Није шала Јатаган мала

Тренутно се велика прашина дигла око рушења већином приземних зграда широм Београда, вечином на Врачару и Дорћолу. Старији суграђани можда памте Јатаган малу, нелегално београдско насеље, подигнуто крајем 1919. године на територији данашње општине Савски венац, на празном општинском земљишту, на падини између данашње Мостарске петље, Булевара Франше Д’Епереа и данашњег Булевара ослобођења, испод Опште државне болнице (данашњи Клинички центар). Име насеља састављено је од две турске речи: јатаган (врста дугог, кривог ножа) и махала или краће мала (део града, четврт, кварт). Постоји неколико митова о пореклу имена. Најчешће помињан у тадашњим новинским чланцима тврди да су њени становници преко ноћи, како се тада говорило "на јатаган" отимали земљиште од државе, а нису са њом радили у коперацији као данас. Како се живело на граници закона и безакоња говори и серије "Сенке над Балканом" и то да је жандармерија избегавала посету овом каљавом насељу у којем је живела сиротиња, сецијесе, пробисвети и продавачице љубави. 

Штета која је нанета Београду током Првог светског рата, а посебно током бомбардовања 1915, била је огромна. Према проценама из 1927, уништено је око 25% стамбеног фонда. Други стамбени објекти су за време окупације били напуштени, неодржавани, опљачкани, па се процењује да је приближно трећина станова, била у таквом стању да није могла бити коришћена. У неколико наврата, општина је покушавала да нађе решење за тешку стамбену ситуацију београдског сиромашног становништва. Решење је тражено у изградњи малих и јефтиних станова задовољавајућих хигијенских услова и по цени кирије приступачних за скромна примања сиромашних општинских чиновника и радника.

Крајем 1910. године, Београд је имао око 90.000 становника, што се није битно променило ни до почетка Првог светског рата. Према попису аустроугарских окупационих власти из 1916, у граду је после окупације остало свега око 48.000 становника. Међутим, већ 1921. у Београду је живело око 112.000 становника, а 1931. године око 240.000 у градском рејону, односно око 260.000 на територији атара. Пред Други светски рат, 1939, број становника је нарастао на око 314.000. Постојећи стамбени фонд био је недовољан да подмири потребе сиромашних чиновника и радника и готово занемарљив у односу на бројну београдску сиротињу, која је живела у стамбеној беди.

Прве куће су подигнуте на алувијуму Мокролушког потока, уз тада још нерегулисану Улицу војводе Мишића, касније названу Франше Д’Епереа. Мокролушка река је касније каптирана у подземни канал испод аутопута кроз Београд, на делу који данас захвата Улица Франше Д'Епереа. Градило се преко ноћи, а свако је "себи оградио земљиште и сматрао се сопствеником истог".  Постојало је и 16 радњи, као што су пиљарнице, дућани, ковачнице, обућарска и фотографска радња. Насеље није имало канализацију и струју, а становништво се водом снабдевало са три чесме које је у насељу поставила општина. 

Терен на коме је никло насеље налазио се на падини испресецаној јаругама, која се стрмо спуштала ка Мокролушком потоку, са напуштеним каменоломом у средини. Парцеле су биле неправилне, различитих облика и димензија, површине 30 - 300 метара квадратних, у зависности од тога ко се када доселио и доградио себи већи или сасвим мали комад земљишта, а куће су биле постављене без реда, уз бочну ивицу парцеле, у углу или на средини плаца, на брежуљку или на ивици јаруге. Квалитет стамбеног простора био је лош, са понеким изузетком малих, солидније грађених кућа. Хигијенски услови били су поражавајући, а на једног становника просечно је долазило 4,26 квадратних метара стамбеног простора. Понегде је у једној просторији живело и до 10 особа.

Године 1931. комунална ситуација била је знатно другачија. У насељу је тада живело око 8.000 људи. Готово све куће су имале електрично осветљење и биле су прикључене на водовод. Посебно је занимљив податак да су становници редовно плаћали све рачуне за струју и воду, као и друге општинске и државне таксе, укључујући и порез на зграде и земљиште.

Београдска општина је имала колебљив и несигуран став према Јатаган-мали и њеним становницима. Главна дилема била је да ли треба, у условима тешке послератне стамбене кризе, порушити Јатаган малу.  Но, направљене су три чесме а било је и заговорника да овде треба подићи Дом културе.

Прво рушење започето је 1931. године, ради проширења регулације и изградње канализационог колектора у Булевару Франше Д’Епереа, када је уклоњено око 60 објеката. Године 1938. порушено је 165 кућа у делу насеља око "Мостара", а њиховим власницима исплаћена је новчана надокнада. У септембру те године је рушено око 80 кућерака на углу Милоша Великог и Франше Депереа, ради градње Више педагошке и Више грађанске школе. Највећи број кућа, око 450, порушен је крајем 1939. и почетком 1940. године  ради проширења факултетског комплекса и изградње Ветеринарског факултета. Становништво се због рушења преселило на друге локације, а једна од најпознатијих била је Маринкова бара, у којој се настанио већи број ромских породица; друге локације су биле Макишко поље и Душановац.

Насеље је постојало у периоду између Првог и Другог светског рата, а ширењем и урбанизацијом Прокопа, Мостара, Западног Врачара и пре свега Клиничког центра Србије, постепено је нестајало, да би 60-их година 20. века било и физички уклоњено са београдског терена. Разлози за рушење Јатаган мале били су такође и изградња ауто-пута кроз Београд и организовање Прве конференције несврстаних