Pištolj mala

 

Jedno od najpoznatijih naselja siromašnog stanovništva bila je Pištolj mala. Ovaj deo grada je dobio ime po tome što su siromašni građani počeli da zauzimaju neizgrađeno zemljište besplatno, "na pištolj".

 Nalazila se na kraju današnje Francuske ulice kod stare Električne centrale. Opštinske vlasti otkrile su da je vlasnica tih parcela ipak gospođa  Teodota Panđela. 

Naloženo je rušenje podignutih straćara, kojem se pristupilo 1934. godine.

Није шала Јатаган мала

Тренутно се велика прашина дигла око рушења већином приземних зграда широм Београда, вечином на Врачару и Дорћолу. Старији суграђани можда памте Јатаган малу, нелегално београдско насеље, подигнуто крајем 1919. године на територији данашње општине Савски венац, на празном општинском земљишту, на падини између данашње Мостарске петље, Булевара Франше Д’Епереа и данашњег Булевара ослобођења, испод Опште државне болнице (данашњи Клинички центар). Име насеља састављено је од две турске речи: јатаган (врста дугог, кривог ножа) и махала или краће мала (део града, четврт, кварт). Постоји неколико митова о пореклу имена. Најчешће помињан у тадашњим новинским чланцима тврди да су њени становници преко ноћи, како се тада говорило "на јатаган" отимали земљиште од државе, а нису са њом радили у коперацији као данас. Како се живело на граници закона и безакоња говори и серије "Сенке над Балканом" и то да је жандармерија избегавала посету овом каљавом насељу у којем је живела сиротиња, сецијесе, пробисвети и продавачице љубави. 

Штета која је нанета Београду током Првог светског рата, а посебно током бомбардовања 1915, била је огромна. Према проценама из 1927, уништено је око 25% стамбеног фонда. Други стамбени објекти су за време окупације били напуштени, неодржавани, опљачкани, па се процењује да је приближно трећина станова, била у таквом стању да није могла бити коришћена. У неколико наврата, општина је покушавала да нађе решење за тешку стамбену ситуацију београдског сиромашног становништва. Решење је тражено у изградњи малих и јефтиних станова задовољавајућих хигијенских услова и по цени кирије приступачних за скромна примања сиромашних општинских чиновника и радника.

Крајем 1910. године, Београд је имао око 90.000 становника, што се није битно променило ни до почетка Првог светског рата. Према попису аустроугарских окупационих власти из 1916, у граду је после окупације остало свега око 48.000 становника. Међутим, већ 1921. у Београду је живело око 112.000 становника, а 1931. године око 240.000 у градском рејону, односно око 260.000 на територији атара. Пред Други светски рат, 1939, број становника је нарастао на око 314.000. Постојећи стамбени фонд био је недовољан да подмири потребе сиромашних чиновника и радника и готово занемарљив у односу на бројну београдску сиротињу, која је живела у стамбеној беди.

Прве куће су подигнуте на алувијуму Мокролушког потока, уз тада још нерегулисану Улицу војводе Мишића, касније названу Франше Д’Епереа. Мокролушка река је касније каптирана у подземни канал испод аутопута кроз Београд, на делу који данас захвата Улица Франше Д'Епереа. Градило се преко ноћи, а свако је "себи оградио земљиште и сматрао се сопствеником истог".  Постојало је и 16 радњи, као што су пиљарнице, дућани, ковачнице, обућарска и фотографска радња. Насеље није имало канализацију и струју, а становништво се водом снабдевало са три чесме које је у насељу поставила општина. 

Терен на коме је никло насеље налазио се на падини испресецаној јаругама, која се стрмо спуштала ка Мокролушком потоку, са напуштеним каменоломом у средини. Парцеле су биле неправилне, различитих облика и димензија, површине 30 - 300 метара квадратних, у зависности од тога ко се када доселио и доградио себи већи или сасвим мали комад земљишта, а куће су биле постављене без реда, уз бочну ивицу парцеле, у углу или на средини плаца, на брежуљку или на ивици јаруге. Квалитет стамбеног простора био је лош, са понеким изузетком малих, солидније грађених кућа. Хигијенски услови били су поражавајући, а на једног становника просечно је долазило 4,26 квадратних метара стамбеног простора. Понегде је у једној просторији живело и до 10 особа.

