PREBIJANJE VOJVODE PETRA BOJOVIĆA

Slavnog srpskog vojvodu Petra Bojovića pretukla je ostrašćena grupa partizana, pokušavajući da zauzmu njegovu kuću u Trnskoj ulici, u Beogradu. Bejahu to prethodnica demokratsko-naprednjačkih izvršitelja. Usled nanetih povreda preminuo je 19. januara 1945. godina.

U jednom trenutku oficir koji je bio u toj grupi  posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i brzim hodom se zaputio put izlaza. Osim vojvodine sablje, po svemu sudeći ukraden je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.  

Dan kasnije od ovog nemilog i sramnog čina, na Svetog Jovana porodica se obratila komandu grada Beograda i prijavila smrt.

 

Radio Beograd je pročitao vest pristiglu iz Oznine kuhinje:

 

„Juče u Beogradu umro je vojvoda Petar Bojović. Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen".

Pogreb su, sa pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni pretpostavili da su bili pripadnici OZNA-e. 

Petar Bojović sahranjen je bez vojnih počasti. A nemačkom okupatoru je ovo rekao:

 

"Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći."

 

Petar Bojović rođen je kod Nove Varoši 16. jula 1858. godine, u skromnoj zemljoradničkoj porodici. 

Godine 1875., upisuje Artiljerijsku školu i upoznaje Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Međutim, već naredne godine po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata zajedno sa svojom klasom je upućen na front. Do početka Drugog srpsko-turskog rata 1877. godine je unapređen u čin narednika i poslat u Drinsku artiljerijsku brigadu, a tokom borbe je komandovao napadima sa Umca. Posle zaključenja mira, odlikovan je i vraćen u Artiljerijsku školu da nastavi obrazovanje.

 

Ratovanje mu je pre završetka školovanja donelo oficirski čin, a kada su sumirani svi rezultati bio je prvi na rang listi 12. klase Vojne akademije. Sve to je doprinelo da odmah po završetku studija dobije mesto vodnika Prve baterije prvog artiljerijskog puka u Beogradu, i da njegova karijera krene uzlaznom putanjom - ubrzo je preveden u konjicu, a nakon toga i u vodnika Gardijskog bataljona. Do izbijanja Balkanskih ratova, 1912. godine je stigao do čina komandanta Konjičke divizije, a svojim znanjem i vojnim umećem je izvojevao pobedu u Kumanovskoj bici - što je rezultiralo unapređenjem u čin generala. Dok je nakon pobede u bici na Bregalnici 1913. godine,  dobio mesto komandanta trupa Novih oblasti - Kosovo i Makedonija.

 

Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda, Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda i francuskim Ordenom Legije časti. Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Za zasluge stečene u borbi pred neprijateljem odlikovan je Spomenicom za srpsko-bugarski rat i Zlatnom medaljom za hrabrost. Uvršćen je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

 

U penziju je otišao u 63. godini, 1921. godine. Od 1928. godine živeo je skromno i povučeno na Vračaru u kući koju je kupio novcem dobijenim od nagrade za ratne zasluge. Često je šetao ili jahao na konju od Vračara kroz Nemanjinu i Miloša Velikog do Topčidera i Košutnjaka.

Slava mu i večna hvala, kao i mnogim velikanima koje nismo znali dovoljno da cenimo, vodeći se većinom trenutnim prilikama i ličnim interesima. Neka ovo bude i opomena ali i apel da se menjamo.

Sladoled majstor u Karamatinoj

 

Mnogi bi se uvredili što ovaj tekst o zemunskom sladoledu objavljujem na stranicama Belgrade Online. I sam Zemunac, mislim da je to potrebno da pokažemo ko je zakon. 

Zanatski sladoledar Veroljub Šobić u Zemunu u Karamatinoj u "Poslastičarnici“, pravi sladolede sa ukusima vina, rakije, kamilice, drenjina, ajvara, šljiva, trnjina, mušmula, kruška karamanka, lavande i štrudle. Cena kugle je nešto viša ali nudi pun ukus i egzotične arome. Lavanda je ekstraktna, drenjina skuplja usta, šljivovica vam deluje da je ispijate iz čaše.

