvostepenom, anonimnom urbanističko – arhitektonskom konkursu, za zgradu Prirodnjačkog muzeja koji je  sproveo Društvo arhitekata grada Beograda je rad akademika i profesora i Branislava Mitrovića i arhitektonskog studija „MITarh“.

Prema njegovim rečima objekat će se nalaziti na obali rukavca kod Ratnog ostrva u zoni preko puta SIV-a a oblikovan je kao jedan mali nasip prema ovom zdanju koji je pokriven zemljom i travom što znači da  će po njegovom krovu moći da se šeta a ima i otvorenu zastakljenu fasadu prema obali.

Time se stvaraju neophodne uslove za smeštaj zbirki i njihovo trajno čuvanje, kao i za primenu savremenih tehnika i tehnologija obrade predmeta, prepariranja i konzerviranja. Prirodnjački muzej je osnovan 19. decembra 1895. godine.

Projekat se realizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, a nagrađeni i nenagrađeni radovi, u elektronskom formatu, postavljeni su na specijalnoj internet prezentaciji Prirodnjačkog muzeja.

48. MEĐUNARODNI SAJAM GRAĐEVINARSTVA - od vizije do ostvarenja

 

Najveći sajamski događaj u građevinskoj industriji u regionu jugoistočne Evrope, 48. Međunarodni sajam građevinarstva SEEBBE, biće održan od 22. do 25. aprila 2024. godine, u halama i na otvorenom prostoru Beogradskog sajma.

Pod sloganom “Od vizije do ostvarenja”, najvažniji događaj u građevinskoj industriji, glavni pokretač uspešnih  poduhvata, inovacija i tržišta u regionu – Sajam građevinarstva SEEBBE objedinjuje znanja iz svih grana građevinske industrije i zanata, po međunarodnim standardima i na visokom nivou.

Promovišući direktnu i konkternu razmenu informacija, idealno je mesto za investicione odluke.

Zemlje učesnice ove godine su Australija, Austrija, BIH, Bugarska, Hrvatska, Češka republika, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Crna Gora, Kina, Poljska, Azerbejdžan, Indija, Severna Makedonija, Rumunija,  Slovenija, Španija, Holandija i Turska.

Ova prestižna manifestacija okuplja sve koji su uključeni u planiranje, projektovanje i izgradnju – arhitekte,  projektante, investitore, predstavnike industrijskog i komercijalnog sektora, građevinske zanatlije, proizvođače građevinskog materijala i sl.

SEEBBE je mesto gde izlagači predstavljaju svoje proizvode i inovacije za komercijalnu i stambenu gradnju -  spoljašnje i unutrašnje radove za novogradnju, renoviranje, restauraciju, rekonstrukciju i modernizaciju, najnovije tehnologije i rešenja, opremu i usluge, kao i inovativne građevinske materijale i mašine.

Manifestacija omogućava izlagačima ulazak na nova tržišta, a posetiocima daje pristup aktuelnim proizvodima i rešenjima, pružajući sveobuhvatan pregled svih aspekata građevinske industrije.

Nacionalne izložbe na ovogodišnjoj manifestaciji organizovaće Austrija, Češka republika, Indija, Kina, Poljska, Turska, a organizovan nastup imaće kompanije iz Crne Gore i Republike Srpske (BiH) preko njihovih Privrednih komora.

Obogaćen specijalizovanim izložbama STONE-EXPO i WINDOSHOW BALKANS, sajam SEEBBE pružiće inspiraciju i konkretna rešenja najzahtevnijim idejama i arhitektonskim projektima.

Tokom četiri dana posetioci 48. Međunarodnog sajma građevinarstva moći će da upoznaju budućnost građevinske industrije, bilo da je reč o pametnim gradilištima, digitalizaciji ili održivim rešenjima,

Podsticaj privrede, povećanje izvoza domaćih i proizvoda iz regiona, kao i osvajanja novih tržišta, bio je i ostaje ključni cilj predstojećeg Sajma građevinarstva.

Na ovogodišnjem Sajmu građevinarstva Beogradski sajam nastavlja da podiže kvalitet komunikacije uz primenu B2B programa koji pruža podršku biznisu i ugovaranju novih poslova i saradnji.