Године 1931. комунална ситуација била је знатно другачија. У насељу је тада живело око 8.000 људи. Готово све куће су имале електрично осветљење и биле су прикључене на водовод. Посебно је занимљив податак да су становници редовно плаћали све рачуне за струју и воду, као и друге општинске и државне таксе, укључујући и порез на зграде и земљиште.

Београдска општина је имала колебљив и несигуран став према Јатаган-мали и њеним становницима. Главна дилема била је да ли треба, у условима тешке послератне стамбене кризе, порушити Јатаган малу.  Но, направљене су три чесме а било је и заговорника да овде треба подићи Дом културе.

Прво рушење започето је 1931. године, ради проширења регулације и изградње канализационог колектора у Булевару Франше Д’Епереа, када је уклоњено око 60 објеката. Године 1938. порушено је 165 кућа у делу насеља око "Мостара", а њиховим власницима исплаћена је новчана надокнада. У септембру те године је рушено око 80 кућерака на углу Милоша Великог и Франше Депереа, ради градње Више педагошке и Више грађанске школе. Највећи број кућа, око 450, порушен је крајем 1939. и почетком 1940. године  ради проширења факултетског комплекса и изградње Ветеринарског факултета. Становништво се због рушења преселило на друге локације, а једна од најпознатијих била је Маринкова бара, у којој се настанио већи број ромских породица; друге локације су биле Макишко поље и Душановац.

Насеље је постојало у периоду између Првог и Другог светског рата, а ширењем и урбанизацијом Прокопа, Мостара, Западног Врачара и пре свега Клиничког центра Србије, постепено је нестајало, да би 60-их година 20. века било и физички уклоњено са београдског терена. Разлози за рушење Јатаган мале били су такође и изградња ауто-пута кроз Београд и организовање Прве конференције несврстаних

Ode on u rozle

 

’Ajmo još reč dve o neveselog sudbini beogradskih bioskopa. Zgrada i bioskop Оdeon izgrađeni su na mestu gde se nekada nalazila stara zgrada Narodne skupštine srušena 31. maja 1940. godine kako bi se sagradila zgrada Penzionog fonda. Prema tadašnjim planovima trebalo je da ima 41 kancelariju i bioskop sa 1300 sedišta koji bi imao pokretnu binu gde bi se priređivale pozorišne predstave ali i koncerti.

Prvi bioskop „Odeon“  otvoren je 18. oktobra 1923. godine. Njegov naslednik u junu 1960. godine premijerom domaćeg filma „Diližansa snovi“ u režiji Soje Jovanović.

Radnja prati varalicu se predstavlja kao pesnik lutalica i uspešno osvaja srca mladih dama udavača, kao i njihovih majki u malom vojvođanskom mestu. Kada se otkrije da ''pesnika'' traži policija, on beži diližansom kojom je i došao.

Bioskop je bio jedan od najposećenijih u Beogradu sa preko 880 sedišta i doći do karte za premijerne filmove je bila avantura. Ukoliko niste poranili onda ste kupovali karte kod „tapkaroša“ za duplo,a kod nekih filmova i troduplo, od redovne cene karte. Prikazivali su se filmovi koji su bili veliki hitovi u svetu poput: „E.T“, „Terminator“, „Star Wars“… Ja sam ovde odgledao između ostalih  "Groznicu subotnje večеri." Iz prvopg reda.

Zbog filma Zemljotres, postavljen je uređaj koji je mehanički tresao redove u sali kako bi gledaocima i fizički dočarali zamljotres. Bili su to prapočeci onoga što sada nude savremeni bioskopi.

Malo je poznato da je upravo u ovom bioskopu počelo među prvima prikazivanje porno filmova i to posle ponoći. Prvi porno film koji je došao u beogradske bioskope bio je „Zvezda porno filma.“

Postojao je i „Mali Odeon“ u koji se ulazilo iz Kneza Miloša ulice, ali to je bio tip bioskopa sa kafićem. Znači, pored kafe i pića gosti su gledali i film.

Odeon je pripadao preduzeću „Beograd film“ koje je osnovano 1946. godine, a prodato tokom sramnih privatizacija 2007. godine.

