Hipodrom kod Vuka

 Jedan od najstarijih beogradskih parkova poznat je i kao Park kod Vuka (Parku Ćirila i Metodija), prostire se na 1,15 hektara i u njemu su smešteni spomenici istorijskim ličnostima. Nekada se ovde nalazio prvi hipodrom i to davne 1863. godine. Trkalište je zauzimalo oko 1.800 metara. Ostalo je zabeleženo da su 14. aprila Knez Mihailo Obrenović i Srpska vlada organizovali u Beogradu prve galopske trke na kružnoj stazi.

 

Hroničar najstarijeg sportskog obejkta u prestonici Srbije, novinar Živojin Jovanović beleži:

 

„Prvo beogradsko trkalište bilo je uređeno na mestu iza groblja, pored Carigradskog druma, gde su tada priređivani vašari. .. Trkačka staza bila je u obliku elipse, dugačke 700 hvati  Linija starta i cilja je bila na Carigradskom drumu, u visini Kneževog „čadora“ (počasne tribine) pored koga je bila tribina za gledaoce. “

Trkalište se na ovom mestu nalazilo sve do 1906. godine, a nakon toga je premeštano u Baru Veneciju i na Banjicu.

Oče naš u zgradi železnice

 

Jedinstven beogradski lift poznat pod nazivom „Pater noster“ iliti „Oče naš“ nalazi se u Nemanjinoj broj 6. u zgradi Uprave železnice Srbije. Zvanično objašnjenje za ime ovog lifta kaže da je ova “niska” kabina prve korisnike podsećala na brojanicu koja se koristi prilikom čitanja molitve “Oče naš” (lat. “Pater noster”). Oni duhoviti kažu zato što se svako ko se vozi ovim liftom se u sebi moli… U pitanju je putnički lift koji se sastoji od lanca otvorenih odeljaka (svaki je obično predviđen za maksimalno dve osobe). Krasi ga mesingana pločica „Uputstva za upotrebu”, koja je stara koliko i sam lift. Po količini teksta i uglavnom suvišnih informacija i upozorenja može se zaključiti da je reč o doslovnom prevodu s nemačkog jezika.

Odeljci lifta kreću se lagano gore-dole bez zaustavljanja. Putnici mogu da zakroče ili silaze na bilo kom spratu. Lift je i atrakcija i istorijski raritet. Kada je ugrađen početkom tridesetih godina XX veka u tadašnjoj zgradi Ministarstva saobrćaja, liftovi koji funkcionišu po principu pokretnih stepenica postojali su već nekih 50 godina u Liverpulu. Neku vrstu preteče današnjeg lifta konstruisao je još 1868. godine liverpulski arhitekta Piter Elis, ali je patent pripao inženjeru Piteru Hartu deset godina kasnije. Od kraja XIX veka do sedamdesetih godina XX veka, montirano je više stotina ovakvih liftova, a od njih je samo nekih 300 još uvek u funkciji, najviše u Nemačkoj i Češkoj, uključujući i ovaj beogradski. Beogradski lift je izrađen u radionici “Stefan Sowitsch” u Beču 1929. godine. Lift ima 14 otvorenih, drvenih kabina koje idu u krug. U proseku imate 5 sekundi da uđete u lift ili izađete iz njega, a prelazak sa jednog na drugi sprat traje oko 20 sekundi. Da biste stigli od podruma do četvrtog sprata, gde se putanja lifta zavšava, potrebno vam je oko minut. Oni koji ga svakodnevno koriste kažu da je malo “neprijatno” prvih nekoliko puta, , a kasnije postane uživanje. Ipak, jasno postavljen crvena svetleća tabla sa natpisom “ZABRANJENA DALJA VOŽNJA. IZLAZI”, jasno će vam sugerisati da je vreme da iskočite iz ovog čuda tehnike.

Šta se dešava sa onim korisnicima koji ne iskoče na vreme, pa “obrnu” pun krug u kabini lifta? Ništa. Osim male neprijatnosti zbog tame i kloparanja mehanizma, neće primetiti da lift pravi krug, jer i na vrhu i na dnu petlje lift ostaje u vertikalnom položaju. Pošto se kabine, u stvari, kreću paralelno jedna pored druge kao skazaljke na satu, jedino može da  zbuni činjenica da ste ušli kroz jedan, a izašli kroz susedni otvor okna za lift. 