Uzimam višnju sa zrnima maka, prhastu i zrnastu pod zubima, koju uspešno neutraalizuje fine kremaste arome espreso kafe.

Ako povedete svog psećeg kućnog ljubimca da znate ovde pripremaju i sladolede po njihovom ukusu.

Hotel Jugoslavija dobija aneks kule

 

 

Ja mogu

Ono što niko ne može

Ne mogu

Ono što svako može

 

Ideja o izgradnji hotela Jugoslavijа začela se posle II svetskog rata, a prvi finansijski problem usledio je 1949. - nakon sukoba Tita sa Josifom Visarionovičem Džugašvilijem-Staljinom. Postoje govorkanja da je trebala da bude sedište Inforbiroa. Rukovodstvo Jugoslavije odlučilo je da na Novom Beogradu, blizu mesta gde je nekada bila železnička stanica Zemun, podigne velelepnu građevinu, nešto poput onog mitskog hotela "Luks" u Moskvi, u kojem je bilo sedište Kominterne. Ovaj, u kojem bi bilo sedište Informbiroa, trebalo je da se zove - Beograd. Uostalom, baš za boravak komunista iz bratskih država sagrađen je hotel Slavija.

Građena po projektu arhitekata zagrebačke škole moderne Mladena Kauzlarića, Lavoslava Horvata i Kazimira Ostrogovića i beogradskih arhitekata: Ivana Antića, Mirka Jovanovića, Vladete Maksimovića i Milorada Pantovića, Jugoslavija je otvorena 1969. godine, a pamti goste poput britanske kraljice Elizabete, Nila Amstronga, Ričarda Niksona, Erlik Kleptona, Tinu Tarner i Kevina Kostnera. Ovde sam i ja proslavio maturu. Nas par smo odabrali odela, a onda je svako došao Mercedesom  u toj boji.

Jedna od karakteristika hotela je i masivni luster od 14 tona sa  40.000 svarovski kristala i 5.000 sijalica. I danas je među najvećim na svetu, a  pre 50 godina je i zvanično ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Hotel Jugoslavija jedan je od mnogobrojnih objekata stradalih u NATO agresiji na Srbiju 1999. godine,  u noći 7. i 8. maja. Na mestu Hotela Jugoslavija planirana je sad gradnja kompleksa od 240.000 kvadratnih metara. Očekivana visina budućeg objekta je do 155 metara.

 

Naime, u bloku 11, kod hotela „Jugoslavija“ grčki investitor QS Investment gradiće dve kule od 140 metara u kojima će biti hotel, poslovni i stambeni objekti i tržni centar. Bulevar Nikole Tesle biće proširen za dve trake kod raskrsnica sa ulicama Goce Delčeva i Aleksinačkih rudara, za desna skretanja ka kompleksu.

Pištolj mala

 

Jedno od najpoznatijih naselja siromašnog stanovništva bila je Pištolj mala. Ovaj deo grada je dobio ime po tome što su siromašni građani počeli da zauzimaju neizgrađeno zemljište besplatno, "na pištolj".

 Nalazila se na kraju današnje Francuske ulice kod stare Električne centrale. Opštinske vlasti otkrile su da je vlasnica tih parcela ipak gospođa  Teodota Panđela. 

Naloženo je rušenje podignutih straćara, kojem se pristupilo 1934. godine.

Није шала Јатаган мала

Тренутно се велика прашина дигла око рушења већином приземних зграда широм Београда, вечином на Врачару и Дорћолу. Старији суграђани можда памте Јатаган малу, нелегално београдско насеље, подигнуто крајем 1919. године на територији данашње општине Савски венац, на празном општинском земљишту, на падини између данашње Мостарске петље, Булевара Франше Д’Епереа и данашњег Булевара ослобођења, испод Опште државне болнице (данашњи Клинички центар). Име насеља састављено је од две турске речи: јатаган (врста дугог, кривог ножа) и махала или краће мала (део града, четврт, кварт). Постоји неколико митова о пореклу имена. Најчешће помињан у тадашњим новинским чланцима тврди да су њени становници преко ноћи, како се тада говорило "на јатаган" отимали земљиште од државе, а нису са њом радили у коперацији као данас. Како се живело на граници закона и безакоња говори и серије "Сенке над Балканом" и то да је жандармерија избегавала посету овом каљавом насељу у којем је живела сиротиња, сецијесе, пробисвети и продавачице љубави. 

