четвртак, 04. јануар 2018.

Nikola Doksat, nesrećni graditelj Beograda

 


U ranim prepodnevnim satima tog četvrtka, 20. marta 1738. godine, u srpskom delu beogradske varoši, a na današnjem Topličinom vencu, okupilo se nekoliko stotina austrijskih vojnika da bi, ispunjavajući naredbu prispelu iz Beča, prisustvovali izvršenju jedne smrtne kazne, o kojoj je, danima, brujala Evropa, tražeći milost za osuđenog. Ratnim sudom koji je doneo najstrožu kaznu 17. oktobra 1737. doneo je general Jakob fon Sukov. Presudu je lično potpisao car:

   „Kazna se izriče jer je optuženi 16. oktobra prošle godine, bez očekivanog napada i pružanja odbrane, i bez potrebe, samo na osnovu neprijateljskih pretnji, Nišku tvrđavu, na prvoj liniji fronta, koja je bila poverena njegovoj komandi predao zakletom neprijatelju hrišćanskog imena i time postupio protiv svoje časti, dužnosti i savesti; njegovom carskom i katoličkom veličanstvu, kao i čitavom hrišćanskom svetu nanoseći znatnu štetu i gubitak, carskom oružju nesagledivu sramotu, osnažujući Turke još više u njihovoj oholosti. Stoga se pomenuti general Doksat osuđuje na smrt – odsecanjem glave.“

 


Mesto predviđeno za pogubljenje, po propisima za ovakve događaje, okružili su četiri stotine pešadinaca i dve stotine konjanika u svečanim uniformama, izvodeći svojevrsni ezercir. S vojnicima su na gubilište pristigli grof Frančesko Ksaver Maruli, general i guverner grada i grof Engel fon Vagrajn, beogradski biskup.



Biskup je, s grupom jezuita, nešto ranije, u zatvorskoj ćeliji na Kalemegdanu, pokušao da osuđenog, švajcarskog inženjera i ražalovanog austrijskog maršala koji je bio protestant, prevede u katoličanstvo, ali je osuđenik to odlučno odbio. Zatražio je samo da pre pogubljenja ispije čaj.



Kada je osuđenik izveden na gubilište, negde oko sedam časova, dobošari su počeli da udaraju drvenim palicama po svojim dobošima u ritmu posmrtnog marša. Osuđenik je sam seo na stolicu za pogubljenje. Većina vojnika je, s neskrivenim znacima tuge, oborila poglede. Ponovo je pročitana presuda. Pred zamah sablje dželata osuđenik se obratio  nekolicini vojnika i oficira, kojima je spasao živote u Nišu, rečima:

"Zbogom, prijatelji moji, vi bar znate zašto umirem!"

Potom se zagledao u tvrđavu  i rekao:




„O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.“


Uz osuđenika je stajao njegov poslilni, mladi poručnik, koji mu je, na znak dželata, povezao crnu maramu preko očiju. Jedinu ličnu vrednost, zlatnu dugmat za košulju, Nikola Doksat de Morez poklonio je upravo njemu pred odlazak na smaknuće. Možda je upravo ovo bilo razlog za ono što je potom usledilo.



Mada je dželat, upravo tih dana, izvršio više smrtnih presuda, ruka mu, ovoga puta, nije bila sigurna. Čuo se huk sečiva i mač je završio na telu osuđenog, oborivši ga na zemlju. Okupljenom masom prostruja žamor negodovanja. Dva vojnika pritirčaše i teško povređenog švajcarskog plemića iznova posadiše u stolicu Glava osuđenog, unakažena sabljom u tri promašaja, pala je tek posle četvrtog udarca. Govorkalo se da ovako trapavo izvršeno pogubljenje nije slučajno i da je ono plod Morezove škrtosti prema gramzivom dželatu. Ni carski izvršitelji nisu u Morezovom stanu pronašli nikakve dragocenosti, kojima bi pokrili troškove pogubljenja. Da je srebroljublje motiv umorstva Moreza nagoveštava i spomenica carskom generalu Doksatu de Morezu pronađena u Biblioteci grada Beograda 1931. godine, a štampana gotikom na nemačkom 1757. godine.



