Prošli put kada sam bio ovde bila
je pomračina, snažan vetar je bacao raznobojno lišće na oronule fasade polurazrušenih zgrada, a išao sam u poseti jednom umetničkom paru. Jednog od njih više nema sa nama.
A i sada, dok u okviru BINA-šetnji obilazimo ovaj
kompleks vreme se munjevito menja od sunčanog do snažnog pljuska. Kao da nam šalje neku
opomenu, upozorenje. Kratko i jasno - Judenlager Semlin. Nadasve bolno. Ko ima empatiju, shvatiće, za ostale nema pomoći.
„Bilo je to sasvim izvan grada.
Pošto smo prešli most na Savi, pošli smo duž dve staze sve do jednog komada
zemlje okruženog šipražjem, gde se uzdizalo nekoliko oronulih paviljona."
(švajcarski putopisac Nikola
Buvije, Upotreba sveta, 1957.)
Obilazimo nekadašnji ponos
Srbije, prva zdanja koja su "preskočila" Savu. Začetak Novog
Beograda. Beogradski sajam (danas
poznat kao Staro sajmište) izgrađen je
na osnovu odluke Beogradske opštine iz 1936. godine. Društvu za priređivanje
sajma i izložbi je ustupljen teren kraj novoizgrađenog Mosta kralja Aleksandra.
Prva faza radova je započeta u
proleće 1937. godine, a završena je do otvaranja, septembra 1937. Druga faza, u
kojoj su izgrađeni Turski i Nemački paviljon (sada plavo-bela zgrada "Rade Končar"), završena je 1938.
Planirana je izgradnja i šestog jugoslovenskog paviljona, koji je skoro potpuno
bio izidan i postavljene krovne konstrukcije, ali su radovi obustavljeni nakon
izbijanja II svetskog rata.
Sajmište su projektovali
opštinski arhitekti: Rajko Tatić,
Milivoje Tričković i Đorđe Lukić. Centralnu kulu i šesti paviljon
projektovao je poznati beogradski arhitekta Aleksandar Sekulić, koji je pred
rat postao i upravnik Sajma. Sajam je trebao da bude ponos grada i države u
kojoj je podignut, kao i da veliča privredni razvoj društva. Blagostanje.
Sajam je nudio
brojne sadržaje, i ubrzo je postao popularno odredište Beograđana. Prvi
televizijski program na Balkanu emitovao je 1938. godine sa beogradskog sajma
holandski „Filips“, koji je zakupio jedan od paviljona.
Čehoslovačka „Škoda“ je
konstruisala toranj visok 74 metara, koji je korišćen za obuku padobranaca
iz svih delova zemlje. Centralana kula bila je osvetljena, danas bismo rekli
dekorativnom rasvetom, te se mogla sagledati sa druge obale Save u svom punom sjaju.
Italija i Nemačka su koristile
svoje paviljone između ostalog i za ideološku propagandu. Nacističke zastave su
bile istaknute ispred Nemačkog paviljona, a unutrašnjost je bila ukrašena
kukastim krstovima.
„Šofer sivoga automobila ulazio je često u sam logor, sakupljao decu oko sebe, milovao ih, uzimao u naručje i delio im bombone. Deca su ga volela, i uvek kad bi došao, trčala mu u susret po bombone. Niko u logoru nije slutio da ljude odvode u smrt. Čvrsto se verovalo da se radi o preseljenju u neki radni logor.“
iskaz zatvorenice Hedvige Šenfajn
U jesen 1941. godine Nemci su počeli da traži lokaciju na koju bi smestili srpske Jevreje. U prvi mah učinio im se prikladinim logor u blizini Sremske Mitrovice, ali je tlo bilo poplavano.
Stoga je nemačka vojna uprava 23. oktobra 1941. odlučila da za tu namenu osposobi
Beogradsko sajmište i njegove paviljone, napuštene nakon bombardovanja 6.
aprila. U blizini su već bile i barake u
kojima su se smeštale nemačke izbeglice iz Ruminije i Moldavije.
Logor se nalazio na teritoriji
tadašnje Nezavisne Države Hrvatske. Preko Ministarstva inostranih poslova u
Berlinu, Nemačka je zatražila i dobila odobrenje da na toj lokaciji osnuje
logor. Uslov koji je NHD postavila, je da u logoru ne bude srpskih stražara, i
da se logor snabdeva iz Beograda.
Adaptaciju prostora je izvela nemačka
građevinska firma „Todt“, a radove su izvodila grupa od 200-300 Jevreja iz
logora Topovske šupe, koji su kasnije internirani u logor Sajmište, dok je logor
na Autokomandi likvidiran. Drugi saborni
centar za Jevreje nalazio se na Bulevaru, u tramvajskim štalama (nedavno zapaljeni DEPO) gde je do skora
postojala spomen tabla, ali je nedavno, volšebno, nestala.