Штета која је нанета Београду током Првог светског рата, а посебно током бомбардовања 1915, била је огромна. Према проценама из 1927, уништено је око 25% стамбеног фонда. Други стамбени објекти су за време окупације били напуштени, неодржавани, опљачкани, па се процењује да је приближно трећина станова, била у таквом стању да није могла бити коришћена. У неколико наврата, општина је покушавала да нађе решење за тешку стамбену ситуацију београдског сиромашног становништва. Решење је тражено у изградњи малих и јефтиних станова задовољавајућих хигијенских услова и по цени кирије приступачних за скромна примања сиромашних општинских чиновника и радника.

Крајем 1910. године, Београд је имао око 90.000 становника, што се није битно променило ни до почетка Првог светског рата. Према попису аустроугарских окупационих власти из 1916, у граду је после окупације остало свега око 48.000 становника. Међутим, већ 1921. у Београду је живело око 112.000 становника, а 1931. године око 240.000 у градском рејону, односно око 260.000 на територији атара. Пред Други светски рат, 1939, број становника је нарастао на око 314.000. Постојећи стамбени фонд био је недовољан да подмири потребе сиромашних чиновника и радника и готово занемарљив у односу на бројну београдску сиротињу, која је живела у стамбеној беди.

Прве куће су подигнуте на алувијуму Мокролушког потока, уз тада још нерегулисану Улицу војводе Мишића, касније названу Франше Д’Епереа. Мокролушка река је касније каптирана у подземни канал испод аутопута кроз Београд, на делу који данас захвата Улица Франше Д'Епереа. Градило се преко ноћи, а свако је "себи оградио земљиште и сматрао се сопствеником истог".  Постојало је и 16 радњи, као што су пиљарнице, дућани, ковачнице, обућарска и фотографска радња. Насеље није имало канализацију и струју, а становништво се водом снабдевало са три чесме које је у насељу поставила општина. 

Терен на коме је никло насеље налазио се на падини испресецаној јаругама, која се стрмо спуштала ка Мокролушком потоку, са напуштеним каменоломом у средини. Парцеле су биле неправилне, различитих облика и димензија, површине 30 - 300 метара квадратних, у зависности од тога ко се када доселио и доградио себи већи или сасвим мали комад земљишта, а куће су биле постављене без реда, уз бочну ивицу парцеле, у углу или на средини плаца, на брежуљку или на ивици јаруге. Квалитет стамбеног простора био је лош, са понеким изузетком малих, солидније грађених кућа. Хигијенски услови били су поражавајући, а на једног становника просечно је долазило 4,26 квадратних метара стамбеног простора. Понегде је у једној просторији живело и до 10 особа.

Године 1931. комунална ситуација била је знатно другачија. У насељу је тада живело око 8.000 људи. Готово све куће су имале електрично осветљење и биле су прикључене на водовод. Посебно је занимљив податак да су становници редовно плаћали све рачуне за струју и воду, као и друге општинске и државне таксе, укључујући и порез на зграде и земљиште.

Београдска општина је имала колебљив и несигуран став према Јатаган-мали и њеним становницима. Главна дилема била је да ли треба, у условима тешке послератне стамбене кризе, порушити Јатаган малу.  Но, направљене су три чесме а било је и заговорника да овде треба подићи Дом културе.

Прво рушење започето је 1931. године, ради проширења регулације и изградње канализационог колектора у Булевару Франше Д’Епереа, када је уклоњено око 60 објеката. Године 1938. порушено је 165 кућа у делу насеља око "Мостара", а њиховим власницима исплаћена је новчана надокнада. У септембру те године је рушено око 80 кућерака на углу Милоша Великог и Франше Депереа, ради градње Више педагошке и Више грађанске школе. Највећи број кућа, око 450, порушен је крајем 1939. и почетком 1940. године  ради проширења факултетског комплекса и изградње Ветеринарског факултета. Становништво се због рушења преселило на друге локације, а једна од најпознатијих била је Маринкова бара, у којој се настанио већи број ромских породица; друге локације су биле Макишко поље и Душановац.

