Prelazio je po milion kilometara bez generalne popravke. Zimi se nije gasio, jer bi ga bilo teško upaliti. Vozači bi ga palili u novembru, radio bi celu zimu bez prestanka, do marta. zbog sjajnog dizajna, većih staklenih površina, već i zbog kombinacije tamne i svetlo zelene boje, koja je kasnije dogurala do zeleno-bele šeme.
Njihova popularnost ogledala se i kroz pokretanje novih linija gradskog saobraćaja koje su spajale bliže periferije sa centrom grada, što je bivalo propraćeno kićenjem vozila od strane lokalnog stanovništva, dok su za takve prilike organizovane večere. Ja sam se kao dečak vozio na liniji 14 koja je saobraćala od Zemuna do Zelenog veca, a na zadnjoj platformi je bilo mesto za konduktera koji je naplaćivao krate.
Nakon petnaestogodišnje karijere, tačnije od marta 1975.
godine počinje njihov postepeni rashod koji je trajao sve do juna 1977. kada je
nestalo i poslednjih sedam autobusa. Rashodovani primerci su ostavljani na Adi
Huji, odakle su bačeni u staro gvožđe. Pojedini su i prodati širom zemlje gde
su pretvarani u skladišta, pčelinjake i radionice. Jedini preživeli primerak,
koji se danas nalazi pred vama, pronađen je kod Hipodroma Beograd i dobijen je
nazad u zamenu za stari Ikuarbusov autobus. Njegova restauracija je započeta
1989. godine, godinu dana kasnije iz Skoplja stižu motor, menjač i
diferencijal, posle čega je obavljena i probna vožnja. Karoserijska radionica
mu je vratila spoljni sjaj, uz pomoć građana, pogotovo gospodina Dejana Bobara
koji je poklonio veći broj ukrasnih predmeta koje je vremenom skupljao. Tako je
proslavu stogodišnjice preduzeća 14. oktobra 1992. godine, ovaj Lejland dočekao
kao da je tek juče kupljen.
Нема коментара:
Постави коментар