Nekadašnji parking-satovi u Beogradu

 

U junu 1965. godine počela je naplata parkiranja u Beogradu kada su pušteni u rad parking-satovi u koje se ubacivao metalni novac. Kupovalo se kao i danas na sat, dva. 

Parking satovi su se proizvodili u zemunskoj Insi. 

Neverovatno, ali tako očuvani sat možete pazariti preko oglasa za nekih 400 evra. 

Министарства спољних послова у Београду

 

Многи који пролазе улицом Кнеза Милоша и не подигну поглед и сагледају сву раскош орнаметнике и пластичне фасадне декорације зграде Министарства спољних послова Републике Србије на броју  24 – 26. Грађена као Палата Министарства шумарства и рударства и Министарства пољопривреде и водопривреде, убраја се у антологијска остварења београдске међуратне академске архитектуре. У време када је подизана, била је једна од највећих престоничких грађевина, коај  је својом величином и изгледом требала да репрезентује државу и њену моћ.

Пројекат за палату Министарства пољопривреде и вода професор Никола Несторовић је завршио 31. децембра 1921. године, ослањајући се на решење из конкурсног пројекта за Управу монопола из 1908. године, која је требало да се подигне на супротном  углу улица Кнеза Милоша и Немањине. Тако конципира здање са улазном зоном позиционираном на углу, али овога пута у виду затвореног блока с атријумом. Примењује решење с канцеларијама дуж спољњих фасада, док су помоћна степеништа и помоћне просторије смештене на угловима дворишних крила. Из основе је уочљиво да су све сем једне бочне фасаде компоноване као петоделне, с ризалитима који једнако излазе у простор, док улазна партија представља Несторовићево типично композиционо решење кружног угла уоквиреног бочним ризалитима.

Држећи се концепта пројектовања у духу сецесије на академским основама, фасаде задржавају хоризонталну поделу с рустично наглашеним приземљем, док је средишњи део од три спрата покривен великим стакленим површинама. Несторовић је и рустично приземље перфорирао великим правоугаоним прозорима, изнад којих је декоративни слог од три квадратна цветна поља. Целом фасадом, сем на бочним ризалитима, понавља се низ вертикалних поља уједначеним ритмом прозорских отвора, који се смењује по вертикали, од троделних правоугаоних, лучних до правоугаоних бифора и трифора на последњем спрату.

Улазна зона је наглашена куполом на високом тамбуру, док су изнад бочних ризалита плитке калоте. Министарство пољопривреде и вода је пројектним задатком тражило модерну зграду са савременом фасадом, која одговара духу времена. Полазећи од тих становишта, Несторовић је пројектовао лагану прозрачну фасаду, која и поред сецесијске обраде није изгубила ноту академизма, тако да задржава довољну дозу класичне монументалности и репрезентативности.

Министарство пољопривреде и вода је Несторовићев пројекат одмах проследило на преглед и одобрење Министарству грађевина да би се што је пре могуће организовала јавна лицитација са скраћеним роком за одабир извођача радова.Имајући у виду да је то прва палата која је требало да се подигне на земљишту одређеном и за друге зграде министарстава, након разматрања свих аката и околности око подизања зграде Министарства пољопривреде и вода, Грађевински савет Министарства грађевина се огласио почетком августа. Документ је у име Савета потписао уважени архитекта Андра Стевановић, професор универзитета.

Године 1923. почиње да се зида ова палата по плановима архитектонског бироа „Архитект“ под руководством Николе Несторовића и Драгише Брашована у традиционално српско-византијским стилом. Но, како би се успоставила равнотежа са другим здањима, пројекат се прекида на нивоу првог спрата, преузима га и мења представник академског стила архитекта руског порекла Николај Петрович Краснов. Оставши у непромењеним габаритима, мења изглед фасаде и црта ракошне ентеријере.  Изузетно подужне, правилне правоугаоне основе, монументална слободностојећа палата Министарства шума и рудника и Министарства пољопривреде и вода реализована је са укупно осам етажа, а чине их – подрум, сутерен, приземље, четири спрата и мансарда. Просторна организација постављена је у симетричној схеми са унутрашњим двориштима, монументалним вестибилима и степеништима. 