Насеље је постојало у периоду између Првог и Другог светског рата, а ширењем и урбанизацијом Прокопа, Мостара, Западног Врачара и пре свега Клиничког центра Србије, постепено је нестајало, да би 60-их година 20. века било и физички уклоњено са београдског терена. Разлози за рушење Јатаган мале били су такође и изградња ауто-пута кроз Београд и организовање Прве конференције несврстаних

Ode on u rozle

 

’Ajmo još reč dve o neveselog sudbini beogradskih bioskopa. Zgrada i bioskop Оdeon izgrađeni su na mestu gde se nekada nalazila stara zgrada Narodne skupštine srušena 31. maja 1940. godine kako bi se sagradila zgrada Penzionog fonda. Prema tadašnjim planovima trebalo je da ima 41 kancelariju i bioskop sa 1300 sedišta koji bi imao pokretnu binu gde bi se priređivale pozorišne predstave ali i koncerti.

Prvi bioskop „Odeon“  otvoren je 18. oktobra 1923. godine. Njegov naslednik u junu 1960. godine premijerom domaćeg filma „Diližansa snovi“ u režiji Soje Jovanović.

Radnja prati varalicu se predstavlja kao pesnik lutalica i uspešno osvaja srca mladih dama udavača, kao i njihovih majki u malom vojvođanskom mestu. Kada se otkrije da ''pesnika'' traži policija, on beži diližansom kojom je i došao.

Bioskop je bio jedan od najposećenijih u Beogradu sa preko 880 sedišta i doći do karte za premijerne filmove je bila avantura. Ukoliko niste poranili onda ste kupovali karte kod „tapkaroša“ za duplo,a kod nekih filmova i troduplo, od redovne cene karte. Prikazivali su se filmovi koji su bili veliki hitovi u svetu poput: „E.T“, „Terminator“, „Star Wars“… Ja sam ovde odgledao između ostalih  "Groznicu subotnje večеri." Iz prvopg reda.

Zbog filma Zemljotres, postavljen je uređaj koji je mehanički tresao redove u sali kako bi gledaocima i fizički dočarali zamljotres. Bili su to prapočeci onoga što sada nude savremeni bioskopi.

Malo je poznato da je upravo u ovom bioskopu počelo među prvima prikazivanje porno filmova i to posle ponoći. Prvi porno film koji je došao u beogradske bioskope bio je „Zvezda porno filma.“

Postojao je i „Mali Odeon“ u koji se ulazilo iz Kneza Miloša ulice, ali to je bio tip bioskopa sa kafićem. Znači, pored kafe i pića gosti su gledali i film.

Odeon je pripadao preduzeću „Beograd film“ koje je osnovano 1946. godine, a prodato tokom sramnih privatizacija 2007. godine.

Bioskop je potom 4. aprila 2022. godine na aukciji kupio vlasnik TV Pink Željko Mitrović. On planira da ovde otvori nekakvo muzičko pozorište. Prva predstava bila bi “Lucifer“ sam je piše, režira i producira i koju neskromno ocenjuje biće „svetsko iznenađenje.“

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА ДОБИЈА СВОЈУ ЗГРАДУ

 

Музеј града Беорада основан је 1903. године као општински музеј.  Почетни фонд музеја  чиниле  су збирка старих ствари и оружја Самуила Стевановића и збирка планова и цртежа Београда из периода 1521–1789. године, коју је Општина откупила од минхенског антиквара Розентала 1902. године.

Чекајући обнову своје зграде Музеј Града Београда  позива на 55. Мајску изложбу УЛУПУДС-а  „Замисли“, која ће бити отворена од 9. јуна до 4. јула 2022.