Neki drugi, maglovitiji izvori pak navode da De Moreza nije komandi uručio kompleksne planove niškog i beogradskog podzemlja i da ih sam baron iz nekih razloga krio. Najsmeliji kažu da je pripadao sekti Katara koja je posedovala razna učenja, između ostalog – i tajnu pretvaranja običnih metala u zlato.




Beogradskim mirom 1739. godine Turska dobija grad bez borbe. Na osnovu jedne odredbe ovog mira Austrija je morala da poruši sva novoizgrađena utvrđenja. Tako je posle graditelja nestalo i njegovo barokno delo. Ubrzo je gradom zavladala kuga. Habsburški car Karlo IV umro je u oktobru 1740 izgovorivši:

"Beograd je uzrok moje smrti", izgovorio je lupajući se u grudi: "Osećam tu ceo Beograd kako me svojom težinom guši".


Pogubljeni je odmah i sahranjen u najprostijem kovčegu, bez ikakvih obeležja. Mrtvom obezglavnjenom telu, iz koga je još liptala krv, prišao je jedino grof Engel fon Vagrajn, ostavši uz njega nekoliko trenutaka u potpunoj tišini. 


Tako je, po opisima holandskih biografa, uz oslanjanja na dnevnik Engela fon Vagrajna, na pisma nekoliko vojnika i na službene izveštaje, završio život austrijski general Nikola Doksat de Morez, najcenjeniji fortifikacijski stručnjak svog doba, ali i znameniti žitelj Beograda, kome je, kao trajna dobra, ostavio detaljno rekonstruisani Kalemegdan i prvi urbanistički plan.



Nikola Doksat de Morez je rođen 3. novembra 1682. godine u Iverdonu, Švajcarskoj. Roditelji su mu bili ugledne protestanske porodice Margarete Štiler i Jozefa Doksata. Car Ferdinand dodelio im je plemićku titulu. Sa osamnaest godina, pristupio holandskoj vojsci, koja ga je, zbog snažno izraženog talenta za crtanje i projektovanje, uputila na usavršavanje za fortifikacijskog oficira.



To je vreme kada, u ovoj važnoj vojnoj disciplini, dominiraju italijanska i holandska fortifikacijska škola i kada, kao značajan iskorak, počinju da se primenjuju i pruske inovacije, čiji je autor Johan Dilih, a koje u obavezne objekte tvrđava uvode šuplje bastione za smeštanje artiljerije.

 


Još na usavršavanju, mladi Nikola Doksat de Morez je, često, izlazio s predlozima da se težište u odbranama tvrđava prenese izvan njih, na skrovite puteve sa kazamatima i traverzama, zbog čega je bio oštro kritikovan, a kada je tu ideju pokušao da realizuje tokom prve službe u Bavarskoj, dospeo je pred vojni sud, koji ga je, za kaznu, kao opasnog šarlatana, prekomandovao u gardijske jedinice i uputio na francuska bojišta.

 

Dvanaest godina posle njegovog pogubljenja, veliki francuski fortifikacijski stručnjaci Anri Busmar i Fransoa Šaslu Loba uvode upravo skrivene puteve sa kazamatima i traverzama kao glavne elemente odbrane utvrđenja, što se, do današnjih dana, ceni kao jedno od najsmelijih unapređenja fortifikacijskih škola.

 

Preživevši krvavu opsadu Lila, Nikola Doksat de Morez napušta Holanđane i prelazi u austrijsku carsku vojsku, u kojoj će napraviti veliku karijeru. Ratujući u Šleziji i u Flandriji, on dobija čin za činom, a u boju kod Denena, gde je Austrijance teško porazio maršal Vilar, ranjen je u nogu i ostaje doživotno hrom. Zbog izuzetnog požrtvovanja princ Eugen Savojski nagradio ga je sa 200 carskih dukata. Učestvovoa je i u borbama na Siciliji. Godine 1733. u svojoj 52 godine Morez od pinca traži da ga otpusti iz državne službe, ali biva odbijen. Razlog za to ostaje nejasan.