Bioskop je potom 4. aprila 2022. godine na aukciji kupio vlasnik TV Pink Željko Mitrović. On planira da ovde otvori nekakvo muzičko pozorište. Prva predstava bila bi “Lucifer“ sam je piše, režira i producira i koju neskromno ocenjuje biće „svetsko iznenađenje.“

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА ДОБИЈА СВОЈУ ЗГРАДУ

 

Музеј града Беорада основан је 1903. године као општински музеј.  Почетни фонд музеја  чиниле  су збирка старих ствари и оружја Самуила Стевановића и збирка планова и цртежа Београда из периода 1521–1789. године, коју је Општина откупила од минхенског антиквара Розентала 1902. године.

Чекајући обнову своје зграде Музеј Града Београда  позива на 55. Мајску изложбу УЛУПУДС-а  „Замисли“, која ће бити отворена од 9. јуна до 4. јула 2022.

Проблеми смешаја пратили су Музеј од оснивања. Прве године провео је у општинским просторијама у згради у Улици Узун Мирковој 1, 1929. године је основана обједињена установа под називом Општинска библиотека и музеј, смештена у зграду у Змај Јовиној улици 1, коју ове институције и данас деле. Установе су званично раздвојене 1940. године, а музеј је након Другог светског рата добио свој данашњи назив – Музеј града Београда.  Услед недостатка простора, последња стална поставка Музеја је затворена 1960. године. Сада до реновирања зграде која му је додељена има само простор Салона на почетку Булевара краља Александра.

Музеј града Београда добио је зграду у Ресавској 40б, зграда некадашње Војне академије, подигнута 1899. године по пројекту архитекте Димитрија Т. Лека, у блоку између улица Бирчанинове, Ресавске и Немањине, на адреси Ресавска 40б. 

Пројекат за реконструкцију ове зграде и њену пренамену у Музеј града Београда, изабран је на конкурсу спроведеном 2016. године. Планирано је да се у Музеј смести 8 хиљада година историје Београда на чак 17 хиљада квадрата. Нова зграда чуваће експонате од праисторије до савременог доба.

По пројекту треба порушити постојећеулазно степениште, централно степениште орјетисано према дворишту и део галерије ради формирања репрезентативног хола.

Двориште објекта интегрисано је у јавне просторе музеја. Централи мотив дворишта археолошки је лапидаријум, део изложбене поставке на отвореном. У оквиру  планиран је и спољни анфитеатар са урбаним мобилијаром.

Након реконструкције Музеј ће бити опремљен и испуњаваће све безбедоносне и микро-климатске услове.  Музејски фонд биће подељен према вести материјала на депое за папир, метал, керамику, примењену и ликовну уметност, али и намештај, текстил, скулптуру и друге, чиме ће се испунити и обезбедити адекватно чување предмета.

Након реконструкције Музеј ће бити опремљен и испуњаваће све безбедоносне и микро-климатске услове. Музејски фонд биће подељен према вести материјала на депое за папир, метал, керамику, примењену и ликовну уметност, али и намештај, текстил, скулптуру и друге, чиме ће се испунити и обезбедити адекватно чување предмета.

Стална поставка која ће бити изведена у реконструисаном објекту садржаће следеће сегменте: праисторија, антика, Прича о Београду Деспота Стефана, Између крста и полумесеца (Београд 1521-1804), Време ослобађања у Београду 1804-1867, Београд 1867-1918 - Ход ка Европи, Београд 1918-1941 - Престоница прве Југославије, Београд 1941-2000 - од 27. марта до 5. октобра. Поред тога, у оквиру сталне поставке планиране су целине посвећене музици, спорту, књижевности и науци.

Неки од најзначајнијих експоната који ће бити изложени у новој згради Музеја града Београда су:

•          Мамут, појас „мраморац“

•          Винчанске фигуре из Стублина

•          Макринова глава

•          Миним новчић

•          Косовка девојка

•          Легат Паје Јовановића

•          Београдско четворојеванђеље

•          Генерални план београда/макета првог београдског трамваја

•          Сунцобран краљице Наталије, игла за кравату краља Милана Обреновића, брош са ликом краљице Драге

•          Доситеј „Мезимац“

•          Олимпијска бакља

 

Збирке које се налазе у склопу Одсека за археологију покривају археологију Београда од праисторије до османског освајања Београда, са посебно издвојеном збирком Археолошког локалитета Винча и Кабинетом за новац и медаље.