Svim učesnicima i poslovnim posetiocima 48. Sajma građevinarstva na raspolaganju će biti B2B poslovni portal, koji je uspešno implementiran poslednjih godina na najvećim manifestacijama Beogradskog sajma. Registracija na portalu poslovnim posetiocima omogućava jedan besplatan ulaz na Sajam građevinarstva. Po uzoru na velike

svetske sajmove, Beogradski sajam je uložio napore da biznis segment podigne na viši nivo i ponudi učesnicima sajma mogućnost da lakše i brže dođu do potencijalnih poslovnih partnera i pre samog događaja, tako što imaju mogućnost da unapred zakažu poslovne sastanke sa učesnicima sajma.

Sva unapređenja i kreativna energija uloženi su sa ciljem podsticaja privrede, povećanja izvoza domaćih i  proizvoda iz regiona i osvajanja novih tržišta

Generalni sponzor manifestacije je kompanija “IGM Mladost” d.o.o. iz Leskovca.

Medijski partneri manifestacije su:

Časopisi i portali: časopis Podovi, časopis Prozori i vrata, časopis Drvo tehnika, časopis Industrija, PROGradnja.hr, građevinarstvo,rs, GRENEF, Gradnja.rs, časopis Prostor, Krov.rs, revija Aluminijum PVC, daibau.rs, Front tv, Izolacija. rs, časopis Arhitekta, Click media.rs, Enterijer magazin, Ceramic focus magazin, digitalni magazin Svet građevine.

Hotel partner manifestacije je Mona Plaza.

SEEBBE 2024. biće mesto susreta sadašnjosti i budućnosti, baš kao i svih proteklih godina.

СКЦ/Официрски дом

Зграда Официрског дома у Београду (данас Студенски културни центар), налази су улици Краља Милана 48 и као споменик развоја Београда крајем 19. века представља непокретно културно добро као споменик културе.  Подигнута је 1895. године, по пројекту архитеката Јована Илкића и Милорада Рувидића. Представља разуђен објекат и у основи и у масама, са приземљем и једним спратом. Основни мотив зграде је угаона фасада, која се издваја као кула са кружном основом, на врху завршена шиљатим кубетом изнад кружног улазног вестибила. У наставку вестибила је степениште за спрат, а у десном крилу је велика дворана са галеријом за забаве.

Стил у ком је грађевина решена може се назвати закаснелим романтизмом, где су примењени елементи ране ренесансе, уз коришћење рустике на свим површинама, као и двојних прозора повезаним заједничким луком. Оваква форма бифора највише указују на утицај Иликићевог професора Ханзена, односно на неовизантијски стил. Најбогатије декорисан је угаони део. Главна просторија дома је дворана за забаве у десном крилу. 

Официрски дом је изграђен на захтев краља Александра Обреновића, како би се официрима српске војске обезбедило место на ком могу да се окупе и забаве. Они су му се одужили тако што су се овде у време Мајског преврата 1903, овде окупили и кренули у двор да смакну краљевски пар.

Зграда Официрског дома, у првобитној намени, захваљујући свом угаоном положају као и карактеристичној архитектури која асоцира на тврђаву, везана је за период снажења српске државе после проглашења краљевине, као и за традицију краја у коме се током 19. века налазио читав низ војних објеката (стара Милошева касарна, Мањеж, Касарна VII пука итд.). Дом је служио за рекреацију официрског кора, одржавање балова и изложби.

Део зграде је темељно реконструисан 1923. Сала за играње и госте је раније имала 19 са 9 метара, што је увећано на 26 са 10 метара за играње и две галерије за публику од по 3,5 метра. Сала висине 12 метара је имала галерије на два спрата целом дужином. Одвојене су и просторије за случај краљеве посете.

 

За време Другог светског рата овде се сместила тајна полиција По завршетку рата зграда је уступљена Београдском универзитету 1968. Овде су приказивани западни филмови и прављене прве рок игранке. У послератној реконструкцији од 1969. до 1971. године, за потребе Студентског културног центра, измењен је ентеријер, како у структуралном, тако и у обликовном смислу. Некадашњи угаони главни улаз потпуно је затворен, а из Ресавске улице отворен је пространи улаз са холом.