Проблеми смешаја пратили су Музеј од оснивања. Прве године провео је у општинским просторијама у згради у Улици Узун Мирковој 1, 1929. године је основана обједињена установа под називом Општинска библиотека и музеј, смештена у зграду у Змај Јовиној улици 1, коју ове институције и данас деле. Установе су званично раздвојене 1940. године, а музеј је након Другог светског рата добио свој данашњи назив – Музеј града Београда.  Услед недостатка простора, последња стална поставка Музеја је затворена 1960. године. Сада до реновирања зграде која му је додељена има само простор Салона на почетку Булевара краља Александра.

Музеј града Београда добио је зграду у Ресавској 40б, зграда некадашње Војне академије, подигнута 1899. године по пројекту архитекте Димитрија Т. Лека, у блоку између улица Бирчанинове, Ресавске и Немањине, на адреси Ресавска 40б. 

Пројекат за реконструкцију ове зграде и њену пренамену у Музеј града Београда, изабран је на конкурсу спроведеном 2016. године. Планирано је да се у Музеј смести 8 хиљада година историје Београда на чак 17 хиљада квадрата. Нова зграда чуваће експонате од праисторије до савременог доба.

По пројекту треба порушити постојећеулазно степениште, централно степениште орјетисано према дворишту и део галерије ради формирања репрезентативног хола.

Двориште објекта интегрисано је у јавне просторе музеја. Централи мотив дворишта археолошки је лапидаријум, део изложбене поставке на отвореном. У оквиру  планиран је и спољни анфитеатар са урбаним мобилијаром.

Након реконструкције Музеј ће бити опремљен и испуњаваће све безбедоносне и микро-климатске услове.  Музејски фонд биће подељен према вести материјала на депое за папир, метал, керамику, примењену и ликовну уметност, али и намештај, текстил, скулптуру и друге, чиме ће се испунити и обезбедити адекватно чување предмета.

Након реконструкције Музеј ће бити опремљен и испуњаваће све безбедоносне и микро-климатске услове. Музејски фонд биће подељен према вести материјала на депое за папир, метал, керамику, примењену и ликовну уметност, али и намештај, текстил, скулптуру и друге, чиме ће се испунити и обезбедити адекватно чување предмета.

Стална поставка која ће бити изведена у реконструисаном објекту садржаће следеће сегменте: праисторија, антика, Прича о Београду Деспота Стефана, Између крста и полумесеца (Београд 1521-1804), Време ослобађања у Београду 1804-1867, Београд 1867-1918 - Ход ка Европи, Београд 1918-1941 - Престоница прве Југославије, Београд 1941-2000 - од 27. марта до 5. октобра. Поред тога, у оквиру сталне поставке планиране су целине посвећене музици, спорту, књижевности и науци.

Неки од најзначајнијих експоната који ће бити изложени у новој згради Музеја града Београда су:

•          Мамут, појас „мраморац“

•          Винчанске фигуре из Стублина

•          Макринова глава

•          Миним новчић

•          Косовка девојка

•          Легат Паје Јовановића

•          Београдско четворојеванђеље

•          Генерални план београда/макета првог београдског трамваја

•          Сунцобран краљице Наталије, игла за кравату краља Милана Обреновића, брош са ликом краљице Драге

•          Доситеј „Мезимац“

•          Олимпијска бакља

 

Збирке које се налазе у склопу Одсека за археологију покривају археологију Београда од праисторије до османског освајања Београда, са посебно издвојеном збирком Археолошког локалитета Винча и Кабинетом за новац и медаље.

У оквиру Одсека за историју се чувају предмети распоређени у збирке које покривају историју главног града од 1521. године до савремених дана. Одсек за историју културе и књижевности није тако строго хронолошки одређен, а садржи колекције ликовне и примење уметнсти, архитектуре и урбанизма, као и збирку за историју књижевности и културе. Поред основних збирки, у Музеју се налази и 28 легата.

Музеј је надлежан и за 15 различитих објеката од чега 10 музеја у саставу. Ти музеји су: Музеј Иве Андрића, Музеј Јована Цвијића, Музеј Паје Јовановића, Збирка икона Секулић, Конак кнегиње Љубице, Археолошки локалитет Винча, Музеј Земуна, Музеј Младеновца, Музеј Томе Росандића и Музеј бањичког логора, спомен кућа Војводе Степе Степановића, Споменик Стефану Немањи.