У оквиру Одсека за историју се чувају предмети распоређени у збирке које покривају историју главног града од 1521. године до савремених дана. Одсек за историју културе и књижевности није тако строго хронолошки одређен, а садржи колекције ликовне и примење уметнсти, архитектуре и урбанизма, као и збирку за историју књижевности и културе. Поред основних збирки, у Музеју се налази и 28 легата.

Музеј је надлежан и за 15 различитих објеката од чега 10 музеја у саставу. Ти музеји су: Музеј Иве Андрића, Музеј Јована Цвијића, Музеј Паје Јовановића, Збирка икона Секулић, Конак кнегиње Љубице, Археолошки локалитет Винча, Музеј Земуна, Музеј Младеновца, Музеј Томе Росандића и Музеј бањичког логора, спомен кућа Војводе Степе Степановића, Споменик Стефану Немањи.

 

 

Beogradska autobuska stanica: Ko nas to tamo voza?

Glavna beogradska autobuska stanica, već jedanput izmeštena nakon Drugog svetskog rata, ponovo je u procesu selidbe, ovoga puta na Novi Beograd, u Blok 42, napuštajući tako posle više od pola veka svima znanu lokaciju na adresi Železnička 4.

Pre II svetskog rata autobusi za Valjevo, Koviljaču i Zvornik, Lazarevac polazili su sa Zelenog venca Postojala je još jedna stanica – kafana “Topola” na današnjem Trgu Nikole Pašića. Takođe, i na platou u Bulevaru kralja Aleksandra 7 napravljen je “terminus”. Otuda je moglo da se ide za Vrnjačku Banju preko Topole i Kragujevca, dva puta dnevno, kao i za Grocku i Smederevo, tri puta dnevno.. 

Ova poslednja okretnica je interesantna, budući da je u ovom delu grada sazidana i prava autobuska stanica koja je radila čak i posle posle rata. Zidana stanica nalazila se tačno ispred Crkve svetog Marka na Tašmajdanu. 

Nije imala perone, ali jeste imala staničnu zgradu, jednospratnicu sa blago zakošenim krovom i bez ikakve dekoracije ispred koje su se gurali putnici.

Najnovija autobuska stanica prostiraće se na površini od 9,2 hektara, imaće 64 perona i staničnu zgradu po projektu Milana i Vladimira Lojanice sa saradnicima. Peroni, njih 64, raspoređeni su tako da se na stanici nalaze 42 odlazna i 22 dolaznih. Pored njih, nalaziće se i 12 perona za saobraćaj turističkih autobusa. Nažalost, umetso četri stanice na svakom strani sveta, čime bi se rasteretio ionako konfuzan saobraćaj pribeglo se centralizovnoj stanici. 

Da stvar bude još gora, ovde je predviđena i stanica preduzeća „Lasta“. Oni imaju 650 polazaka dnevno, od čega je 61 odsto prigradski prevoz. Maksimalno vršno opterećenje od 14:30 do 15:30 je oko 60 polazaka istovremeno. Kroz takvu stanicu dnevno bi prolazilo  7 hiljada putnika. Neophodna  bi im bila 22 polazna perona i 8 dolaznih.

Radovi su zvanično započeli 15. marta 2019. godine. Posao na njegovoj izgradnji dodeljen  je lazarevačkom preduzeću "Bauwesen".

No, već duže vreme mašine na gradilištu buduće Beogradske autobuske stanice (BAS) u stoje, radnika nema, a deo dosad izgrađenih betonskih elementa preplavljen je vodom  i zatrastao u korov.

Savski prozor u svet

Sava centar građen je pretencinzno da zaseni kao kongresni centar jedne jake, nezavisne zemlje. Izgradnja Sava Centra trajala je tri godine, od 1976. do 1979, a izgrađen je po zamisli arhitekte Stojana Maksimovića koji je bio i šef konstruktorskog tima. Narandžasti kanali za ventilaciju sa bodljama, stilizovana mapa sveta, pažljivo dizajnirani natpisi i grafike, pompidurovske cevi koje e prepliću visoko iznad glava posetilaca, brutalizam u primeni betona, odblesci zelenkastih stakala bili su lična karta ovog glamuroznog objekta. Užurbano je zidan  za Konferenciju o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) 1977. godine.