У опремању и обради ентеријера учествовале су домаће фирме, најчешће из Београда. Све столарске радове, на пример, изводила је Задруга столарских мајстора „Велика Србија”. Према сачуваним архивским документима, у објекту су укупно била 1.052 прозора и 35 балконских врата. Керамичарски радови поверени су фирми „Керамика” а. д. из Београда, која је поред ових радова додатно израдила 360 квадратних метара пода од белих мермерних плоча из рудника у Аранђеловцу с бордуром у мермеру из Ропочева, што је додатно допринело естетском утиску ентеријера.

Четири улаза у објекат оријентисана су ка Улици кнеза Милоша, „и то два пространа улаза за јавност и странке, који су у спољашњој обради наглашени ризалитима и два репрезентативна улаза за министре: један на углу улица Кнеза Милоша и Бирчанинове и други на углу Кнеза Милоша и Немањине у фасадној обради акцентовани двема куполама и залученим фасадним партијама”. До министарских кабинета, од улаза у приземљу до првог спрата, водила су засебна, репрезентативно пројектована степеништа. Двокрако министарско степениште на углу Кнеза Милоша и Немањине високо уздигнуто од самог улаза, обликом и избором боја вештачког мермера, преовлађујућих плавих и земљаних тонова, асоцира на Министарство пољопривреде и вода, а у улазу на углу Кнеза Милоша и Бирчанинове употребљене су бордо, зелене и жуте нијансе вештачког мермера у намери да асоцијативно укажу на намену Министарства шума и рудника.

Израда фасаде у вештачком камену, заједно с вајарским и ликорезачким радовима, додељена је предузећу „Копаоник“, које је изводило скоро две трећине укупних радова на објекту. Радови на фасади почели су августа 1927. године, а  вајарски радови изведени су до марта 1928. године. Широка фасадна платна, у складу с академскомметодологијом пројектовања, јасно назначавају хо[1]ризонталну и вертикалну трипартитну поделу. Уз природни камен, додатно је истакнута посебним назначавањем отвора. Њихова уједначена динамика наглашена је складним ритмом јединствених лучно завршених вертикала, које обједињују улазе и прозоре од подрума до приземља. Посебни допринос ликовности фасади доприносе дела вајара Петра Палавичинија, Драгомира Арамбашића и Живојина Лукића. Рељефи мушких и женских скулптура симболи су делатности одређеним министарста смештених у згради. Куполом доминирају алегоријске фигуре Шумарсва и Жетелице, док су Рударство, Сточарство, Виноградарство и друге делатности правилно распоређени дуж објекта.

Према распореду, на врху куполе постављена је скулптура у бронзи, мушка фигура са секиром и тестером попут дрвосече, која симболизује Шумарство. Одливке у бронзи је израдила Прва вештачка ливница метала, звона и бронзаних ликова Властимира К. Ђорђевића из Београда. Испод кубета, у складу са одређеним распоредом, на балустради  испред прозорских стубаца куполе, постављене су скулптуре изведене у вештачком камену и то: фигура рудара с лампом и крампом, симболима светлости и оштрине као представа Рударства, затим фигура рудара – минера, приказана с рударском лампом и крампом, као и Дијана, богиња плодности, шума и лова, представљена с тоболцем и псом, и женска фигура са голубом као шумска Нимфа, божанство природе тесно повезано с водом и вегетацијом, вечно лепо и младо, које живи по шумама, планинама, пећинама, пољанама и крај воде. Према Бирчаниновој, на ризалитима, у природној величини постављене су: мушка фигура са опеком, односно редстава Каменоресца, мушка фигура с наковњем која представља Ковача, затим мушка фугура с рударском лампом и крампом, која указује на копача угља (Угљар), мушка фигура која приказује Столара (Дрводељу), потом Шумско цвеће и Вила у природној величини, као оквири прозора изван ризалита на четвртом спрату.