Lej lej land

Šezdesetih godina Beogradom su jezdili engleski autobusi marke “Lejlandi”. Pošto su pravljeni za afričko tržište, nisu imali sistem za grejanje. Njihova tehnička rešenja važila su za izuzetno kvalitetna, što je garantovalo jeftino i jednostavno održavanje. Od ukupno 160 poručenih autobusa, 36 prvih komada je stiglo1961.godine zajedno sa vozačem koji obučio prvih dvanaest vozača, dok je ostatak autobusa isporučen tokom prve polovine 1962. Potpisivanju ugovora i isporuci ovih autobusa prethodio je set modifikacija upućenih proizvođaču od strane naručioca posla, a po pristizanju se pristupilo montaži ukrasnih lajsni, postavljanju pokazivača pravaca kretanja, formiranju baterija i uklanjanju zaštitnih antikorozivnih sredstava sa hromiranih delova.

Prelazio je po milion kilometara bez generalne popravke. Zimi se nije gasio, jer bi ga bilo teško upaliti. Vozači bi ga palili u novembru, radio bi celu zimu bez prestanka, do marta. zbog sjajnog dizajna, većih staklenih površina, već i zbog kombinacije tamne i svetlo zelene boje, koja je kasnije dogurala do zeleno-bele šeme.

Njihova popularnost ogledala se i kroz pokretanje novih linija gradskog saobraćaja koje su spajale bliže periferije sa centrom grada, što je bivalo propraćeno kićenjem vozila od strane lokalnog stanovništva, dok su za takve prilike organizovane večere. Ja sam se kao dečak vozio na liniji 14 koja je saobraćala od Zemuna do Zelenog veca, a na zadnjoj platformi je bilo mesto za konduktera koji je naplaćivao krate.

Nakon petnaestogodišnje karijere, tačnije od marta 1975. godine počinje njihov postepeni rashod koji je trajao sve do juna 1977. kada je nestalo i poslednjih sedam autobusa. Rashodovani primerci su ostavljani na Adi Huji, odakle su bačeni u staro gvožđe. Pojedini su i prodati širom zemlje gde su pretvarani u skladišta, pčelinjake i radionice. Jedini preživeli primerak, koji se danas nalazi pred vama, pronađen je kod Hipodroma Beograd i dobijen je nazad u zamenu za stari Ikuarbusov autobus. Njegova restauracija je započeta 1989. godine, godinu dana kasnije iz Skoplja stižu motor, menjač i diferencijal, posle čega je obavljena i probna vožnja. Karoserijska radionica mu je vratila spoljni sjaj, uz pomoć građana, pogotovo gospodina Dejana Bobara koji je poklonio veći broj ukrasnih predmeta koje je vremenom skupljao. Tako je proslavu stogodišnjice preduzeća 14. oktobra 1992. godine, ovaj Lejland dočekao kao da je tek juče kupljen.

Stari savski most

 

 

Prvi pravi, moderni most Beograd je dočekao tek u XIX veku. Odlazi u istoriju stari savski most. Izgrađen kao most „Princa Eugena“ 1942. godine, od lučne konstrukcija, prvobitno namenjene premošćavanju Tise kod Žablja. Jedan je od retkih mostova koji nacisti nisu digli u vazduh prilikom povlačenja. 

Kada su pobegli na teritoriju današnjeg Novog Beograda, Miladin Zarić je potpuno sam, na očigled pripadnika sovjetske vojske, popeo na most, uzeo ašov koji je ležao na mostu pored jednog mrtvog nemačkog vojnika i njime prekinuo, već zapaljenu, detonatorsku žicu. Do kraja života Zarić je u drvenom sanduku čuvao kaput sa rupama od metaka, koji je nosio na sebi tog 20. oktobra.

Po drugim tvrdnjama, most su sačuvali sovjetski mornari Dunavske flote i demineri koji su mostu prišli odozdo, sa same reke, ispod mostovske konstrukcije.

Dugačak je oko 430 metara dok je raspon između dva glavna stuba 157. Most ima po jednu traku za drumska vozila koje u isto vreme koriste i tramvaji.

Godine  1966. most  je zatvoren za saobraćaj i spreman za uklanjanje po odluci gradonačelnika Branka Pešića. Direkcija za mostove Grada Beograda proglasila je most nebezbednim i predložila njegovo sečenje, što je bilo usvojeno na sednici 31. decembra 1966. godine.