Castrum Ad Octavum

 

Na nešto više od 9 kilometara od centra nalazi se naselje Višnjica. Malo njih, računajući i žitelje ovog naselja zna da je upravo ovde  još u VI veku imperator Justinijan podigao utvrđenje Castrum Ad Octavum. Udaljeno 13 kilometarai od Singidunuma, današnjeg Beograda. Kako bi uspostavio bazu za svoje ratove protiv Avara i Slovena, 535. godine obnovio je Singidunum. Obnovljena tvrđava obložena je belim tesanim kamenom, zbog čega su mu slovenska plemena dala naziv Beograd.

Utvrđenje Ad Octavum podignuto je na uzvišenju iznad Dunava, danas poznatom pod imenom Gradina, odakle se pruža neometan pogled na ravnicu Panonske nizije. Prve podatke o ovom utvrđenju daje pisac Justinijanogov vremena – Prokopije. U svojoj osnovi, prostiralo se na površini od samo 100x180 metara, sa kružnom kulom sa južne strane  i bedemima širine pet metara. U skladu sa ondašnjom graditeljskom, nekropola nalazili zapadno od njega. 

Prilikom iskopavanja nalazišta koje je Muzej grada Beograda vršio 1955. i 1964. godine, pronađeni su, pored tragova građevina i zemnih ostatak nekadašnjih stanovnika, i ostaci keramike, predmeti od gvožđa, kao rimski novac i skromni nakit, što svedoči o status stanovnika utvrđenja. Veoma dragocen nalaz sa ovog lokaliteta predstavlja  hrišćanski  nakit kao grobni prilog iz  VI veka –  zlatna ogrlica sa dva medaljona i krstom.

 No ni ovo nije jedino rimsko utrdjenje u Višnjici. U obližnjem mestu Ramadan, pronađeni su ostaci rimskog naselja iz perioda II do IV veka nove ere.

Justinijan I (527.-565.) beše poreklom iz Turesijuma, naselja pokraj današnjeg Leskovca. Ovaj Vizantinac ilirskog porekla napredovao je od običnog seljačeta do jednog od najvažnijih vladara. Za skoro četiri decenije vladavine uspeo je da sagradi Aja Sofiju i baziliku u Raveni, naredio izdavanje stuba današnjeg pravnog sistema Corpusa Iuris Civilis, ustoličio hrišćanstvo kao zvaničnu veru Rimskog carstva.

Sa najezdom paganskih plemena i opadanjem snage Carstva, utvrđenje je gubilo na značaju, ali je sećanje na njega ostalo. 

Prema tvrdnjama Feliksa Kanica, koji je krajem XIX veka putovao našim krajevima, na istom mestu se nalazila i letnja rezidencija i utvrđenje iz kasnijeg srednjeg veka, koje je pripisano despotu Stefano Lazareviću.

Beli medved u Zemunu

Kafana „Beli medved” u Zemunu preciznije Ćukovcu, danas oronula, zaboravljena i zaputešna nekad je bila ugostiteljski objekat. Jedna od najstarijih sačuvana zemunskih kuća balkanske arhitekture iz osmanlijskog perioda i najstariji objekat u Beogradu. Pretpostavlja se da je stara skoro 4 veka, mada je tačna godina gradnje nepoznata. Prvi put se u pismenim dokumentima pominje u beleškama francuskog putnika Kiklea, koji je prošao kroz Zemun 1658. godine. Kikle je tada zapisao da se u varoši nalaze tri hana, od kojih je najveći bio onaj na današnjoj adresi Vasilija Vasilijevića 10. U vojnom planu Zemuna Nemca Henrika Otendorfa ova kafana ucrtana je i 1663. godine.

Kuća je pod prethodnom zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda i predstavlja jedan od spomenika kulture opštine Zemun, ali je i kao takva vrednost prepuštena zubu vremena.

Zgrada je jednospratna kuća građena od drveta i opeke (bondruka), sa lokalima u prizemlju i stanovima na spratu. Prepokrivena je crepom na četiri vode. Ranije je na mestu crepa bila šindra. U objekat se ulazi na dva nezavisna ulaza za sprat i prizemlje preko terasom natkriljenog terma. Okrenutu prema ulici, zgradu krasi terasa na spratu zgrade sa ogradom od ukrasnih čamovih daščica.