Према Улици кнеза Милоша постављени су Делфини, симболи воде и преображаја, укомпоновани са декорацијом мотива винове лозе, а изнад главног улаза маске, Фауни, симболи плодности, заштитници пастира и сељака, њихових стада и њива. У складу са утврђеним распоредом, на врх куполе постављена је косачица, женска фигура са српом и снопом класја у левој руци, која симболизује Пољопривреду, изливена у бронзи. Поткубетне фигуре, постављене на балустради испред прозорских стубаца куполе, високе 3,5 метара, изведене су у вештачком камену и представљају – Земљорадњу, мушка фигура сејача; Виноградарство, мушка фигура с котарицом грожђа; Рибарство, мушка фигура с мрежом и веслом, атрибутима који означавају риболов; и Сточарство, оличено у представи пастира са штапом и фрулом.

Према Немањиној улици, на ризалитима су постављене фигуре у природној величини и то женска фигура с рогом изобиља пуним воћа као представа Воћарства; Копач, оличен у виду мушке фугуре с клипом кукуруза и ашовом, затим мушка фигура као представа Нептуна с трозупцем и делфином и фигура Амфитрите с крчагом као симболом непресушног извора воде. Нептун и Амфитрита представљају господаре воде, повезани су и с влажношћу земље и њеном плодношћу као јасна и недвосмислена симболика која указује на намену тог дела палате. Вајару Арамбашићу поверена је и израда две слободне композиције: државног грба са две фигуре и замишљеног округлог оквира на атици са две фигуре. У складу са захтевима и допуштењем Комисије да сам предложи изглед оквира прозора, а потом и грба, у сарадњи с пројектантом, Арамбашић је за атику извео осам истих високорељефних симетричних група, које представљају две женске фигуре које држе венац (фестон) и орнамент који уоквирује округли прозор: четири из Улице кнеза Милоша и по две из Немањине и Бирчанинове.

Када је реч о државном грбу, Арамбашић је, према скици Николаја Краснова, реализовао композицију у чијем средишту се налази композитни штит са основним грбом Краљевине СХС. Са бочних страна на штит су ослоњене две наге мушке фигуре, с атрибутима пољопривреде, као што су клип кукуруза и ашов, и рударства, с рударском лампом и крампом, које представљају персонификације два министарства. Над читавом композицијом, на месту предвиђеном за краљевску круну, налази се необично стилизован орнамент, који би се условно могао схватити као corona muralis. Краснов је за декоративно стилизован државни грб изабрао релативно неупадљиво место на ризалитима, између прозора четвртог спрата.

Посебно место припада једном репрезентативном столу који се данас налази у кабинету министра спољних послова. У одсуству писаних извора који би поткрепили поједине тврдње, а према усменим сведочанствима која се баштине у министарству, претпоставља се да је тај сто припадао – Николи Пашићу. На зидовима просторија у МСП-у налазе се дела Мила Милуновића, Зоре Петровић, Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Милана Коњовића, Љубице Цуце Сокић, Леонида Шејке, Пеђе Милосављевића, Петра Лубарде, Ђорђа Андрејевића Куна и других

Палата је оштећена приликом нацистичког бомбардовања Београда априла 1941. године, а потом, незнатно, након три године, када је током савезничког бомбардовања Београда у априлу 1944. године погођена зграда Министарства финансија на суседном углу Кнеза Милоша и Немањине.

