Trg Slavija

 

Trg Slavija je dobio ime po starom hotelu Slavija, a u samom hotelu je na prvom spratu bila skulptura boginje Slavije, simbola svih Slovena. Na prostoru kod Slavije i u neposrednoj blizini su bile Sala mira.

Sve do 1880-ih godina područje današnjeg trga bila je velika bara na istočnom rubu grada, gde su Beograđani lovili divlje patke. Oblikovanje tog prostora u trg započeo je dobro poznati škotski preduzetnik Fransis Makenzi, kupivši velik komad zemlje iznad današnjeg trga koji je kasnije podelio na manje parcele namenjene za dalju prodaju (taj deo kasnije je nazvan Englezovac).

 

Ubrzo nakon toga onde je izgradio i sopstvenu kuću, koja je 1910. godine pretvorena u Socijalistički narodni dom, stecište radničkog pokreta. Druge, manje zgrade koje su se tu nalazile, bile su poznate kafane „Tri seljaka“ i „Rudničanin“, koje su srušene pre i za vreme II svetskog rata.

Između dva svetska rata na Slaviji skoro ništa nije građeno. U novembru 1940. počela je gradnja Mitićevog magazina, zgrade predviđene visine 60 metara, koja bi bila najviša u gradu. Tada je predviđena i gradnja beogradske opere na trgu, kao i drugih najvećih i najznačajnijih građevina. Temelji su iskopani, ali je rat sprečio gradnju - ostala je tzv. Mitićeva rupa.Od 1946. do 1980. godine na ovom mestu čak 26 puta počinje izgradnja različitih zgrada. Svaki put bez uspeha, a onda, početkom osamdesetih, gradska vlast odlučuje da rupu zatrpa i podigla sunčani sat i park bez drveća. 

Sat je slabo ko gledao pod lenjim suncem, a novo vreme nalagalo je da 1992. bude demontiran. Naime, tada je u Mitićevoj rupi postavljen kamen temeljac za Dafiment banku, a tom prilikom Dafina Milanović ubacila je u rupu par hiljada maraka (ko zna čijih). "Začudo" i ovaj projekat je propao, pa se Mitićeva rupa pretvorila u mini deponiju koja je ružila grad sve do renoviranja parka početkom ovog veka. Jedno vreme, devedesetih, služila je i kao polazište autobusa za šverc ture.  Zbog niza neuspelih projekata izgradnje na ovom mestu nastala je beogradska legenda o "prokletstvu Mitićeve rupe".

Tokom 1942. godine u periodu nemačke okupacije izgrađen je kružni tok na Slaviji i regulisan odvod otpadnih voda do reke Save, gde se i sada izliva kolektor. Na kružnom toku susrecu se sedam  ulica koje nastavljaju prema drugim delovima srpske prestonice.

Godine 1947. socijaldemokratskm vođi Dimitriju Tucoviću je podignuta bista po projektu Stevana Bodnarova, a u podnožije, u samom centru Slavije, doneti su posmrtni ostaci Tucovića. Tako je Slavija postala svojevrsni mauzolej Tucovića oko čijeg groba su jurili gradski saobraćaj i Beogradski fantom.

 

Naslov ovog teksta preuzet je iz dnevne štampe iz 70-ih godina, u kojem se vidi jedno od predloženih idejnih rešenja za urbanističko-arhitektonsku rekonstrukciju trga Slavija (tada Dimitrija Tucovića). U tom trenutku je taj poduhvat delovao veom realan i veoma ostvariv, uzevši u obzir mnoge druge zgrade i komplekse, koji su dve decenije uveliko zidani po Beogradu. 

Trg je obnovljen 2018. godine kada je postavljena fontana. 

Terazijska česma i fontana

 

Terazijska česma izgrađena je 1860. godine kao simbol povratka Kneza Miloša Obrenovića na presto. Rad je vajara Franca Lorana. Iz lavljih glava su prvobitno izlazile dugačke metalne lule iz kojih je tekla voda.

 

Skoro pola veka česma je stajala nasred Terazija, na mestu na kome se nekada nalazio rezervoar za vodu u obliku kule. Ispred Terazijske česme je 1892. godine održano osvećenje i svečano otvaranje beogradskog vodovoda.

Monumentalan je i reprezentativantan objekt, izgrađen od svetlog tašmajdanskog kamena krečnjaka. Sastoji se od četvorostranog stuba, visine preko 8 m, zapravo zarubljenog obeliska postavljenog u osmougaoni bazen prečnika 10 m. Obelisk ima tri segmenta. Na drugom kubičnom segmentu na svakoj strani u središtu kružnog medaljona je lavlja glava, takođe obrađena u kamenu, sa lulom za izbijanje mlaznice. Česma je pažljivo obrađena sa reljefnom dekoracijom u vidu klasicističkih nizova biljnih motiva, završena frizovima romaničkih slepih arkadica, dok su na ogradi bazena i gotički elementi prelomljenog luka. Na česmi su urezani inicijali “M. 0. 1860.” Godine 1911. premeštena je u portu crkve na Topčideru, odakle je 1975. godine vraćena na Terazije.

Terazijska fontana napravljena je 1927. godine kod tadašnje okretnice tramvaja. Imala je dva plitka koncentrična bazena, gde je manji bazen bio uzdignut nešto više, a duž njegove ivice bilo je postavljeno osam lavljih glava, iz čijih su čeljusti tekli slapovi vode. Kružni bazen bio je sačinjen od granita, a pod od murano stakla.