Ispod gostionice „Beli medved” iskopan je lagum sa dva kraka dužine 10 i 14 m koji je sa unutrašnje strane ozidan opekom. Lagum je od strane vlasnika kafane korišćen kao vinski podrum, jer je imao dobru ventilaciju i temperaturu koja pogoduje negovanju i čuvanju vina. U njemu se nekada pored vina hladilo i čuvalo i drugo piće i namirnice, na konstantnoj temperaturi i zimi i leti od 17 stepeni. Zimi su u lagum donosili led sa Dunava i posipali ga slamom da se što duže održi i ne istopi.

Od svog nastanka kafana (nekada han) menjala je države, vlasnike, stanare i goste. Tacniji  podaci o kući datiraju iz 1717. godine kada je u njoj odseo austrijski princ i veliki vojskovođa Eugen Savojski, u vreme bitke za Beograd. Austrija je stupila u drugi rat protiv Osmanlija (1716—1718). Postavljanje prekaljenog i proslavljenog vojskovođe, princa Evgenija Savojskog, za glavnokomandujućeg, bilo je pouzdani znak da car Karlo VI na svom putu do „trijumfalne kapije” nije želeo ništa da prepusti slučaju. Austrijsko zaposedanje Beograda praćeno habzburškim prodorom na istok i jug, međutim, i ovog puta morao je biti prekinut zbog nepovoljnog razvoja događaja na zapadu Evrope. Posredstvom Engleske i Holandije, u Požarevcu je 21. jula 1718. potpisan mirovni ugovor između Austrije, Mletačke republike i Turske. Ovo je bio najpovoljniji mir koji je Austrija ikad sklopila sa Turskom: sem čitavog Banata sa Temišvarom i Malom Vlaškom (Oltenijom), Habzburzima su pripali donji Srem, severna Srbija (do linije Čačak–Stalać–Negotin), Semberija sa Bijeljinom i uzak pojas bosanske Posavine.Tako je zahvaljujući velikom vojskovođi Eugenu Savojskom, najznačajem gostu kafane, od njenog osnivanja, Zemun i kafana „Beli medved” u njemu ući u sastav Austrije.

Naziv „Zartaken” objekat ispod tvrđave na Gardošu dobio je 1740. godine, od kada datira najstariji urbanistički plan Zemuna sa ucrtanih 550 građevina u 13 ulica među kojima je bio i objekata „Zartaken”. Termin „zartaken“ je u to doba verovatno označavao kordonski čardak. U toku XVIII veka prizemlje kuće preuređeno je i prešlo je iz hana u kafanu. Kafana je dobila naziv „Kod medveda“ zbog limenog „cimera“, odnosno oznake ili grba, sa predstavom medveda uspravljenog na zadnje noge. Međutim, vlasnik kafane je vremenom menjao boje ovog cimera, tako da je medved bio crn, siv, zatim i beo, pa je i sam naziv kafane na kraju promenjen u „Beli medved“.

U neobjavljenoj studiji Nikole Ilića „Od hana do hotela” koja se čuva u (još zakatančenom) Zavičajnom muzeju Zemuna, zapisano je „da je krajem XIX veka gostionica „Kod belog medveda” pripadala Naumu Nikoliću, potom Todoru Mariću Gačuli da bi je tridesetih godina XX veka kupio Marko Todorović Čanak.“ U periodu od 1927. do 1948. godine kafanu preuzima Marko Todorović (Marko Medved), sve do 1948. godine, kada je nacionalizovana i prešla u ruke Ugostiteljskog preduzeća „Central” iz Zemuna. Todoroviću je država ostavila stan na spratu kuće, a kafana je sve do početka 60-tih godina XX veka bila omiljeno okupljaliste Zemunaca.

Zavod za zaštitu spomenika kulture je 2021. izradio dva projekta – restauracije fasada kafane „Beli medved” i rekonstrukcije, revitalizacije, sanacije i adaptacije kafane „Beli medved”. Za sada samo je na tome i ostalo.