Током Другог светског рата у ову палату усељава се Војнички радио Београд (Soldatensender Belgrad - Sender Belgrad) на коме Београђани могли да слушају пропагадне вести емитоване на немачком и српском језику, немачке емисије и немачку музику. У окупирани Београд, један је официр из Беча донео немачке плоче. Међу њима је била и једна касније веома популарна, а тада практично непозната плоча са песмом Лили Марлен, издата у свега 700 примерака. Она је, управо, први пут емитована на овом радију, јануара 1942. године на таласној дужини 32,56 метара, те је убрзо постала „заштитни знак”. Уз ову песму, по којој је касније названа и редовно емитована емисија „Час за војнике”, немачки војници су са београдског радија највише волели да слушају песме „Хајдрун” и „Стојим сам у ноћи”, али и марш „Бомбе за Енглеску”, као и звуке звона и фанфара. Немачки војници на стражи близу Триполија, на кавкаским планинама, у босанским врлетима и на грчким острвима највише су волели да слушају из дана у дан све популарнију Лили Марлен и са нестрпљењем чекали њено ново емитовање. Немачки одреди у Африци, припадници британске Осме армије, сви су подешавали своје пријемнике на београдске фреквенције како би је чули.

Песма је настала 1939. године и да иронија буде већа постала је симбол ратне пропаганде, а заправо је љубавна, антиратна и наднационална. Компоновао ју је Херб Норбершулц, а текст је написао немачки учитељ из Хамбурга Ханс Лајп, као мобилисани војник за време Првог светског рата. Готово преко ноћи, песма је стекла велику популарност, али је због своје љубавне и патетичне, па у неку руку и антиратне тематике, као и због сазнања о романси певачице Лале Андерсен са једним Јеврејином, од стране рајхсминистра пропаганде, др Јозефа Гебелса, песма била забрањена за даље емитовање. Било је то довољно да песма престане да се емитује.

Радио Београд је убрзо био обасут писмима немачких војника са свих меридијана са истим захтевом – „вратите нам Лили”. Уследили су небројени захтеви војника послати са фронта широм Европе на адресу Војничког радио Београда да се песма врати у програмску шему, а на Гебелсово изненађење, чак је и један од највећих војсковођа Немачког Рајха Ервин Ромел дигао глас јер су он, као и његов Афрички корпус, обожавали ову песму. Писма Soldatensender Belgrad слата су током целог рата, јер је програм имао сегмент са жељама и поздравима. Према једном извештају, рекорд је остварен када је наводно 12.460 писама стигао у једном дану. У већини ових писама, војници су тражили да чују своју омиљену песму. Често су коверте биле насловљене на „Лили Марлен, Београд”. Михајло Блам у својој књизи „Џез у Србији 1927—1944” наводи непотврђену легенду, да је у окупирани Београд стигло писмо из Америке са новчаницом од 20 долара, са захтевом да се емитује песма Лили Марлен. Како једном Ромелу Гебелс није могао рећи „не”, песма је враћена у програм Војничког радио Београда. Штавише, од тог тренутка песма је била уврштена у редовни програм, тако што је сваке вечери емитована у 21:55 часова, све до краја рата. Војнички радио Београд је своју последњу емисију емитовао непосредно пре уласка Црвене армије

У бомбардовању НАТО-а 1999. године детонације су значајно оштетиле целокупан ентеријер са спољном и унутрашњом столаријом, док су бројни ударци гелера оштетили и уништили већи део декоративне пластике и скулптура. Зграда МСП-а је одлуком Владе Србије 7. јуна 2001. проглашена за споменик културе.

Zgrada Maršalata u Beogradu

 

Zgrada Maršalata Kraljevskog dvora u Beogradu od 1922. nalazila se u sredini Dvorske bašte, između Starog i Novog dvora u Beogradu, sa karakterističnom i lepom polukružnom osnovom, neki bi kazali potkovičastom. Arhitekta kojem je posao poveren bio je veliki neimar Momir Korunović, začetnik srpsko-vizantijskog stila. 

Ovde se odlučivalo o protokolu, prijemu stranih predstavnika i organizacija kraljevih putovanja u inostranstvo.

 

Zdanje Maršalata dodeljeno je 1948. godine Etnografskom muzeju. I pored opsežnog renoviranja prostora, muzej je u ovom zdanju boravio tek pet godina. Kada je 1953. godine započela detaljna rekonstrukcija dvorskog parka, skinuta ograda je skinuta oko Starog i Novog dvora (kao i ona oko Doma Narodne skupštine), a zgrada Maršalata srušena. 