Logor na Beogradskom sajmištu od
8. decembra 1941. do 10. maja 1942. nosio je ime Jevrejski logor Zemun (Judenlager Semlin). U njemu su internirani
svi preostali Jevreji iz okupirane Srbije, njih oko 6.400. Nemci su dobro
organizovani i revnosni, čak i kada čine zločine. Iz Berlina je stigao kamion marke
Zaurer (Saurer), adaptiran da guši
gasom- dušegupka.
U nacističkim dokumentima, vozilo je kršteno "vozilo za uništavanje vaški"
(Entlausungswagen). Njime su upravljali SS oficiri Genc i Majer o čemu je
pisao David Albahari. Svakim danom
(osim nedelje) Jevreji su, preko mosta Princa Eugena (Stari tramvajski),
prevoženi do vojnog poligona u Jajincima, gde su ih čekale već iskopane rake. Prve
žrtve dušegupke bili su pacijenti i osoblje beogradske jevrejske bolnice (u
ulici Visokog Stefana na Dorćolu). Oni su pogubljeni 18. i 19. marta 1942, njih
preko 800.
Srbija je bila prva porobljena zemlja u Evropi, u kojoj je „rešeno jevrejsko pitanje“ (Judenfrei).
Ovde je do 10. maja 1942. godine nad njima izvršen genocid.
I dok razgledamo, devastirani
predratni sajam, kamufliran u samoniklom zelenilu, prilaze nam stanovnici tih baraka,
podozrivi i uplašeni, na trenutke agresivni, pitajući nas šta tu radimo i negiraju da je
ovde ikad bio logor. Čudno je to, da svi beže od činjenica, od jednog strašnog zločina koji su počinili okupatori,
pripadnici drugog naroda. Zar i toga treba da se stidimo? Da prikrivamo? Koliko su se samo svi do sada trudili da te leševe gurnu
pod tepih (zelena trava zaborava). Zašto?
Sajamski prostor se sastojao iz
više paviljona različite veličine. Najveća zgrada, Jugoslovenski paviljon
paviljon br. 3, površine 5000 kvadratnih metara, primio je prvi kontigent
zatočenika, pet hiljada žena i dece. Paviljon je pretrpeo štetu prilikom bombardovanja
6. aprila, i na njemu su bili oštećeni krov i polupani prozori, koji su
propuštali kišu, sneg i vetar.
Zima 1941. na 1942. bila je jedna od
najhladnijih koje se pamte. Razbijena stakla zakrpljena su daskama. Između
decembra i marta, petsto zatvorenika preminulo
je od posledica hladnoće, bolesti i gladi. Zatvorenici u paviljonu br. 2, pristigli u
januaru 1942, smešteni su pod jednako nehumanim uslovima.
U paviljonu br. 4 se nalazila
kuhinja u kojoj je spremana hrana. Dnevno sledovanje se sastojalo od vode,
slabog čaja, bajate čorbe od kupusa ili krompira i malog komada kukuruznog
hleba. Beogradske vlasti su snabdevanje logora stavile na dno prioriteta. Isporuka
hrane logoru se vršila jedino kada je bila zadovoljena potreba ostalih stanovnika
grada.
Umrli zatvorenici su, nakon
odlaganja u Turski paviljon, koji je služio kao kupatilo i mtrvačnica,
prenošeni preko Save i sahranjivani na Jevrejskom groblju.
U bolnici logora, koja se
nalazila u Spasićevom paviljonu, radili su doktor Moša Alkalaj i bolničarka, dvadesetjednogodišnja studekinja
arhitekture, Hilda Dajč, koja je dobrovoljno
pošla u logor. U svom trećem,
poslednjem, pismu prijateljici, Nadi, piše:
„Sad je pola jedanaest, ležim i
pod sobom osećam slamu (divan predmet naročito kad se ispuni buvama) i pišem
ti. Vrlo sam zadovoljna što sam ovde bila od prvog trenutka, čovek doživljava
toliko interesantnih i neponovljivih stvari da bi bilo šteta ispustiti koju.
Mada na sve nas ima samo dve česme, ipak sam čista jer se dignem pre pet i idem
da se cela umijem. Ovde se za sve stoji u redu. Ljubazno od njih što vežbaju
naše strpljenje. Samo bi sreća bila da se svuda stigne na red.“
Zatočenici su bili tretirani
svirepo i izloženi prebijanju i ponižavanju od strane nemačkih stražara.
Desetak zatočenika je pogubljeno, jer su pokušavali da prokrijumčare pisma.
