Bezistan na Terazijama

Bezistan na Terazijama. Nije mesto gde se okupljaju beskućnici, već na tuskom označava natkriveni trg, tržnicu, bazar, deo trga pod krovom, pokrivenu čaršiju.

Arhitekta Vladeta Maksimović dao je prostoru moderan izgled kružnog trga s mrežastim krovom.

U sredini je fontana ukrašena bronzanom skulpturom „Devojka sa školjkom" radom Aleksandra Zarina.

Nekada se ovde nalazio kultni bioskop i kultna diskoteka. I aparat za instant fotografisanje, preteča selfija. Ispred bioskopa „Kozara“ tapkaroši su valjali karte za filmove s FEST-a. Prodavci s korpama u rukama pordavali su „zanimacije“ (semenke i sl.). Tu su bile prodavnice bižuterije, Soko Štark slatkiši, prva radnja u kojoj su peglali preslikače na majice i dukseve, onda ona s ukrasnim svećama...

Vratimo se sada Terazijama. Po istoričaru i književniku Milanu Đ. Milićeviću do imena je ovako došlo:

 „Uvodeći vodu u varoš Beograd, Turci su duž onoga đeriza (zidanog vodovoda), koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima izvodili vodu da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok.“ Jedna od takvih kula bila je postavljena na mestu gde je sada Terazijska česma. Pošto su Turci te kule zvali terazije za vodu, ovaj trg je dobio naziv Terazije.“

Značajne promene učinjene su na Terazijama 1911.—1912. godine, kada su potpuno preuređene pod nadzorom arhitekte Jelisavete Načić. Sredinom trga postavljeni su pravilni cvetni skverovi, ograđeni niskom gvozdenom ogradom, a na delu prema današnjoj Nušićevoj ulici izgrađena je velika fontana.

Zgrada Tanjuga (Prizada)

Vreme pred izbijanje II svetskog rata bilo je, kao i ovo današnje, vreme rastuće nestabilnosti, inflacije i duhovnog pritiska totalitarnih režima. Institucija koja je podigla objekat  an Obilićevom vencu zvala se Privilegovano izvozno društvo i išlo mu je dobro. 

Budući da je imalo poseban značaj za privredu zemlje, a do tada funkcionisalo po iznajmljenim prostorima, društvo je rešilo da podiglo sopstveni, luksuzni, monumentalni dom.

Na osnovu konkursa sprovedenog 1937. godine, a prema projektu arhiktekte Bogdana Nestorovića (izradio i projekat Zanatskog doma) tokom 1938—1939. godine podignuta je administrativna zgrada Privilegovanog izvoznog akcionarskog društva (PRIZAD). Budući da teren prirodno pada od Obilićevog venca ka Savi, objekat se našao u dominatnom položaju. S jedne strane rešen u ortogonalnoj shemi dva vezana pilona, a s druge u prepoznatljivoj lučnoj formi, fasade objekta su ritmično izdeljene pomoću stilizovanih pilastera u modernističkom duhu i maniru, kao i neutralnom rasteru prozorskih otvora. 

Monumentalni karakter objekta zahtevao je i oblogu od tankih kamenih ploča koja je primenjena i u enterijeru hola.

U oblikovanju ovog objekta bezornamentalne modernističke arhitekture, vidan je uticaj arhitekture totalitarnih režima (Italije I Nemačke), ali I uticaj francuskog monumentalizma. 

Skladnim odnosom forme i pročišćenih bezornamentalnih fasada objekat se izdvaja kao značajno ostvarenje beogradskog graditeljstva četvrte decenije prošlog veka i zauzima istaknuto mesto u stvaralačkom opusu arhitekte Bogdana Nestorovića.

Tokom rata ovde je bilo sedišze zloglasne Specijalne policije. Logikom kontinuiteta. do šezdesetih godina prošlog veka ovde su ispitivali i tukli pripadniciobaveštajne službe OZNA i UDBA. u podrumima bila tamnica. Tu su doveli na ispitivanje i Borislava Pekića.

Potom je dodeljena medijima. U nju se uselila medijska kompanija nove države, Tanjug (Telegrafska agencija nove Jugoslavije).