Urbana legenda, koja verovatno nije tačna ali je prihvaćena, kaže da je Maršalat zaklanjao pogled na zgradu Narodne skupštine.

 

Stanica Vukov spomenik

Podzemna železnička stanca Vukov spomenik svečano je otvorena u podne 7. jula 1995. godine. Do 1988. godine završeni su vračarski tuneli, kao dve odvojene cevi prečnika 7.5 metara na razmaku od 22 metra, pa je sve bilo spremno da krene izgradnja stajališta. Autor urbanističkog i arhitektonskog rešenja podzemne stanice Vukov spomenik je Dr arh. Mirjana Lukić, a u razradi rešenja učestvovali su i arhitekte: Z.Bojović, D.Radivojević, Z.Đorđević, M. Kovačević i drugi. Usvojeno rešenje urađeno je prema najvišim standardima, pre svega koristeći franscuska iskustva i propise za ovakve objekte. Građevinski projekat stanice je delo inženjera CIP-a. Tokom 1989. postavljen je kamen temeljac za ovaj monumentalni projekat, a “Beograd čvor” kao nosilac projekta i “Energoprojekt” kao izvođač kreću u realizaciju prve faze.

Izgrađena je na dubini od 40 metara ispod zemlje, što ovu stanicu svrstava u red najdubljih železničkih objekata u Evropi. Njena izgradnja koštala je 750 miliona dolara.

Gradska železnica spojila je tri kraja - Pančevo, Resnik i Batajnicu - koje su se ukrštale na ovom mestu. Njena namena bila je da  bude čvorište za metro za železničku, za presedanje s voza na metro. Druga podzemna stanica "Franš Depere", nalazi se blizu Autokomande, kod Veterinarskog fakulteta. Ovde su snimani i mnogi filmovi.

Devedesetih godina često sam ovde svraćao ne bi li otišao do pančevačkog buvljaka ili da bi telefonirao (u Mlatišuminoj nisam imao telefon, a još ne beše mobilnih).

Jedna od najznačajnijih karakteristika stanice je i kosi tunel nagiba od 30 stepeni, prečnika 7,5 metara i dužine 65 metara.

Stanica ima pet nivoa, jedan odmah kako se siđe u prolaz, zatim sprat ispod gde se očitavaju karte i gde su blagajna, šef stanice, policijska stanica, ambulanta i na najdubljem nivou - peron.

Ispod drugog nivoa postoji još jedan, koji putnici ne vide, ali je ključan za funkcionisanje stanice - tehnički nivo sa kog se održavaju pokretne stepenice i električne instalacije.

Tu je i kontrolna soba za video nadzor i požarne sisteme.

Na donjem peronu nalazi se reljef u bronzi vajara M. Stamenkovića i M. Savića, kao i na galeriji iznad vestibila, "Beograd od vremena Despota Stefana".

Dva portala prema poslovnom centru, u vestibilu, obložena su ćiriličnim slovima u belom mozaiku, vajara B.Bekrića, a reljef od poda do plafona, od nerđajućeg čelika, naspram silaza u kosi tunel delo je vajara K. Milunovića.

Donji peroni, vestibil i galerija, obrađeni su od svetlo do tamno sivog, crnog i crvenog granita; obrada enterijera prof. arh. M. Pališaški. Rešenje parka na površini delo je J. Gođevac.

Saobraćajni deo „Vukovog spomenika“ sastoji se od dve tunelske cevi sa kolosecima, kao i centralnim i bočnim peronima dužine 220 metara.

Površina predvorja je 2.500 kvadratnih metara, a stanica ima po četiri stepeništa i evakuaciona izlaza, kao i lift za osobe sa teškoćama u kretanju.

