Hamami u Beogradu

Beograd je kao i cela Srbija dosta vremena bio pod turskom okupacijom. Ako je nešto u tome dobro, to su turska kupatila koja su nam ostavili. No ni jedno nije sačuvano u svojoj izvornoj nameni. Šteta!

Konak kneza Miloša u Topčideru i Konak kneginje Ljubice takođe su imali hamame.Pored ovih, koji se nalaze u sastavu dvorova, u Beogradu je ostalo par turskih kupatila (hamama). Često se pojam tursko kupatilo koristi za parno kupatilo. Ono je samo jedan deo rituala. Njegov sastavni deo, ali svakako ne i jedini.

Parno kupatilo braće Krsmanović, Cara Dušana 45 

Kompleks „Parnog kupatila braće Krsmanović”, poznato je i kao Javno toplo kupatilo „Dunav”. Formirano je 1901. godine i radilo do dvadesetih godina XX veka oko ostataka nekadašnjeg „Malog Hamama”, za koji se pretpostavlja da potiče iz XVIII veka.

U središtu kupatila nalazi se kružni bazen –hamam i manji bazen poligonalne osnove, sa hladnom vodom. Temelji prostorije sa kružnim bazenom, kao i kanali ispod bazena, predstavljaju ostatke starijeg objekta turskog amama. Za spomenik kulture proglašen je 2001. godine. Koristio se u umetničke svrhe.

Hamam kneza Miloša, Admirala Geprata 14

Sagrađen je 1836-1838. godine prema principima turskih javnih kupatila. Predstavljao je sastavni deo tadašnjeg dvorskog kompleksa kneževih sinova Miloša i Mihaila Obrenovića, koji je potom služio potrebama Ministarstva finansija. Oštećen je u nacističkom bombardovanju 1941. godine, a pod zaštitom države je od 1957. Od celog kompleksa do danas sačuvao se jedino hamam, prizemna zgrada sa isturenom odžaklijom.

 

I pored toga što dimenzije objekta  nisu velike, poseduje sve sastavne delove hamama – šadrvan, kapaluk, halvat, haznu i ćulhan. Glavna prostorija, koja je služila za kupanje i odmor, zasvođena je pltkom kupolom, izvedenom koncetričnim postavljanjem opeka.Poseban detalj kupole prestavljaju karakteristični otvori za osvetljenje, pokriveni staklenim klobucima.

 

Pretpostavlja se da je objekat izveden prema zamisli Hadži Nikole Živkovića, „dvorskog” neimara kneza Miloša, kome se pripisuju najznačajnije građevine u Beogradu iz ovog perioda. Danas se u njemu nalazi  restoran "Monument".

Hamam u Donjem gradu Beogradske tvrđave – Planetarijum

Pretpostavlja se da je podignut između 1860. i 1867. godine, kada su ključevi grada iz turskih konačno prešli u srpske ruke. Za vreme Prvog svetskog rata hamam je služio kao vojničko kupatilo, ali je kasnije devastiran i razoren eksplozijom u obližnjoj Istočnoj kapiji 1944. godine.

Godine 1962. nakon osnivanja Zavoda za Zaštitu spomenika kulture grada Beograda, pristupilo se obnovi amama kao objekta neospornih spomeničkih svojstava. Dve godine kasnije rekonstrukcija objekta je privedena kraju i naredne tri godine amam je čekao svoju novu namenu.

U njemu je 1967/68 smešten planetarijum Astronomskog društva „Ruđer Bošković”.

Da  li postoji mogućnost revitalizacije nekog od ovik objekata i vraćanje u prvobitnu namenu pitanje je za čitavo naše društvo, ali i za turističku ponudu Beograda i Srbije. 

Do skora je postojao hamam "Kleopatra" koji se nalazio u blizini Pampur bara. Maser je Egipćanin i praktikuje marokanski tretman.

Ulaz u Sabornu crkvu u Beogradu se turistima naplaćuje jedan evro

Ulaz u Sabornu crkvu u Beogradu je slobodan za sve koji dolaze da se pomole, ali i za sve turiste koji dolaze u pojedinačne posete. No, na vratima piše: ulaz za odrasle 1 evro. Može i u dinarima. Starešina crkve: to je praksa u celom svetu.

E, pa nije. Ulaz u crkve se retko gde naplaćuje. Većinom u tranzicionim zemljama kao što je i Srbija. Naplaćuje se ulazak u kripte, riznice, odlazak na vidikovac, ali sam ulazak u crkvu vrlo retko. A i ako se naplaćuje naplaćuje se u lokalnoj valuta. Čudno da crkva koja je stožer tradicionalizma, gazi nacionalnu valutu, a usput vrši i prestup, jer u Srbiji sve cene moraju biti izražene u dinarima. Pri tome u ovu cenu mislim da ne ulazi PDV koji bi se plaćao državi!