Objekat A, od 50 hiljada kvadratnih metara sagrađen je i otvoren za potrebe KEBS-a 15. juna 1977. godine. Odmah je usledio Objekta B, kongresno-koncertna dvorana od preko 4 hiljada mesta i 30.000 m2, za potrebe XI Kongresa SKJ, Skupštinu Međunarodne banke za obnovu i razvoj, i skup Međunarodnog monetarnog fonda, ali i za sve buduće događaje kulturnog, poslovnog i kongresnog karaktera. Treća etapa bila je hotel od  500 smeštajnih jedinica, Interkontinental građen od 1978 – 1979. godine, čime je završena izgradnja čitavog kompleksa. Kompleks upotrebnu dozvolu dobija tek 1981 godine. O njegovom značaju  govori i nominacija za Prickerovu nagradu 1978. godine, koja se smatra Oskarom arhitekture.

Ovde sam išao pre svega na FEST, disko klub, Sinemaniju, koncerte,Noć Reklamoždera, Dane Frankofonije, Festival čokolade, Festivale vina, komjuterske seminare. 

Ovo zdanje bilo je i svedok raspada Saveza komunista i nacionalnih i ideoloških  svađa.

 Svakako najpompezniji događaj bila je dvodnevna predstava „Olimp“ izvedena u okviru BITEF-a.

Malo je falilo da ovde na odru izlože jugoslovenskog predsednika i haškog zatvorenika MIloševića, čime bi se prekinuo Fetsival vina koji je bio u toku, ali začudo bilo je više pameti nego što bi se očekivalo.

A onda je Sava centar privatizovan 2020. godine, preuzela ga je "Delta" najavljujući velike investicije u zapušteni kompleks. Radovi na obnovi prepoznatljivog gradskog simbola traju od 2021. godine, pa će već u novembru ove godine biti otvoren, nadajmo se u novom sjaju solarlnih panela na krovu, LED rasvete, ozelenjavanja... Na preko 18 hiljada kvadratnih metara, predviđena je zelena površina sa zasadima javora, bresta i likvidambara. Terase u prizemlju biće prave zen bašte sa niskim rastinjem (žbunasto rastinje, trava, sedumi, crveni javor), dok će u zimskoj bašti biti pravi zeleni zid od odgovarajućeg rastinja.

Tako će na krovu objekta biti postavljeno 912 solarnih panela proizvođača Exiome iz Španije, ukupne instalisane snage 501kWp koji će preko invertora marke Siemens proizvoditi oko 600MWh/god i na taj način uštedeti 226t CO2.

Nova stakla identične su boje kao stara, ali su troslojna i pružaju izuzetnu termoizolaciju, uz solar faktor koji se nalazi u rasponu od 25-35%. To znači da će zimi stakleni omotač zadržati toplotu unutar samog objekta, a leti će sunčevi zraci mnogo manje uticati na rast temperature što predstavlja značajnu uštedu električne energije

Ovako koncipiran objekat obećava najvišu ocenu održivosti i energetske efikasnosti, a kao potvrdu imaće BREEAM sertifikat. Rekonstrukcija  je koštala oko 100 miliona evra, a projektovani budžet bio je 80 miliona.

Sam kompleks sastoji se od tri funkcionalne celine, kongresnog centra, komercijalnog centra i poslovnog prostora. Kongresni deo sada čini veći broj konferencijskih sala (46 u odnosu na nekadašnjih 16). Novitet je “Immersive” sala, u svetu sve popularniji vid prezentovanja, koji čini specijalizovana multifunkcionalna dvorana sa mogućnošću video projekcija na svim njenim zidovima. Velika dvorana, poznate i pod nazivom Plava dvorana, imaće 20 VIP loža sa ukupno 80 sedećih mesta, a kapacitet najveće sale Sava Centra povećan je na 4000 mesta, u odnosu na 3672 koliko je imala pre rekonstrukcije. Prve koncerte, filmske premijere i baletske predstave možemo očekivati nekoliko meseci kasnije, u prvoj polovini 2024. godine, kada je u planu otvaranje zgrade B, u kojoj se nalazi Plava sala.

Ono što je uvek bio prepoznatljiv deo Sava centra jesu njegove bašte i terase skrivene iza horizontalnih betonskih greda na fasadi. Iako star preko 50 godina, Sava Centar je već tada bio “zelena gradnja”, sa oko 100 uređenih zelenih terasa/bašta na fasadi i velikim centralnim Atrijumom na površini od preko hiljada kvadrata.