 

S činom pukovnika i s ogromnim ovlašćenjima, Nikola Doksat de Morez, čim je prezdravio, biva pridodat austrijskoj komandi za Srbiju sa zadatkom da rukovodi obimnim i za Beč strateški izuzetno važnim poslovima na utvrđivanju Beograda po najnovijim fortifikacijskim učenjima i uz punu slobodu da primenjuje i svoje zamisli (od 1723. do 1736.). Pre njega, prve planove za obnovu Beograda izradio je 1721. godine Aleksandar Virtemberški, no bio je odbačen kao diletantski.
 

Već pri prvom susretu sa Beogradom, on otkriva lepote Kalemegdana, čiju istoriju ubrzano proučava paralelno sa izradom fortifikacijskih planova, pa zato, uz vojno utvrđivanje i izgradnju vojne infrastrukture i logistike, zahvaljujući veštom projektantskom manevrisanju, u potpunsti obnovlja i kalemegdansku tvrđavu, uvodeći u nju i neka rešenja za civilne sadržaje, sačuvana do današnjih dana. Konačne urbanističkle planove predao je na usvajanje Dvorsko savetu 1723. godine.



Njegovo prvo delo, niz građevina od sedam gotovo istovetnih baroknih jednospratnica, zidan prema regulacionom planu, dovršen je 1727. godine, a ime ulice, zbog njene dužine, glasilo je Die Lange gasse. Svaka od ovih zgrada imala je u prizemlju po dva prostrana dućana, dok su se na spratu nalazili stanovi u koje se ulazilo stepenicama sa dvorišne strane. Pored toga, ispod svake od njih postojali su i duboki zasvođeni podrumi koji su među sobom bili povezani i o kojima se i danas raspredaju priče.

 

Veliki građevinski radovi privlače u Beograd stotine radnika i majstora iz svih delova Evrope, ali i šaroliki svet lutalica i avanturista, što životu oko Kalemegdana, u večernjim satima, s mnogo baklji, s mnogo muzičara, gutača vatre i raznih drugih zabavljača, oko kojih se kružno tiskaju vojnici, graditelji i lokalno stanovništvo, daje pečat veselog vašarišta.

Ovako zamašne investicije zahtevale  su značajna sredstva, pa se finansiranju priključioi papa Benedikt XIII (1649.-1730.), koji je papskim dekretom 1725. godine oporezovao sve sveštenstvo Svetog rimskog carstva petogodišnjim "turskim porezom" u vrednosti od 2 miliona guldena. Porez je produžavan u dva navrata u istom iznosu.

Govorkalo se i da je pogubljen kako se ne bi saznalo za podzemne hodnike koji su povezivali dvor Eugena Savojskog i komandantov stan sa tvrđavom. Oni maštovitiji tvrdili se da se podzemni tuneli protežu čak do Zemuna. Nikola Doksat živeo je u  današnjoj ulici Cara Dušana br.10  i mnogi smatraju da ovde otpočinje silazak u podzemni Beograd

 

Tu se, u zatamnjenim brojgelovskim prizorima, pod komandom iz senke grofa Engela fon Vagrajna, motaju i putujući kaluđeri u misiji pokatoličavanja Srba, ali i u još važnijoj i agresivnijoj misiji prevođenja hugenota u katoličanstvo.

 

Zahvaljujući svojevrsnom "nju dilu", zbog koga se u neposrednu blizinu Kalemegdana naseljava nekoliko stotina nemačkih porodica, Beograd, tada, dobija prvu kompletnu bolnicu i prvu apoteku uređenu po važećim austrijskim propisima.

 

Linija života Nikole Doksata de Moreza dobija fatalan poprečni rez 1735. godine, kada on, uz podršku još nekoliko oficira, posle više neuspešnih pokušaja, uspeva da iz Beograda vrati u Beč austrijskog administratora, princa Aleksandra fon Virtenberga, s optužbom da carski novac iz tajnih fondova, namenjen za pokatoličavanje i suzbijanje protestantizma, skreće u svoje džepove.

 

Plemić, zahvaljujući dobrim vezama, uspeva nekako da zataška aferu, ali od tog časa, poput svih osramoćenih i osujećenih u napredovanju, sanja i smišlja osvetu.