Starešina hrama Petar Lukić kaže da je tako već pedeset godina. Koliko me pamćenje služi evro nije tako sredovečan. mnogo je mlađi. U Patrijaršiji, koja se nalazi samo nekoliko koraka davde, prekoputa, ne žele da komentarišu slučaj. Nezvanično je rečeno da starešina hrama od patrijarha nije ni tražio, pa samim tim ni dobio blagoslov za ovako nešto.No, taj blagoslov mu nije ni potreban.

Čini mi se da je postojao mnogo elegantniji način da crkva prikupi sredstva za održvanje, a da taj način ne osramoti i samu crkvu i državu i grad.
.

Beograd u turističkim vodičima

Beograd se pominje u raznim dokumentima i putopisima mnogo pre 1800. godine, kada prvi put pronalazi mesto i u turističkim vodičima.

U vodiču Otokara Rajnharda, Nemca francuskog porekla, iz 1798. godine, pominje mu se samo ime, bez popratnih podataka i opisa.


"Putovođi po Evropi" su zapravo uputstva kako putnik treba da putuje, šta sobom da nosi. Dr Đorđe S. Kostić sa Balkanološkog instituta, koji se ovom problematikom godinama bavi, ističe da se tak polovinom XIX veka u vodičima javaljaju i širi podaci o ovoj destinaciji - Beogradu.

Dva Francuza, arheolog Pero i Ami Bue službenik bečkog dvora, 1840. objavljuju "Evropsku Tursku". Bue je na pojedinim planinama u Srbiji popisao čak i biljne vrste, životinjski svet...

Ta knjiga je bila osnov za jedan od prvih vodiča po jugoistočnoj Evropi. U tom i sledećim vodičima Beograd je opisan kao tvrđava koju je teško osvojiti, jer tada je Beograd za Evropu bio samo strateško mesto. Po austrougarskoj terminologiji, Beograd je bio "ključ Turske" i Balkana.

Polovinom XIX veka počinje objavljivanje najpoznatijih Bedekerovih i Majerovih vodiča. Bedeker 1860. objavljuje svoj prvi vodič po Austrougarskoj i tad "dotiče severne obrise Srbije". Tad se Beograd prikazuje kao srpska, a ne više kao turska tvrđava. Napominje se da je centar Kneževine Srbije, da se deli na nekoliko celina. Najzanimljiviji je srpski deo "Savamala" koji se ubrzano razvija i modernizuje, dok se o Dorćolu kao tursko-jevrejskoj četvrti piše sa određenim žalom, jer nestaju kafanice, sokaci... Nestaje Orijent. Tvrđava je sad u drugom planu i pominje se kao šetalište. Savremeni Beograd je "pojeo" te ostatke Orijenta, te se pred I svetski rat pominju još dva, tri sokaka kao "oaze" prošlih vremena. Nije više kasaba - Beograd je Evropa sa elegantnim, udobnim hotelima, osvetljenjem, popločanim ulicama, tramvajima i četiri važna izletišta.

Tako se kroz vodiče može pratiti nagli razvoj grada koji dobija i Veliku školu sa Narodnom bibliotekom i muzejom, pozorište. Kao atrakcija koja se može videti u muzeju, izdvaja se redovno portret, bronzana glava Konstantina Velikog, velika numizmatička zbirka. Pominju se Miloje Vasić i njegova iskopavanja u Vinči. "Putne knjižice" su osim turistima, bile namenjene i poslovnim ljudima.

A, kako je Beograd bio čvorište, u njega se sem železnicom moglo doći i brodom. Važne vodiče je štampalo i Dunavsko brodarsko društvo iz Beča. Tu se, kako napominje dr Kostić, nalaze obavezno lokacije vezane za rimske ostatke. Tekst s Trajanove table se u celosti prenosi, a nalazimo i niz mesta koja su potopljena izgradnjom brane na Đerdapu. Čim je toliko podataka bilo o ostacima antičkog Rima, može se zaključiti da je to ono što je turiste posebno privlačilo.

Francuska ambasada u Beogradu

Decembra 21. godine 1935. zvanice su cupkale, zaklonjene ispod kišobrana, očekujući početak svečanog otvaranja velelepne zgrade Francuske ambasade u Beogradu. Svečanoj proslavi prisustvovao je sav viđeniji svet, prestonička elita, na čelu sa knezom namesnikom Pavlom Karađorđevićem i kneginjom Olgom, a u pratnji premijera Milana Stojadinovića i svih ministara. 