 

Odjeci Prvog krstaškog rata u Zemunu

 

Na poziv Pape Urbana II da se krene u rat protiv nevernika sa ciljem oslobođenja Hristovog groba, odazvalo se mnogo ljudi, prvenstveno pripadnici najnižeg sloja seljaka, gradske sirotinje, skitnice i secikese. Ponajmanje bejaše vitezova. Tako se u aprilu 1096. u Kelnu okuplilo petesetak hiljada krstaša koji su u istoriji kršteni kao “Sirotinjska vojska“. Prvo su satrli Jevreje u Kelnu i okolini, kriveći ih što je Hrist razapet. Zalihe koje su poneli iz Nemačke presušuju negde na teritoriji današnje Vojvodine.

U Zemunu se opskrbljuju i prelazle u Beograd. Par vitezova ostaje u Zemunu, odlučuju da se oprobaju tamošnji noćni zivot. U pijanstvu sporečkali su se za žiteljima i završili bez odeće i oklopa, isprebijani i prebačeni preko Save. 

 

Kako bi preupredili slične incidente Zemunci oklope obesnih vitezova kače na Zemunsku tvrđavu. Među odvažne krstaše uvukla se sumnja i strah, ali su se odlučili da se osvete ponosnim Zemuncima. Za svega nekoliko sati, ubijeno je oko 4000 stanovnika Zemuna, među njima mnogo žena, dece i staraca. Krstaši započinju da haraju po gradu, otimajući stoku žito, vino i ostale namirnice. U pomoć Zemuincima pristižu trupe koje šalje ugarski car.

Krstaši svoja nedela nastavljaju u Beogradu. Nakon pohare, pale grad, i deo se zadovoljan plenom vraća, odustavši od verskog rata. Ostatak se upućuje ka Niu gde ih dočekuje snažniji otpor.  Vojska  zauzima odbrambene položaje unutar gradskih zidina, a odbrani se priključuje i lokalno stanovništvo. Krstaši pokušavaju na silu i brojnost da zauzmu tvrđavu. Ali, otpor Nišlija je žestok, te su satrli četvrtinu krstaške vojske. Ostatak se razbežao po okolnim brdima i zaputio ka maloj Aziji. 

Sirotinjska vojska svoj kraj doživljaava prilikom napada na Nikeju. Iznurena, izgladnela i izbezumljena vojska napala je dobro opremljene Turke Seldžuke, koji su ih desetkovali. Preživeli su završili na pijaci robova.

 

Palata Srbija

 

ZANIMLJIVOSTI:

·         11,3 milijarde dinara uloženo u izgradnju

·         septembra 1961. ovde je održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih zemalja

·         5 spratova ima Palata i ukupno 65.000 kvadrata

·         40.000 kvadrata čine hodnici i sale

·         744 kancelarije se nalazi unutar zdanja

·         13 sala za konferencije

·         6 salona nazvanih po bivšim republikama SFRJ

·         3 dvorane ima u Palati

Nekadašnja zgrada savezne vlade (Palata Federacije)  nalazi se na Novom Beogradu, između Bulevara Mihajla Pupina i Bulevara Nikole Tesle. Izgrađena je 1959. za potrebe tadašnje Savezne vlade, odnosno Saveznog izvršnog veća. Svečano je otvorena 1961. povodom održavanja Prve konferencije šefova država i vlada Pokreta nesvrstanih. Iako gradjena u ideoloskom drustvu nigde u njoj necete pronaci ni trag petokraki.

Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) sproveo je istraživanje geotermalnih resursa na lokaciji Palata Srbija i preliminarni rezultati su potvrdili da postoji potencijal za primenu geotermalne energije, koji može da zadovolji značajan deo energetskih potreba ove zgrade. Korišćenjem geotermalnih resursa za proizvodnju energije za potrebe zgrade Palata Srbija smanjila bi se potrošnja fosilnih goriva, a time i emisije CO2. Takođe, poboljšali bi se uslovi za rad zaposlenih i omogućile uštede u troškovima za energiju.

Ideja o podizanju palate, kao jednog od najvažnijih državnih objekata u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata, vremenski se poklapa sa počekom izgradnje novog grada na levoj obali Save, koji je trebalo da preuzme ulogu prestonice nove socijalističke države. Prema uslovima konkursa koji je raspisan 1947. Palata je shvaćena ne samo kao arhitektonski, već i kao urbanistički reper čitavog budućeg Novog Beograda.