Uspešno utvrđivanje Beograda i Kalemegdan u novom ruhu, donose, međutim, Nikoli Doksatu de Morezu nove moćne zaštitnike kod bečke elite, naročito kod sveta okupljenog oko dvora i kod intelektualaca, te on ubrzo, uz burna odobravanja, dobija generalski čin, a princu Aleksandru fon Virtenbergu ostaje da za svoje naume čeka povoljnija vremena.

 

Novi rat Austrije i Turske 1737. godine, u kome Austrijanci uspevaju da naprave snažan prodor na jug i da, uz pomoć Srba, osvoje Niš i Pirot, odvodi generala Nikolu Doksata de Moreza u Niš, gde preuzima komandu nad gradom. Za uzvrat, u spetembru te godine proizvode ga u čin divizijskog generala i maršala.

 

Ratna sreća Austrijanaca trajala je kratko, ne samo zbog silovite kontraofanzive Turaka, već i zbog katastrofalnih poteza glavnokomandujućeg austrijske vojske u Srbiji, generala Sekendorfa, kao i zbog njegovih svađa s drugim komandantima, i poraz je bio neizbežan. Najfatalniju grešku on je napravio donoseći odluku da Austrijanci uđu i u Novi Pazar, čemu se oštro suprotstavio Nikola Doksat de Morez, insistirajući da se, pre ove rizične operacije, snažno utvrdi ono što je već osvojeno.

 

Glavnokomandujući general Sekendorf, koji je vojnu karijeru pravio bez većih iskustava na bojištu, uglavnom uz pomoć intriga i servilnosti pred nadređenima, odbio je ovaj predlog i Turci su ga, upravo u Novom Pazaru, potukli do nogu.

 

Povlačeći se u pravoj bežaniji, on naređuje Nikoli Doksatu de Morezu da sa osam hiljada vojnika ostane u Nišu i da mu štiti leđa. Na Niš je, u tom trenutku, u fanatičnom pobedničkom zanosu, krenulo osamdeset hiljada Turaka askera, i kako je bilo jasno da je svaka odbrana sa osam hiljada vojnika pred takvom silom nemoguća, general Sekendorf je, uz pomoć jedne lažne depeše, uverio Nikolu Doksata de Moreza da će dobiti brojčano odgovarajuće pojačanje.



Kako bi rešili misteriju Niške tvrđave, po ličnom naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, u De Morezove lagume 1921. godine sišla je jedna ekspedicija. Otkrili su da se splet hodnika pruža od gradskog polja prema brdima, u pravcu istoka i zapada, van granica grada, a da neki idu čak ispod Nišave. Za vreme II svetskog u Niškoj tvrđavi Nemci su (pripadnici ozloglašene jedinice SS Anenerbe) vršili iskopavanja i istraživanja. Sredinom pedesetih u tvrđavi, odmah pored jugoistočnog bedema odjeknula je snažna eksplozija koja je iza sebe ostavila ogromnu rupu u zemlji. Zvanično objašnjenje je bilo da je eksplozija rezultat aktivnosti podzemnog gasa i ljudskog nemara, a na mesto gde se desila odmah je zaliveno betonom i tu je izgrađena letnja pozornica na kojoj se održavaju čuveni „Filmski susreti“.


 

Sve je to, dabome, bila obmana, i komandanta Niša je, zajedno sa osam hiljada ljudi, izmučenih lošim životnim uslovima, neredovnom i oskudnom ishranom i talasima zaraznih bolesti, čekala ili sramna predaja ili samoubilačka bitka, čiji je ishod mogao da bude jedino strašni masakr.

 

On, naravno, nije hteo da se preda i da pogazi zakletvu i vojničku čast, ali je prihvatio pregovore s Turcima, koji su zahtevali bezuslovnu kapitulaciju, uz sva poznata osmanlijska poniženja koja uz nju idu.