Kuća Jovana Cvijića

Porodična kuća čuvenog naučnika danas je muzej. Podiignuta je davne 1905. godine, a Jovan Cvijić je u njoj živeo je sa svojom suprugom Ljubicom. Za unutrašnju dekoraciju zadužen je bio Dragutin Inkiostri Medenjak,  dalmatinski umetnik. 

U vreme izvođenja radova oko dekoracije, Jovan Cvijić bio je profesor i rektor Beogradskog univerziteta, a dosta vremena provodio je i na putovanjima. Iz tog razloga, Medenjak je često ostajao sam sa dilemama i trilemama. No, umetnik je redovno izveštavao Cvijića pismima o tome kako teku radovi u kući:

„U ovome miru Vaše kuće, gde ste me ostavili, ja svaki dan stvaram nešto novo i bolje, a koliko bi stvorio još i bolje kad me ne bi morile teške brige, koje mi ne daju ni misliti. Čisto osećam kako ponekad rešavam poneku umetničku zagonetku u magli, pa sutra kad je u vedrini gledam ne dopada mi se, te je počinjem ponovo. Od stvari ne treba ništa da kupujete do ono što ste naumili. Ja sam svršio sve nacrte i komponovanje za sve sobe sobe; sve je prosto, novo i lepo, a više svega čisto narodno, tako da će se obistiniti ono što ste rekli“.

Kada zakoračite u hodnik kuće očaraće vas njegov tradicionalan ali istovremno i moderan izgled. Oslikani zidovi i tavanice, ukusni komadi nameštaja, materijali s folklornim motivima. 

Bilo da krenete od Ljubičinog salona, salona za primanje ili Cvijićeve radne sobe svuda vlada visoka estetika i elegancija, uz maksimalan komfor. Salon za primanje je u celini ostao autentičan. U njemu se nalazi ručno pravljen nameštaj s elementima secesije. U Ljubičino salonu nameštaj je presvučen vezovima i tkaninama iz Cvijićeve kolekcije, prikupljene tokom mnogobrojnih putovanja. 

Vratimo se malo u prošlost. Veliki je rat, godina je 1915. Regent Aleksandar je došao da zamoli Cvijića, kao dobrog poznavaoca granica i geografije, da pođe sa njima u povlačenje ka Nišu. 

Čekajći da da Cvijić primi sedeo je u antreu na kanabetu, koji se i danas nalazi na istom mestu. 

Za vreme II svetskog rata Cvijićeva supruga, Ljubica, želela je da sačuva biblioteku i radni sto svog supruga, te je knjige prenela u Geografski zavod Akademije nauka, miseći da će tu biti bezbedne. 

Međutim, tokom rata zgrada zavoda je pogođena, a ova biblioteka uništena. Ljubica je preminula, a kuću su naslednici iz porodice Krstić poklonili Muzeju grada Beograda.

 

Muzej Jovana Cvijića otvoren je za publiku 1968.godine. U njemu se nalazi skoro 1.500 predmeta, među kojima su rukopisi, prepiske, beležnice, fotografije, geografske karte, atlasi, knjige, umetnički i lični predmeti. Posebno se ističu Zlatna povelja Američkog geografskog društva iz Njujorka iz 1924. godine, karte Balkanskog poluostrva i Kraljevine Jugoslavije.

 

U bašti kuće je bronzana bista Jovana Cvijića, koju je izradio vajar Vladeta Petrić 1965. Dve godine ranije, ova kuća proglašena je i za spomenik kulture, kao Cvijićev dom i kao spomenička celina autentičnog enterijera beogradske arhitekture s početka XX. veka. Osim biste, u bašti se ističe i japansko drvo neobične lepote, koje je Cvijić  svojeručno zasadio.

Zanatski dom- Prvi beogradski šoping mol

Šoping mol u nas nije nikakva novotarija. U Beogradu je prvi otvoren 1. maja 1933. Zanatski dom, danas zgrada Radio Beograda, sagrađen je u modernističkom duhu, sa pročišćenom fasadom, po projektu Borka Nestorovića (1901.-1975.), tada 30 -togodišnjaka.

Udruženje zanatlija osnovalo je 1911. Fond Zanatskog doma, a već sledeće godine kupljen je plac za izgradnju zdanja u kojem je trebalo da se smeste sve zanatske ustanove. 