Pogubljenja su vršena na otvorenom, između paviljona br. 3 i 4.
Nakon što su i poslednji Jevreji
iz logora ubijeni, logor menja svoju namenu i postaje Prihvatni logor za
političke zatvorenike, ili Anhaltelager.
Sajmište je tako pretvoreno u glavni „distributivni centar“ radne snage iz cele
Jugoslavije. Glavni logoraši su bili pobunjenici sa teritorije Srbije (partizani
i četnici). Logoraši su bili krvnički premlaćivani do smrti (u zloglasnom mađarskom
paviljonu- paviljonu smrti). Oni koji nisu stradali od batina, padali su kao
žrtve iscrpljenost usled besmislenog fizičkog rada i bolesti. Prilikom
bombardovanja Beograda aprila 1944, Sajmište je direktno pogođeno. Poginulo je
između 80 i 120 logoraša.
I kako već sudbina moža da se
poigra, da napravi neumesnu šalu, jedna od poslednjih grupa robijaša bejahu, grupa Jevreja iz Mađarske i Banata, koji su radili prinudno u
Borskom rudniku. Tako su Jevreji bili prve i poslednje žrtve Sajmišta.
Uprava logora 17. maja 1944. predata
je logor ustaškoj policiji, ali je komandu zadržao nemački oficir. U julu 1944.
logor je raspušten, a zatvorenici prebačeni u druge logore ili
pušteni.
Ipak, većina objekta Sajmišta
preživela je rat, ali je porušena naknadno. Takva je bila sudbina svih pet
jugoslovenskih paviljona (1946.), kao i rumunskog i paviljona kompanija
koje su pre rata izlagale na Sajmištu (Philips).Čudna je to stvar da su na ovim prostorima svi logori uništeni. Kao da je neko hteo gumicom da ih izbriše. Za razliku od Aušvica.
Pošteđeni su čehoslovački, italijanski, mađarski, nemački, turski i Spasićev
paviljon, centralna kula i upravna
zgrada. U paviljone su smeštena uprava
koja je bila zadužene za izgradnju Novog Beograda, koja je započela 1. aprila
1948. U tu svrhu izgrađene su barake, a interesanto je da je većina objekata
imala istu svrhu kao u doba logora (spavaonice, uprava, bolnica, kuhinja). No,
nova socijalistička vizija moderne metropole nove države nije imala sluha ni
pijeteta prema ovom stratištu. Po urbanističkim planovima iz 1950. kao i onom
iz 1987. godine, ovaj prostor je predviđen za „zeleni pojas“ za „odmor i
rekreaciju“.
Godine 1951, paviljoni su
pretvoreni u stanove za socijalno ugrožene ili predate na korišćenje Udruženju
likovnih umetnika Srbije (po ideji Moše Pijade). Jedno vreme se tu nalazilo i romsko
naselje, koje je izmešteno 1961. pred sam samit Nesvrstanih.
Socijalističke vlasti smatrale su
da su podizanjeim spomen-obeležjima na Bežaniji i na Jevrejskom groblju u
Zemunu, kao i spomen-ploča u Jajincima
izmirile dug prema mnogobrojnim žrtvama. Doduše, decembra 1965, leva obala je
proglašena za „Spomen obalu“, a 20.
oktobar 1974. godine, otkriveno je prvo spomen-obeležje, koje će smeniti druga
spomen ploča, sa identičnim tekstom.
Godine 1992, urađen je Detaljni
urbanistički plan kompleksa Staro sajmište. Deveti maj proglašen je Danom
žrtava genocida, a odlučeno je takođe da će na prostoru pored nekadašnjeg
logora biti postavljen spomenik visine 22 metra, rad vajara Miodraga Popovića,
koji je svečano otkriven 22. aprila 1995. godine.
Na mestu jednog od jugoslovenskih paviljona, na njegovim temeljima, danas se
nalazi Renaultov prodajni salon. Pojedini paviljoni su iseljeni, neki u zakupu,
primivši u svoju unutrašnjost potpuno neprimerene sadržaje (poput restorana i
teretana). Takav je slučaj sa turskim paviljonom, koji je bio logorska
mrtvačnica, a danas je restoran! Zadužbina Nikole Spasića, bivša
logorska bolnica, danas je privatni sportsko-rekreativni centar Posejdon.
Dve godine kasnije, 2008, Opština
Novi Beograd donosi odluku da se na mestu logora izgradi Muzej holokausta. Ovih dana na sva zvona nagoveštava se obnova Centralne kule. Umetnici
su, uglavnom, iseljeni, restorani još uvek rade punom parom, proleće je drveće i rastinje
ozelenilo, a gde je naše sećanje. Gde je pijetet prema žrtvama? Gde??