U periodu od 1992. do 2003. bila je sedište Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije, a od 2003. do 2006. sedište Saveta ministara Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Istovremeno, u ovoj zgradi je svoju kancelariju imao predsednik SFRJ Josip Broz Tito. Posle raspada SCG, maja 2006, zgrada je prešla u nadležnost Vlade Republike Srbije. 

Izgradnja Palate započela je juna 1947. godine, prema projektu izrađenom na osnovu prvonagrađenog konkursnog rešenja tima zagrebačkih arhitekata, koji su činili Vladimir Potočnjak, Anton Ulrih, Zlatko Najman i Dragica Perak. Temelji su rađeni po zapadnoj lincenci tehnikom dzbokog fundiranja. Glavni kriterijum za izbor ovog projekta na konkursu žiri je istakao njegovu funkcionalnost i monumentalni karakter. Njime je bilo predviđeno podizanje monumentalne slobodnostojeće palate sa osnovom u obliku slova N. U stilskom pogledu predstavlja sintezu dva principa – modernističkog, bliskog korbizijanskom shvatanju arhitekture i monumentalnog, koji se oslanja na primere sovjetskog graditeljstva socijalističkog realizma.

Izgradnja je prekinuta 1949. godine do kada je izvedena samo skeletna konstrukcija bočnih krila i delimično konstrukcija središnjeg dela objekta. Višegodišnji prekid radova nastao je kao posledica društveno-političkih promena krajem pete decenije prošlog veka, što je uticalo na konačan izgled građevine tokom nastavka radova. Palata je prvobitno zamišljena kao deo ansambla javnih građevina, ali je takav program redukovan donošenjem Generalnog urbanističkog plana Beograda 1950, prema kojem je uz hotel „Jugoslavija”, ostala usamljena na potezu uz desnu obalu Dunava.

Sa odlukom o nastavku radova, dorada projekta poverena je beogradskom arhitekti Mihailu Jankovićui projektnom birou „Stadion”, pod čijim nadzorom je objekat i realizovan u periodu od 1955. do 1961. godine. Zgradu su, na nasutom i peskovitom tlu, gradile omladinske radne brigade iz čitave Jugoslavije. Na konkursu je pobedio četvoročlani tim zagrebačkih arhitekata na čelu sa Vladimirom Potočnjakom (Anton Ulrih, Zlatko Nojman, Dragica Perak). Po Potočnjakovoj smrti 1952. gradnja je obustavljena, da bi je 1956. nastavio arhitekta Mihailo Janković, značajno izmenivši prvobitan plan dodavanjem novih elemenata.

Projekat arhitekte Jankovića i njegovog tima uneo je značajne izmene kako u unutrašnjoj organizaciji, tako i u spoljašnjem oblikovanju građevine. Iz prvobitnog projekta zadržao je urbanističku dispoziciju, osnovne mere i međusobne odnose pojedinih traktova, dok su glavne izmene nastale u unutrašnjoj organizaciji prostora. Prema izmenjenom projektu izveden je centralni deo sa svečanom salom, svi aneksi oko zgrade, enterijer i obrada fasada. Premeštanjem pozicije svečanog ulaza na južnu stranu, čitav objekat je, umesto prema reci, dobio naglašenu orijentaciju prema budućem naselju. Novim programom uređenja unutrašnjosti palate predviđeno je, pored reprezentativne sale smeštene na prvom spratu novoprojektovanog aneksa, još niz pomoćnih salona, sala za održavanje sednica, dvadeset i osam kabineta za članove Saveznog izvršnog veća, oko šezdeset kancelarijskih prostorija za administraciju kao i prateći program garažiranja automobila. Reprezentativnom spoljašnjem izgledu odgovara moderno i luksuzno uređenje enterijera, realizovano takođe prema projektu arhitekte Mihaila Jankovića, što ovaj objekat svrstava među pionirske primere „total dizajna“ u domaćem graditeljstvu.

Projektovana je u obliku slova "Н" i obuhvata površinu, u osnovi, 5.500 m². Ispred srednjeg krila, nalazi se niži deo pokriven staklenom kupolom u kome je svečana dvorana koja može da primi 2.000 zvanica. Ukupna površina objekta je 65.000 m2.

Građena je po sistemu armirano-betonske skeletne konstrukcije, sa ispunom od pune opeke. fasada objekta je obložena belim bračkim mermerom, dok su otvori napravljeni od belog metala. Počev od 1961. godine, kada je održana Prva konferencija Nesvrstanih zemalja, Palata federacije primila je mnoge strane državnike i delegacije.