Tadašnji francuski ambasador priredio je proslavu za 800 zvanica, a nakon koktela dugo se po Beogradu prepričavalo ko je došao, a ko nije, ko je pozvan, a ko niјe. Imati u rukama pozivnicu za taj 21. decembar bila je stvar prestiža.

Iza masivnih drvenih vrata mermerno stepenište vodi ka Velikom svečanom salonu koga mermerna kolonada stubova razdvaja na dva dela. 

Kada uđete u zgradu, iznad vrata uočićete medaljon s likom Marijane, simbolom Republike Francuske. Pored nje su  inicijali RF (République française) i nalaze se na vratima, kvakama i na više mesta u sobama ali i na fasadi koje se obilaze tokom posete.  

 

Ambasada je zidana od 1929. do 1933. godine, po kako kaže neproverena priča projektu koji je bio namenjen za neku afričku zemlju. Pre građenja ambasade u Beogradu, jedino su u Kanadi i Turskoj namenski zidane zgrade. 

Dvorište ambasade naknadno je kupljeno od Srpske pravoslavne crkve. 

A da su one priče s početka neosnovane govori i izgled zgrade koja je idealno prilagođena kosini terenu. 

 

Projekat je izradio Rože-Anri Eksper,  glavni arhitekta francuske vlade za nacionalne palate i civilne građevine. U Beogradu mu je pomagao  arhitekta Josif Najman, francuski đak. 

Dekoraciju fasade radio je vajar Karl Sarabezol, Eksperov prijatelj, poznat po tome što je na inovantan način izlivao skulpture u betonu.

 

 

Kada se uz stepenice poponete i zakoriačite u salu za prijem bićete zadivljeni njenom elegancijom. U njoj je impozatna tapiserija nazvana Pariz, izrađena  u čuvenoj radionici s tradicijom dužom od 400 godina, Goblen. I ostale tapiserije istih su ruku delo. 

  

 

 

Sve u ambasadi (nameštaj, tepisi, zavese) namenski je rađeno za ovu ambasadu, ali je nestalo tokom II svetskog rata (kada su ovde boravili nemački okupatori). Posle rata ono što je nedostajalo, obnovljeno je. 

 

 

Gipsani medaljona predstavljaju pet francuskih reka: Garonu, Rajnu, Ronu, Senu i Loaru, sa motivima i građevinama vezanim za njih. Kod Sene je to Notr Dam, kod Loare dvorac, a kod Garone most. Rajnu i Ronu simbolizuju dva momka koja nose poruku mladoj kraljevini Jugoslaviji da, onako kako su u Evropi povezani Sredozemno i Severno more, tako i Jugoslavija treba da poveže Dunav sa Jadranskim morem. Mermerni kamin ukrašen je horoskopskim znacima. Na plafonu na devet metara visine smešten je velelepni art deko luster, koji se spušta kada treba zameniti neku pregorelu sijalicu.

 

 

 

Trpezarija je tipično francuska, a hrana se doprema liftom iz kuhinje u suterenu. Komode su od slovenačke hrastovine. U  njoj se priređuju svečane večere, koje se služe u  servisu izrađenom u Sevru, takođe specijalno za ovu ambasadu. Ako ne verujete pogledajte neki od tanjira. I escajg ima inicijale RF. 

Obilazak završavamo s  Pikasovom slikom koju je on lično doneo i poklonio kada je u ambasadi organizovan plavi koktel u čast njegovog plavog perioda. Dame su pozvane da obuku odeću plave boje.

 

Pariska ulica nije oduvek imala ovo ime, već ju je dobila kada je ambasada izgrađena. predhodno se zvala Knez Mihailov venac. Ako provirite kroz prozor, uočićete da se ona i ne vidi, već Kalemegdanski park. Tako da imate utisak da je on dvorište ambasade. 

 

Zato izlazimo u dvorište ambasade, u kojem se oragnizuju protokolarni prijemi, a najpoznatiji je svakako onaj 14. jula, kada se slavi nacionalni praznik, Dan pada Bastilje.

 

Domaćini kažu da u njega često doleti i lopta iz obližnje škole, a onda ih oni pozovu u posetu da vide gde je ona. Razgledamo prelep park i bazen, a onda iz dvorišta posmatramo beličastu fasadu na kojoj su  simboli francuske države, kao što su Luj XIV i Jovanka Orleanka.