PREBIJANJE VOJVODE PETRA BOJOVIĆA

Slavnog srpskog vojvodu Petra Bojovića pretukla je ostrašćena grupa partizana, pokušavajući da zauzmu njegovu kuću u Trnskoj ulici, u Beogradu. Bejahu to prethodnica demokratsko-naprednjačkih izvršitelja. Usled nanetih povreda preminuo je 19. januara 1945. godina.

U jednom trenutku oficir koji je bio u toj grupi  posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i brzim hodom se zaputio put izlaza. Osim vojvodine sablje, po svemu sudeći ukraden je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.  

Dan kasnije od ovog nemilog i sramnog čina, na Svetog Jovana porodica se obratila komandu grada Beograda i prijavila smrt.

 

Radio Beograd je pročitao vest pristiglu iz Oznine kuhinje:

 

„Juče u Beogradu umro je vojvoda Petar Bojović. Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen".

Pogreb su, sa pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni pretpostavili da su bili pripadnici OZNA-e. 

Petar Bojović sahranjen je bez vojnih počasti. A nemačkom okupatoru je ovo rekao:

 

"Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći."

 

Petar Bojović rođen je kod Nove Varoši 16. jula 1858. godine, u skromnoj zemljoradničkoj porodici. 

Godine 1875., upisuje Artiljerijsku školu i upoznaje Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Međutim, već naredne godine po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata zajedno sa svojom klasom je upućen na front. Do početka Drugog srpsko-turskog rata 1877. godine je unapređen u čin narednika i poslat u Drinsku artiljerijsku brigadu, a tokom borbe je komandovao napadima sa Umca. Posle zaključenja mira, odlikovan je i vraćen u Artiljerijsku školu da nastavi obrazovanje.

 

Ratovanje mu je pre završetka školovanja donelo oficirski čin, a kada su sumirani svi rezultati bio je prvi na rang listi 12. klase Vojne akademije. Sve to je doprinelo da odmah po završetku studija dobije mesto vodnika Prve baterije prvog artiljerijskog puka u Beogradu, i da njegova karijera krene uzlaznom putanjom - ubrzo je preveden u konjicu, a nakon toga i u vodnika Gardijskog bataljona. Do izbijanja Balkanskih ratova, 1912. godine je stigao do čina komandanta Konjičke divizije, a svojim znanjem i vojnim umećem je izvojevao pobedu u Kumanovskoj bici - što je rezultiralo unapređenjem u čin generala. Dok je nakon pobede u bici na Bregalnici 1913. godine,  dobio mesto komandanta trupa Novih oblasti - Kosovo i Makedonija.

 

Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda, Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda i francuskim Ordenom Legije časti. Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Za zasluge stečene u borbi pred neprijateljem odlikovan je Spomenicom za srpsko-bugarski rat i Zlatnom medaljom za hrabrost. Uvršćen je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

 

U penziju je otišao u 63. godini, 1921. godine. Od 1928. godine živeo je skromno i povučeno na Vračaru u kući koju je kupio novcem dobijenim od nagrade za ratne zasluge. Često je šetao ili jahao na konju od Vračara kroz Nemanjinu i Miloša Velikog do Topčidera i Košutnjaka.

Slava mu i večna hvala, kao i mnogim velikanima koje nismo znali dovoljno da cenimo, vodeći se većinom trenutnim prilikama i ličnim interesima. Neka ovo bude i opomena ali i apel da se menjamo.