Vila na Kalvariji

 

U kasnu jesen 2015. godine pored nje sam prolazio svakog popodneva. Nisam tada ni znao, niti me je previše zanimalo da je posle II svetskog rata, otmena porodična kuća, građena u stilu bauhausa, ušuškana u zelenilu, u naselju koje spaja Zemun i Bežanijsku kosu,  postala bolnica. Bila je tada i još zadugo potom jedini stacionar za prihvat najtežih pacijenata obolelih od tuberkuloze.

I kao što tuberkuloza napada pluća, tako je nemar zaposeo ovu nekad prelepu kalvarijsku vilu. Dvospratnu sa krovnom terasom, sa koje se pruža zadivljujući pogled na ceo Beograd. Nekad goli lesni breg na obodu grada, početkom XX veka postao je utočište za intelektualace i ugledne građane Zemuna, koji su na njemu gradili svoje velelepne vile sa vinogradima. Ispod Kalvarije nalazila se Bežanijska kapija kroz koju je prolazio istoimeni drum, danas poznat kao Tošin bunar.

Pre toga, u vreme Kontumca, zemunskog karantina,  na Kalvariji je postojalo groblje, na kome su pokopavani one koji su umirali od zaraznih bolesti, a ponajviše od kuge.  Zbog toga je i podignuti veliki krst, oko koga je bio formiran „križni put“, koji je simbolično predstavljao poslednje putovanje Isusa Hrista do brda Golgota u Jerusalimu. Otuda potiče i naziv ovog dela Zemuna, Kalvarija, odnosno brdo lobanja ili gubilište na kome je Isus razapet. Tog krsta i tog groblja odavno nema. Ako pažljivije zagledate stepeništa kojim se silazi iz parka Jelovac napravljeno od nadgrobnih ploča sa toga groblja.

Pošto je već pao mrak sa prozora vile avetinjski je dopirala čkiljava žućkasta svetlost. Na oronuloj fasadi montirana je spoljna jedinica klima uređaja. Po velikom dvorištu šetkali se se psi lutalice a sa grana posmatrale ih vrane i graktanjem negodovale. Prizor kao iz dela Edgar Alan Poa.

A kako sam ja nju opšte video, iako ne i detaljnije zagledao?  Naime, u to vrreme u podužnoj zgradi iza nje, u kojoj je smešteno gerontološko odeljenje Zemunske bolnice sa tradicijom dugom 230 godina ležala je moja majka. Bila je u termalnoj fazi bolesti. Sa tog brda pružao se pogled na ulicu kojom je ona svakog dana u rano jutro putovala do laboratorije IMT-a, kasnije FOB-a. Samo bi mi se nasmejala kada je videla da dolazimo u posetu. Mahnula bi mi rukom čije je prste iskrivio artritis. Tihim glasom pričala mi je da putuje vozom, da nismo sa njom, da joj se negde zagubio kofer, da nije ponela dovoljno para, da je obavezno sačekamo na stanici... Onda to da će joj prelomljeni kuk sanirati protezom od superlegure, koja se koristi za avione. 

Jednog decembarskog popodneva, sasvim slučajno beše to dan posle katoličkog Božića, pogledom sam je potražio, ali ona tamo više nije ležala.

BREME ISTORIJE ZGRADA POŠTE U SAVAMALI

Rađena po projektima arhitekte Momira Korunovića, Pošta Beograd 2 na Savskom trgu, devastirana u 'savezničkom' bombardovanju 1944, fasadna plastika dokrajčena po aršinu novih komunističkih vlasti, uz obećanje trenutne da će je obnoviti u okviru kontraverznog projekta 'Beograd na vodi'.

Posleratnu operaciju fejslifitnga fasade izveo je stranac; ukrajinski arhitekta Pavel Krat, izbeglica iz carske Rusije. Urbana legenda kaže da nijedan ovdašnji arhitekta nije hteo da skrnavi ovo remek delo.

Pavel koji je radio i za okupatora i za oslobodice, međutim nije se snašao u vreme razlaza sa Rusima. Po jednoj verziji isporučen je SSSR-u a da bi 1951. završio u Sibiru… Drugi se kunu da je poslat u Sovjetski Savez i da je po Kazahstanu projektovao zgrade.

Sada se govori da mora da bude srušena, kako bi bila obnovljena po orginalnim projektima.

Restoran Park

Restoran Park sa velikom baštom bilo je omiljeno mesto okupljanja. Organizovani su pri kraju poslovanja i dani divljači ne bi li se dodatno privukla nova publika, ali avaj! 

Ubrzo po zatvaranju tog ugostiteljskog objekta, otvoren je klub pod nazivom "Central Park", ali je on potpuno izgoreo u požaru 2012. godine.

Planirani je da i ovde nikne još jedna stambena višespratnica. Diktat kapitala je jedno čudo.