Pokretne stepenice su dužine 60 metara, a visinska razlika se prevali za minut i 20 sekundi. Izradila ih je firma „Eskalatora“ iz Sankt Peterburga, a od ugradnje samo je jednom urađen njihov generalni remont.

Železnička stanica Vukov spomenik u Beogradu zatvorena je od 9. maja 2023. zbog radova na zameni velikih tunelskih eskalatora, a planirano je da radovi traju 72 nedelje. Vozovi će i dalje prolaziti, ali se neće zaustavljati na ovoj stanici. No, uvidom u zatečeno stanje, konstatovao sam da se tamo ništa ne radi.

A mi sada odosmo u "Tramvaj" na pivo. Za one baš matore to nekad beše "Žаgubica".

Hipodrom kod Vuka

 Jedan od najstarijih beogradskih parkova poznat je i kao Park kod Vuka (Parku Ćirila i Metodija), prostire se na 1,15 hektara i u njemu su smešteni spomenici istorijskim ličnostima. Nekada se ovde nalazio prvi hipodrom i to davne 1863. godine. Trkalište je zauzimalo oko 1.800 metara. Ostalo je zabeleženo da su 14. aprila Knez Mihailo Obrenović i Srpska vlada organizovali u Beogradu prve galopske trke na kružnoj stazi.

 

Hroničar najstarijeg sportskog obejkta u prestonici Srbije, novinar Živojin Jovanović beleži:

 

„Prvo beogradsko trkalište bilo je uređeno na mestu iza groblja, pored Carigradskog druma, gde su tada priređivani vašari. .. Trkačka staza bila je u obliku elipse, dugačke 700 hvati  Linija starta i cilja je bila na Carigradskom drumu, u visini Kneževog „čadora“ (počasne tribine) pored koga je bila tribina za gledaoce. “

Trkalište se na ovom mestu nalazilo sve do 1906. godine, a nakon toga je premeštano u Baru Veneciju i na Banjicu.

Oče naš u zgradi železnice

 

Jedinstven beogradski lift poznat pod nazivom „Pater noster“ iliti „Oče naš“ nalazi se u Nemanjinoj broj 6. u zgradi Uprave železnice Srbije. Zvanično objašnjenje za ime ovog lifta kaže da je ova “niska” kabina prve korisnike podsećala na brojanicu koja se koristi prilikom čitanja molitve “Oče naš” (lat. “Pater noster”). Oni duhoviti kažu zato što se svako ko se vozi ovim liftom se u sebi moli… U pitanju je putnički lift koji se sastoji od lanca otvorenih odeljaka (svaki je obično predviđen za maksimalno dve osobe). Krasi ga mesingana pločica „Uputstva za upotrebu”, koja je stara koliko i sam lift. Po količini teksta i uglavnom suvišnih informacija i upozorenja može se zaključiti da je reč o doslovnom prevodu s nemačkog jezika.

Odeljci lifta kreću se lagano gore-dole bez zaustavljanja. Putnici mogu da zakroče ili silaze na bilo kom spratu. Lift je i atrakcija i istorijski raritet. Kada je ugrađen početkom tridesetih godina XX veka u tadašnjoj zgradi Ministarstva saobrćaja, liftovi koji funkcionišu po principu pokretnih stepenica postojali su već nekih 50 godina u Liverpulu. Neku vrstu preteče današnjeg lifta konstruisao je još 1868. godine liverpulski arhitekta Piter Elis, ali je patent pripao inženjeru Piteru Hartu deset godina kasnije. Od kraja XIX veka do sedamdesetih godina XX veka, montirano je više stotina ovakvih liftova, a od njih je samo nekih 300 još uvek u funkciji, najviše u Nemačkoj i Češkoj, uključujući i ovaj beogradski. Beogradski lift je izrađen u radionici “Stefan Sowitsch” u Beču 1929. godine. Lift ima 14 otvorenih, drvenih kabina koje idu u krug. U proseku imate 5 sekundi da uđete u lift ili izađete iz njega, a prelazak sa jednog na drugi sprat traje oko 20 sekundi. Da biste stigli od podruma do četvrtog sprata, gde se putanja lifta zavšava, potrebno vam je oko minut. Oni koji ga svakodnevno koriste kažu da je malo “neprijatno” prvih nekoliko puta, , a kasnije postane uživanje. Ipak, jasno postavljen crvena svetleća tabla sa natpisom “ZABRANJENA DALJA VOŽNJA. IZLAZI”, jasno će vam sugerisati da je vreme da iskočite iz ovog čuda tehnike.