Godine 1914. godine, raznorodni zanatski fondovi prikupili su sredstva i započeli zidanje doma prema projektu arhitekte Danila Vladisavljevića iz 1912. godine. Međutim, Veliki rat i nepovoljni finansijski uslovi poremetili su te planove. 

Kafana „Kod dva bela goluba“, otvorena 1841. godine. Vlasnika je Jovana Kujundžića. Rodonačelnik ove familije bio je Milan Kujundžić Aberdar, pesnik, državnik i dobrotvor, a jedan od izdanaka dr Vojislav, u istoriji Beograda je upisao kao zagovornik kremiranja i osnivač društva krematista „Oganj“. Kujundžići su u kupoprodajni ugovor metnuli i klauzulu da se figure golubova (kao omaž srušenoj kafani) nađu na fasadi novog zdanja...

Izgradnja šestospratne modernističke zgrade završena je za samo dve godine.Iznad lepog i upadljivog kružnog ulaza u zgradu nalaze se snažne i skladne figure majstora i kalfe ispred kojih stoji nakovanj. Ispred njih su alatke - klešta i makaze, a u pozadini je točak. U pitanju je kompozicija „Kovač“ vajara Nikole Lukačeka. Neki istoričari umetnosti i arhitekture ovu kompoziciju tumače simbolom zanatstva. No, na centralnom delu nakovnja, iznikao je nekako šestar, tipičan masonski simbol.

U ovom zdanju svoje mesto pronašli su hotel Grand, zanatski lokali, restorani, kancelarije i stanovi za iznajmljivanje, kao i bioskop Avala (ulaz iz Hilandarske). Hotel „Grand“ je za ono vreme bio prvoklasan u svakom pogledu. Sobe su bile sa toplom i hladnom vodom, telefonom i kupatilima, a postojalo je i centralno grejanje. 

U ovoj zgradi nekada je bio bioskop „Avala“ u koji se ulazilo iz Hilandarske ulice. Neposredno posle II svetskog rata, bioskop se 1947. se seli u novopodignutu zgradu namenjena Beogradskom dramskom pozorištu. 

Zanatski dom je projektovan u duhu arhitekture poznog modernizma i art dekoa. Koncipiran je kao ugaona građevina sa centralnim traktom kružne osnove i dva bočna krila duž ulica Hilandarske i Svetogorske. Odnos zalučenog centralnog i ravnih bočnih delova potenciran je središnjom dvostepenom kulom. Masivnost ugaonog dela zgrade olakšana je kolonadom u prizemlju i završnom spratu, kao i prizmatičnim lanternama (lampama), horizontalno povezanim otvorima na spratovima, kao i dekorativnim horizontalnim akcentima na parapetima i stubovima gornjih nivoa kule. Na na prvom spratu je „kamena sala“, veoma lepa i bogato uređena.

 

Ova zgrada je bila jedan od najmonumentalnijih objekata u arhitekturi Beograda između dva svetska rata. Zanatlije su ga zvale „Glavni dom“, a savremenici su stil zgrade opisivali kao „monumentalan“ i „moderan“. Prema nekim zapisima, i Tito je tu držao ilegalne sastanke. 

 

Od 1947. ovo je zgrada Radio Beograda Beograd i njegova unutrašnjost adaptirana je za potrebe radio-stanice. Hotelske sobe i kancelarije pretvorene su u redakcijski prostor i u njih su se uselili novinari, u restoran u prizemlju smešteni su muzički i dramski studio, a u nekadašnjem bioskopu i danas je veliki muzički studio (šest).  Poslednji podstanari koji su ovde stanovali napustili su zgradu 80-tuh XX veka.

 

Radio Beograd je s radom započeo još oktobra 1924. godine, kao deveta radio-stanica u Evropi. Bio je to Radio Beograd-Rakovica, deo radio-telegrafske stanice, u vlasništvu jedne francuske kompanije. Njoj je dopušteno da postavi radioelektičnu stanicu sa radio-telegrafsko-telefonskim aparatom, te da emituje tri puta nedeljno po jedan sat radio programa. U dogovoru sa ministarstva pošta i telegrafa Kraljevine SHS uvedena je naplata radio pretplateS. ignal za prepoznavanje predstavljalo je nekoliko prvih taktova pesme „Milkina kuća na kraju, oko njene kuće psi laju“, a njenim emitovanjem se i završavao program.