No do rušenja nije došlo. Sve do kraja ove 2024. godine kada je najavljeno njegovo rušenje i zamena novim sa više saobraćajnih traka čija bi gradnja trajala najmanje tri godine. Po ranijim planovima izgradnja novog mosta planirana je 70 metara uzvodno od postojećeg. mosta. Danas to prosto nije izvodljivo zato što njegov koridor blokiraju novosagrađene zgrade u Savamali. Novi most treba da ima šest traka za automobile, tramvaj i staze za pesake i bicikliste.

Šta uraditi sa starom konstrukcijom? Rešenje nudi grupa ruskih emigranata okupljena oko Icarusa, kroz projekat Half-Bridge of Memories – Program revitalizacije prostora Starog Sajmišta kao mesta sećanja kroz nasleđe Savskog mosta. Most, tj njegov fragment postao bi deo spomen-područja posvećenog žrtvama holokausta, genocida nad Srbima i Romima. 

Most sačuvan u formi polumosta, svojevrsnu nedovršenu strukturu veze dve obale. Prema rečima autora, ova kompozicija treba da pruži emotivni doživljaj nedostižnosti grada sa druge strane Save „kao simbola slobode za one koji su pali u okove logora“. U njega bi bilo ukorporirano 39.000 zvona koje bi njihao vetar, čime se aludira na broj žrtava stradalih u logoru smrti na levoj obali Save. Autorski tim koji potpisuje rešenje polumosta čine: Vitaly Stadnikov, Alexander Erman, Nikita Sergienko, Elvira Ibragimova, Ilya Ivanov, Kristina Razumova, Oleg Raspopov i Olga Roset.

Održan Afro festival

Uz učešće afričkih ambasada u Beogradu, u prijatnom eksterijeru bašte Muzeja afričke umetnosti u Beogradu održan je Afro festival. Tokom proteklog vikenda, nekoliko hiljada posetilaca uživalo je u bogatim programima koje su muzejski saradnici pripremili za ljubitelje i poštovaoce afričke kulture i umetnosti, a posebno u ponudi koju su predstavile afričke ambasade. Ove godine učestvovala su diplomatska predstavništva Alžira, Angole, Brazila, Egipta, DR Konga, Libije, Maroka, Nigerije, Somalije i Tunisa, kao i konzulati Gabona, Jamajke i Namibije.

Afrički festival ponudio je bogat umetnički program, uključujući izložbu najuspešnijih radova sa likovnog konkursa Impresije o Africi i modnu reviju nigerijskih brendova koja je organizovana u saradnji sa Ambasadom Nigerije u Budimpešti i udruženjem nigerijskih dizajnera CEEWABA. Posebno atraktivna bila je radionica vezivanja afričkih turbana, koja je privukla veliki broj posetilaca željnih da nauče ovu tradicionalnu tehniku.

 

Vrhunac ovogodišnjeg festivala bio je nastup domaćeg muzičara i kantautora Marka Luisa. Puna dva sata Marko je izvodio brojne autorske i druge kompozicije kojima je razgalio publiku i doveo atmosferu do usijanja, po već pretoplom, pravom afričkom popodnevu.

 

Drugog dana festivala održan je Durbar - centralni i najsvečajniji segment festivala, dan prijateljstva, muzike i plesa. 

Ovog dana su se na svečanosti povodom novog izdanja Afro festivala obratili Marija Aleksić, direktorka Muzeja afričke umetnosti, Mohamed Amin Belhaž, doajen Grupe afričkih ambasadora i ambasador Kraljevine Maroko, Đura Likar, načelnik odeljenja za Afriku i Bliski istok Ministarstva spoljnih poslova, i Stanko Blagojević, pomoćnik ministra kulture za međunarodnu saradnju i evropske integracije.

 

Marija Aleksić, direktorka muzeja istakla je da 

“Afro festival već više od dve decenije okuplja muzejsku i najširu javnost kroz popularne i edukativne programe kojima se promoviše afrička umetnost i zaštita kulturnog nasleđa. Tokom ovih dana, Muzej afričke umetnosti se pretvara u pravu košnicu za ljubitelje umetnosti – on postaje mesto upoznavanja, razmene ideja i dobrog raspoloženja podstaknutih otkrivanjem različitih oblika kreativnosti koji dolaze sa afričkog kontinenta”.