Šta se dešava sa onim korisnicima koji ne iskoče na vreme, pa “obrnu” pun krug u kabini lifta? Ništa. Osim male neprijatnosti zbog tame i kloparanja mehanizma, neće primetiti da lift pravi krug, jer i na vrhu i na dnu petlje lift ostaje u vertikalnom položaju. Pošto se kabine, u stvari, kreću paralelno jedna pored druge kao skazaljke na satu, jedino može da  zbuni činjenica da ste ušli kroz jedan, a izašli kroz susedni otvor okna za lift. 

Lej lej land

Šezdesetih godina Beogradom su jezdili engleski autobusi marke “Lejlandi”. Pošto su pravljeni za afričko tržište, nisu imali sistem za grejanje. Njihova tehnička rešenja važila su za izuzetno kvalitetna, što je garantovalo jeftino i jednostavno održavanje. Od ukupno 160 poručenih autobusa, 36 prvih komada je stiglo1961.godine zajedno sa vozačem koji obučio prvih dvanaest vozača, dok je ostatak autobusa isporučen tokom prve polovine 1962. Potpisivanju ugovora i isporuci ovih autobusa prethodio je set modifikacija upućenih proizvođaču od strane naručioca posla, a po pristizanju se pristupilo montaži ukrasnih lajsni, postavljanju pokazivača pravaca kretanja, formiranju baterija i uklanjanju zaštitnih antikorozivnih sredstava sa hromiranih delova.

Prelazio je po milion kilometara bez generalne popravke. Zimi se nije gasio, jer bi ga bilo teško upaliti. Vozači bi ga palili u novembru, radio bi celu zimu bez prestanka, do marta. zbog sjajnog dizajna, većih staklenih površina, već i zbog kombinacije tamne i svetlo zelene boje, koja je kasnije dogurala do zeleno-bele šeme.

Njihova popularnost ogledala se i kroz pokretanje novih linija gradskog saobraćaja koje su spajale bliže periferije sa centrom grada, što je bivalo propraćeno kićenjem vozila od strane lokalnog stanovništva, dok su za takve prilike organizovane večere. Ja sam se kao dečak vozio na liniji 14 koja je saobraćala od Zemuna do Zelenog veca, a na zadnjoj platformi je bilo mesto za konduktera koji je naplaćivao krate.

Nakon petnaestogodišnje karijere, tačnije od marta 1975. godine počinje njihov postepeni rashod koji je trajao sve do juna 1977. kada je nestalo i poslednjih sedam autobusa. Rashodovani primerci su ostavljani na Adi Huji, odakle su bačeni u staro gvožđe. Pojedini su i prodati širom zemlje gde su pretvarani u skladišta, pčelinjake i radionice. Jedini preživeli primerak, koji se danas nalazi pred vama, pronađen je kod Hipodroma Beograd i dobijen je nazad u zamenu za stari Ikuarbusov autobus. Njegova restauracija je započeta 1989. godine, godinu dana kasnije iz Skoplja stižu motor, menjač i diferencijal, posle čega je obavljena i probna vožnja. Karoserijska radionica mu je vratila spoljni sjaj, uz pomoć građana, pogotovo gospodina Dejana Bobara koji je poklonio veći broj ukrasnih predmeta koje je vremenom skupljao. Tako je proslavu stogodišnjice preduzeća 14. oktobra 1992. godine, ovaj Lejland dočekao kao da je tek juče kupljen.