Prostor oko palate čine dve parkovske celine ukupne površine od 22 hektara, komponovane u slobodnom stilu sa mnoštvom cveća, žbunova i krošnji različitih vrsti biljaka poreklom sa svih kontinenata. Sklad objekta sa prirodnim okruženjem postignut je stepenastim postavljanjem vegetacije oko njega. Centralnu osu spoljašnjeg prostora čini plato sa fontanom u središtu. Simensova fontana, konstruisana je kao muzička, sa bezbroj načina rada mlaznica i osvetljenja.

Jedinstven program enterijera, sa mnogobrojnim delima likovne i primenjene umetnosti, koja čine integralni deo zdanja, daje Palati karakter svojevrsne galerije jugoslovenske umetnosti XX veka. Program unutrašnjeg uređenja posebno je predvideo umetničku obradu zidova tehnikom mozaika, grafita i fresko slikarstva, kao i postavljanjem slobodnostojeće skulpture i reljefa, o čemu je posebnu brigu vodila specijalna umetnička komisija. Uređenje salona posvećenih svakoj od šest saveznih republika bivše SFRJ, smeštenih u centralnom delu palate, zasnovano je na isticanju tradicionalnih motiva, karakterističnih za svaku federativnu jedinicu države.

Posebnu vrednost čine dela jugoslovenske likovne i primenjene umetnosti koja predstavljaju integralni deo unutrašnjeg uređenja Palate. Među njima se svojim umetničkim i kulturno-istorijskim značajem posebno ističu radovi sledećih autora: Petar Lubarda, Antun Augustinčić, Frano Kršinić, Matija Vuković, Ante Gržetić, Sava Sandić, Vincent Beneš, Boža Ilić, Đorđe Andrejević Kun, Predrag-Peđa Milosavljević, Stojan Aralica, Bora Baruh, Lazar Ličenoski, Branislav Nemet, Vera Čohadžić, France Slana, Milivoj Uzelac, Ferdo Majer, Lazar Vujaklija, Mladen Srbinović, Matija Rodiči, Branko Subotić-Sube, Jože Ciuha, Lazar Vozarević, Janez Bernik, Vojo Dimitrijević, Drago Tihec, Milan Konjović, Ivan Radović, Marinko Benzon, Boško Petrović, Ratimir Stojadinović, Dragi Trajanovski, Jovan Bijelić, Zora Petrović, Olivera Kangrga, Vojin Bakić, Ignjat Job, Boško Petrović, Olivera Galović, Milica Zorić, Lazar Vozarević, Oton Gliha, Jagoda Bujić, Vida Jocić, Milo Milunović, Sreten Stojanović, Risto Stijović, Mira Sandić, Nebojša Mitrić, Andrej Jemec, Drago Tršar, Branko Filipović-Filo, Drago Ordev, Slavko Atanasovski Krstanče, Bogosav Živković, Tone Kralj, Ferdo Majer, Ratomir Gligorijević, Jovan Rakidžić, Stevan Dukić, Marin Pregelj, Drinka Radovanović.Ovim delima divili su se kraljica Elizabeta, Ričard Nikson. Hruščov, ali i opskurni likovi poput Karle Ponte i NATO generala. 

Svi podovi u reprezentativnom (centralnom) delu objekta izvedeni su od mermera, kabineti su prekriveni parketom, dok su u hodnicima primenjeni mermer, mozaik i keramičke pločice. Sva stepeništa obložena su granitom, vrata su rađena od politirane orahovine ili hrastovine i sa okovom od belog metala ili bronze.

Na samom ulazu u Palatu stoje dva kineska ćupa primljena kao poklon. Kabinet predsednika predstavlja radnu prostoriju koja je bila namenjena za obavljanje dnevnih državnih obaveza. Ona predstavlja  jednostavan i elegantan prostor. Prema svedočenjima njegovih savremenika, Josip Broz Tito je voleo da boravi u svom kabinetu dok je u svečanim salama dočekivao goste i diplomate.