 

Mohamed Amin Belhaž, doajen Grupe afričkih ambasadora i ambasador Kraljevine Maroko je rekao da 

“Afro festival predstavlja proslavu afričkog kontinenta, njegove umetnosti, kulture, mode i, pre svega, snažnog i trajnog prijateljstva i ljubavi između naroda Srbije i naroda Afrike. Grupa afričkih ambasadora u Beogradu sa zadovoljstvom učestvuje u aktivnostima Durbara na kome predstavljamo kulture naših prelepih zemalja. Ovaj festival, koji je jedinstven u Srbiji i širem regionu Zapadnog Balkana, od svog osnivanja, 1997, služi poput kapije ka našem kontinentu, dočekujući hiljade naših srpskih prijatelja, posebno mladih, na putu otkrivanja afričkog kontinenta”.

 

Đura Likar, načelnik odeljenja za Afriku i Bliski istok Ministarstva spoljnih poslova je izjavio da je Republika Srbija posvećena unapređenju saradnje sa afričkim državama. 

“Proteklih meseci Republiku Srbiju su posetili ministri spoljnih poslova Esvatinija, Angole, Gane, Centraloafričke Republike, Gambije, Burkine Faso, Alžira i Togoa i susreli su se sa predsednikom Republike i drugim zvaničnicima. Ponosni smo i na program Svet u Srbiji u okviru koga veliki broj studenata iz afričkih zemalja studira u Srbiji”, naglasio je Likar.

 

 

Tokom festivala za najmlađe posetioce organizovane su kreativne radionice, poput oslikavanja murala inspirisanih ukara tkaninama iz Nigerije i Kameruna, hip-hop plesne radionice i kreiranje kolaža na temu zamišljenih putovanja u Afriku. Posetioci su takođe mogli da se oprobaju u igri mankale, jednoj od najstarijih misaonih igara, i veštinama Kapuera Angola. 

Muzički deo festivala bio je posebno uzbudljiv. Ritmove Afrike na festival su doneli di-džej Pen iz Nigerije i brazilski gitarista Nego Zambe. Plesni nastup Donie Tembe Đurić iz Mozambika dodatno je doprineo atmosferi, kao i ritmovi singidundun, đembe i sabar bubnjeva koji su izvodili perkusionisti škole Singidundun. A velike aplauze pobrao je i bend Avalski put koji čine strani studenti, pretežno iz Afrike, koji borave i studiraju u Srbiji zahvaljujući projektu Svet u Srbiji. 

 

Specijalni gosti spektakularnog nastupa Marka Luisa bili su poznata muzičarka Maja Luis i multiinstrumentalista PetarZ, koji često nastupaju sa Markom, zajedno stvarajući od koncerta pravu energičnu fanki-disko-afro-balkansku žurku obojenu najrazličitijim ritmovima i melodijama. Na zahtev oduševljene publike, Marko je izveo i nekoliko hitova na bis, a posebnu čar finala ovogodišnjeg festivalskog nastupa bio je trenutak kada se Marko Luis spustio sa bine i na travi, među brojnim posatiocima koji su u glas pevali sa njim, odsvirao poslednju numeru u pratnji svog sina Dime koji, sasvim sigurno, raste u izuzetnog perusionistu. 

Foto: MAU Promo, Marija Piroški i Belgrade  Online 

AFRO FESTIVAL : Puls Afrike u Beogradu!

 

Tradicionalni Afro festival biće održan u subotu i nedelju, 29. i 30. juna u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu (Andre Nikolića 14, Senjak).

 

Afro festival već više od dve decenije okuplja muzejsku i najširu javnost sa ciljem da kroz edukativne i popularne programe, kao i promociju afričkih umetnosti i zanata podrži zaštitu kulturnog nasleđa.

 

Tokom ovih dana Muzej afričke umetnosti pretvara se u pravu košnicu – postaje mesto upoznavanja, razmene ideja i dobrog raspoloženja podstaknutih otkrivanjem i udubljivanjem u različite oblike kreativnosti koji dolaze sa afričkog kontinenta i koji su njime inspirisani.

 

Uz dragocenu podršku afričke diplomatske zajednice u Beogradu, posebno aranžirani štandovi dočaraće raznovrsnu kulturnu, turističku i gastronomsku riznicu Afrike u posebnom programu Durbar (Festival festivala).

 

Ove godine učestvuju ambasade: Alžira, Angole, Brazila, Egipta, DR Konga, Libije, Maroka, Nigerije, Somalije i Tunisa, i konzulati Gabona, Jamajke i Namibije. 