 

Pregovori su trajali nekoliko dana, a Nikola Doksat de Morez je uspeo, unapred dogovorenim manevrisanjima svojih trupa u daljini, da ubedi Turke da će bitka biti i za njih teška i krvava, a potom i da, uz vrhunske diplomatske veštine, izdejstvuje mirno, bezbedno i paradno povlačenje iz Niša, bez formalne predaje i bilo kakvog dokumenta da je o predaji reč.

Zbog potpunog poraza, general Sekendorf je smenjen uz neuobičajeno blag ukor, ali je, pre smenjivanja, čim je iz Niša krenuo prema Smederevu i Beogradu, poslao u Beč izveštaj pun svakojakih optužbi protiv Nikole Doksata de Moreza i još nekoliko oficira s kojima se sukobljavao.

 

Vest da se Nikola Doksat de Morez povlači bez predaje, on je, takođe, odmah prosledio u Beč, uz iskrivljavanje činjenica i uz teške optužbe da je reč o kršenju naredbe, kapitulaciji bez borbe i izdaji.

Ne znajući ništa o ovome, Nikola Doksat de Morez početkom novembra 1737. ulazi u Beograd uzdignute glave, sa osam hiljada sačuvanih vojnika i u nameri da o komandnim greškama generala Sekendorfa iscrpno i dokumentovano izvesti cara Karla VI lično, ali ga Sekendorfovi ljudi hapse čim je kročio na tle beogradske tvrđave i zajedno sa svim oficirima iz Niša bacaju u tamnicu.



Celokupna situacija posle pobede Turaka izaziva u Beču velike polemike, pa i polemike oko postupka Nikole Doksata de Moreza, koga jedni smatraju herojem, jer je spasao vojsku bez formalne kapitulacije, a drugi kukavicom i izdajnikom.

Na scenu, dabome, stupa princ Aleksandar fon Virtenberg, strpljivi osvetnik pun mržnje, veza i novca, najjačih oružja za osvetu, i angažuje mnoge profesionalne intrigante oko vojnog vrha i dvora da o Nikoli Doksatu de Morezu šire intrige iz celokupne njegove vojničke karijere, potkrepljene jedino prepisom presude iz Bavarske, a sam, lukavo i prijemčivo za uticajne Bečlije, frustrirane zbog vojničkog poraza, drži vatrene tirade o potrebi da neko od austrijskih generala u Srbiji mora da bude egzemplarno kažnjen u ime budućnosti carevine, uz diskretne naznake da je za to najpogodniji "onaj protestant", koji je Niš predao bez ispaljenog metka i isukane sablje.



Izložen sistematskim pritiscima, car Karlo VI, podržan od carske biskupije, fanatično opsednute protestantima u višim vojničkim krugovima, daje mig u pravcu na koji je ukazao upravo Aleksandar fon Virtenberg, i ratni sud u Beogradu, u procesu praćenom žestokim protestima žitelja nemačkog i srpskog dela varoši, stavlja tačku na liniju života Nikole Doksata de Moreza, osuđujući ga na najstrožu kaznu.

Smrtna presuda izaziva buru negodovanja i seriju novinskih kritika, ne samo u Beču već i širom Evrope, ali car Karlo VI na sve to ne obraća pažnju i odbija sedamdesetak molbi za pomilovanje, iako u međuvremenu, s više strana, pa i iz obaveštajnih izvora u Turskoj, dobija prave izveštaje o svemu što se događalo u Nišu i na južnom frontu.

Među onima koji su se obratili caru, moleći milost za osuđenog generala, bio je i grof Engel fon Vagrajn, čija je molba, posredstvom carske biskupije, otpremljena u Vatikan, odakle je, ubrzo, stigla naredba da se beogradski biskup, neočekivano naklonjen "jednom protestantu", povuče u Beč, gde mu se gubi svaki trag.

Iza surovo kažnjenog i surovo pogubljenog Nikole Doksata de Moreza, projektanta i izvođača najskupljih fortifikacijskih radova u Evropi u prvoj polovini XVIII veka, od imovine je ostala samo skromna kuća u Beogradu, u blizini tvrđave. Kuća je, ubrzo, sudski prodata da bi se nadoknadili dugovi koje je njen kratkotrajni i nesrećni vlasnik napravio.

Нема коментара:

Постави коментар