SRPSKI SALON ukrašen je jedinstvenim tepisima inspirisanim slikama Lazara Vujaklije. Stubovi u sobi presvučeni su bronzom i imaju urezane određene motive iz srpske istorije iz četrdesetih godina XIX veka. Tu je i slika Dubrovnika Predraga Peđe Milosavljevića. Ovaj salon, pored velike sale Jugoslavije, najveća je prostorna celina, u kojoj su se u Titovo vreme održavale velike svečane prilike. Tepisi su ručno rađeni i sadrže 40 000 čvorova po m2 . Prikazuju tradicionalne srpske motive i sadrže: domaće životinje, gradove i predele Srbije.

MAKEDONSKI (CRVENI) SALON ima najtradicionalnije uređenje i dizajniran je u skladu sa konceptom makedonskog arhitekte Dragana Bošnaskog. Salon sadrži dve drvene reljefne rozete izrađene u školi rezbarenja autora Slave Atanovskog Krstanče.

Dekoraciju CRNOGORSKOG SALONA dizajnirao je arhitekta Vojislav Đokić, a inspirisan je periodom crnogorske istorije prve polovine 19. U tom duhu je izrađen i nameštaj, a ručno rađeni tepih prikazuje figure tradicionalno obučenih Crnogoraca. Na centralnom zidu dominira mozaik "Pobuna kotorskih mornara i potapanje broda Zagreb" delo Branka Filipovića Fila, koji je pozant i pod nazivom "Lovćen". Reljefna vrata koja na kojima je predstavljeno osam motiva iz crnogorske istorije delo su vajara Nebojše Mitrića.

SLOVENAČKI (PLAVI) SALON -Nacrt uređenja salona dizajnirao je slovenački arhitekta Mihajlo Šoltez. Komadi nameštaja izrađivani su od punog hrastovog drveta. Osvetljenje salona inspirisano je stalaktitima Postojinske pećine, simbola slovenačke republike.

HRVATSKI SALON-Interijer je dizajnirao hrvatski arhitekta Vjenceslav Rihter. Obilje prirodnog osvetljenja dospeva u salon kroz 2 velike staklene površine. Luster se proteže dužinom salona i važan je element uređenja. Fresku na zidu koja prolazi duž čitavog zida kreirao je umetnik Oton Gliha. U salonu se nalazi i tapiserija Jagode Buić.

SALON BOSNE I HERCEGOVINE-Koncept salona dizajnirao je bosanski arhitekta Zlatko Ugljen. U uređenju salona korišćeni su materijali isključivo karakteristični za Bosnu. U srednjem, isturenom zidu veličanstvena tapiserija zvana „Šuma“ koja je bila izvezena u sarajevskoj „Ćilimari“. Luster na plafonu salona realizovao je slikar i vajar Zoran Petrović, ali ga je početkom 90-ih zamenilo jednostavno neonsko osvetljenje. Sa promenama vlasti, unutrašnjost salona je mnogo puta menjana, tako da trenutna postavka nije originalna.

SALA JUGOSLAVIJA - je najveća i najreprezentativnija prostorija palate, koju je dizajnirao Mihailo Mika Janković. Na zidovima sadrži 3 zidne kompozicije: „Let u svemir“ - Petar Lubarda, „Ceremonijal-putevi nove Jugoslavije“ - Lazar Vujaklija i „Stvaranje nove Jugoslavije“ - Mladen Srbinović. Na plafonu ove prostorije nalazi se kristalni luster sa oko 2600 sijalica, a nalazi se ispod staklene kupole koja takođe donosi puno prirodnog svetla. Sa težinom od preko 9 tona i prečnikom od 18 m, bio je najveći luster na svetu u to vreme.

Foajei se dele na zapadni i istočni. Zapadni foaje ispred Makedonskog i Slovenačkog salona unosi osećanje klasičnog reda. Svi lusteri izgrađeni su od kristalnih elemenata izrađenih u bečkoj firmi „Bakalovič“ i jedini su predmet koji nije proizveden na teritoriji bivše Jugoslavije. Tu se nalazi i tapiserija Milana Konjovića. Istočni foaje smešten je ispred Hrvatskog salona i salona Bosne i Hercegovine. Na zidu se nalaze 4 tapiserije u dimenzijama 3 x 2,3m a na suprotnom zidu se nalaze 4 dela slikara i grafičara Đorđa Andrejevića.