 

Veoma bogat program festivala obuhvataće, između ostalog, afrički bazar, izložbu najuspešnijih radova sa Devetog likovnog konkursa za decu “Impresije o Africi”, modnu reviju nigerijskih dizajnera i radionicu na kojoj će dame učiti tehnike vezivanja afričkih turbana. Za decu su pripremljene radionice hip-hop plesa, kreiranje kolaž- scenografije sa zamišljenog ili stvarnog putovanja u Afriku, kao i oslikavanje murala sa motivima po uzoru na ukara tkanine iz Nigerije i Kameruna. Na Afro festivalu publika će moći da odigra i partiju mankale, jedne od najstarijih misaonih igara, kao i da isproba borilačku veštinu Kapuera Angola.

 

U okviru muzičkog dela programa nastupiće di-džej Pen, multidisciplinarni umetnik iz Nigerije, kao i Nego Zamba, alias Žoze Delson do Nasimento, popularni brazilski gitarista i improvizator. Ritmove singidundun, đembe i sabar bubnjeva izvodiće perkusionisti škole „Singidundun“. Ovaj sastav pratiće i plesni nastup plesačice Donie Tembe Đurić iz Mozambika. Muzičku pozadinu događaja upotpuniće i bend “Avalski put” koji čine strani studenti, pretežno iz Afrike, koji borave i studiraju u Srbiji zahvaljujući projektu “Svet u Srbiji”.

 

Zvanično obraćanje Nj.E. Mohameda Amina Belhaža, ambasadora Maroka, u pratnji članova Grupe afričkih ambasadora u Srbiji održava se u nedelju u 12 sati, nakon čega sledi nastup poznatog muzičara i kantautora Marka Luisa. 

Posetioci Afro festivala imaće priliku da uživaju u izvođenju Markovih numera koje predstavljaju miks RNB, fank, soul i hip-hop i afro-ritmova, ali obiluju i elementima sa Balkana, iz Bugarske, Indije i Irana.

 

Tokom festivala biće održano i nekoliko predavanja: “Zapadnoafrička tradicionalna muzika – Đembe” Dragice S. Jovanović, “Bviti/Bvete: Religija, tradicija ili ritual?” Pola Armanda Mombeja Indaki i “Između kolonizacije čula i stvaralačkog otpora: Elektronska muzika u istočnoj Africi” Dr Pjotra Čihotskog, kao i kustosko vođenje kroz tematsku izložbu “Zdravko Pečar - (Auto)portreti.

 

Tokom događaja publika će moći da odloži ambalažni otpad na štandu kompanije Sekopak.

 

Cena ulaznice je 400 dinara, program se održava od 10 do 18 sati, a kompletan sadržaj može se videti na sajtu Muzeja afričke umetnosti.

Zemunska evangelistička crkva na raskršću

 

Koliko ste sigurno puta prošli pored bogomolje kod zemunske Bežanijske ulice, na samom početku Tošinog bunara na uglu sa ulicom Jakuba Kuburovića. Većina misli da je u pitanju nekadašnja sinagoga, ali grese. U pitanju je evangelistička crkva. Sagradjena za protestantsko nemačko stanovništvo, dodelom parcele od Zemunskog magistrata. Prvi projekti uradjeni su 1914. godine, ali su ratne prilike odgodile zidanje za neka bolja vremena. Originalno arhitektonsko ostvarenje građeno je između 1926. i 1930. godine pod brižnim okom arhitekti Huga Erliha i Viktora Kovačevića.

Ovde je bila mesna zajednica, salon nameštaja pa i automobila, slikarski atelje, kafic, kockarnica, mesto za probe kulturno umetničkog društva.

Crkvu odlikuje osnova koja asocira na oblike trolista – rotonde sa naglašenom apsidom i dva bočna krila, simetrično postavljena u odnosu na centralni ulaz. Iznad troslivnih krovova koji pokrivaju skraćenu pripratu i bočna krila, diže se tambur većih dimenzija. Nad kubetom je lanterna na koju je prvobitno postavljen krst kao simbol Hristovog stradanja. Kada je posmatrate spolja primetićete da ima sveden broj simetrično postavljenih otvora na fasadi.

Godine 2001. usvojen je zahtev evangelističke verske zajednice da se posle 70 godina objekat vrati vernicima.  Za spomenik kulture proglasen je 2005. godine. Danas prostor dele evangelisti koji nedeljom održavaju službe, dok je drugim danima na raspolaganju KUD “Branko Radičević. U okviru prostorija crkve nalazi se i kafić. Sluzba se naizmenično izvode službe na slovačkom i nemačkom jeziku. Oltar se pre svake službe pravi od stočićapostavljenih na sredini crkve.