Žubor vodoskoka i razigrani mlazevi vode oko velikog kruga, kako je fontana bila projektovana, privlačili su pažnju svih koji su tada prolazili Terazijama, pridošlica, Beograđana, stranaca… 

Koliko je Beogradskoj opštini značila ta fontana kao simbol napretka i boljeg vremena koje se očekivalo, svedoči i podatak da je u ledenim zimskim mesecima preko fontane bivao postavljan poseban “ogrtač”, pokrivka od platna i zemlje koja je trebalo da bude izolacioni materijal protiv zaleđivanja i posledičnog pucanja cevi i prskalica na velikom zimskom minusu. Jedno vreme postojala je i ideja da u sredini fontante bude postavljen stub sa kojeg bi se izdizao čuveni spomenik “Pobednik”, koji je na kraju završio na Kalemegdanu.

Terazijska fontana je radila i u vreme okupacije, a u bombardovanjima Beograda, tokom Drugog svetskog rata, ostala je neoštećena. Dvadeset godina od postavljanja srušena  je“u skladu sa modernim potrebama za povećanjem protoka saobraćaja” po projektu arhitekte Nikole Dobrovića.

Kod konja

 

Kao model za figuru konja kojeg jaše knez Mihailo Obrenović, poslužio je konj Vranac, kojeg je knez dobio vraćajući se sa svadbenog putovanja iz Rumunije 1867. godine. Knez Mihailo i Julija Hunjadi, zastali su u selu Bašahid, (danas Bašaid), gde je Dimitrije Birimac, tadašnji beležnik u selu, poklonio najlepšeg pastuva kraljevskom paru.

Spomenik je odliven u Minhenu 1879. godine u radionici Ferdinanda fon Milera (Ferdinand von Mueller). Nacrte za postament je uradio srpski arhitekta Konstantin Jovanović. Svečano otkrivanje spomenika upriličeno je 6. (18.) decembra 1882. godine,na Svetog Nikolu, Krsnu slavu Obrenovića. Spomenik simbolizuje oslobođenje Srbije od osmanske vlasti. Knez Mihailo pokazuje rukom na još neoslobođene srpske krajeve. 

U to vreme konjanik bez kape je bio neobična pojava, pa je to javnost zapazila. Za spomenik, stav konja i položaj kneževe figure, Paci je uzor našao u dva konjanička spomenika – Kozimu i Ferdinandu Medičiju u Firenci. Širile su se i glasine da je zbog te greške vajar izvršio samoubistvo! Ipak, istorijski podaci kažu da je Enriko Paci umro prirodnom smrću 1899. godine u Firenci.

Konjanik simbolizuje vladara koji je vođa i u miru i u ratu. Vladar bez kape simbolizuje da Srbija više nije vazal otomanske imperije, ali nije ušla ni u savez sa Austro-Ugarskom ili Rusijom. 

Vladarima koji su vladali u miru i preminuli prirodnom smrću konj stoji mirno na sve četri noge. 

Ako je vladar ubijen ili ranjen u borbi konj ima dignutu prednju desnu nogu a ako je ubijen u zaveri prednju levu nogu, što je i ovde slučaj. Vladari koji su vodili ratove nose isukan mač.

Otkrivanja spomenika je predstavljalo veliki spektakl, povodom proglašenja Kraljevine Srbije. Postavljene su tribine i scenske kulise ukrašene cvećem, heraldičkim štitovima sa dvoglavim belim orlovima, zastavama i zelenilom. Tog dana je Enriko Paci primio Orden viteza takovskog reda drugog stepena, kao autor najznačajnijeg srpskog spomenika XIX veka. Svečanosti su prisustvovali najviši predstavnici države i crkve, kao i vojske, uz veliku podršku i prisustvo naroda.

Spomenik je izveden u bronzi i sastoji se iz tri dela: postamenta, pijedestala i konjaničke statue. Bronzana figura kneza na konju, oslobodioca Srbije od Turaka, čija ispružena ruka pokazuje na još neoslobođene krajeve. Pijedestal je ovalnog tipa sa reljefnim frizom. Predstave prednjeg i zadnjeg friza su preuzete iz kruga dinastičke mitologije koja veliča drevnost i herojstvo srpskog naroda i njihovu obnovu pod Obrenovićima. Pijedestal je postavljen na drugi noseći postament, obložen mermernim pločama i profilisanim blokovima, sa ukrasima livenim u bronzi i bronzanim pločama sa imenima oslobođenih gradova 1867. godine Beograd, Smederevo, Kladovo, Soko, Užice i Šabac. Na zadnjoj, severnoj strani ispisan je tekst: "Knjazu Mihailu M. Obrenoviću III. blagorodna Srbija".

Стари железнички мост сада постаје пешачки

Овај мост је  отворен 20. августа 1884. године и два пута је рушен. На његовом месту стајао је најпре први београдски железнички мост, преко којег је ишла пруга која је спајала Београд и Земун. Тај мост је отворен 20. августа 1884. године, стајао је на шест камених стубова и био је дугачак 462 метра и тежак 7.200 тона. Срушен је у Првом светском рату, обновљен 1919. године и поново срушен 1941.

Капетан Михаило Алић је 29. јула 1914. око 1:30 после поноћи са својим водом понтонираца успео да обори конструкцију железничког моста преко Саве, јединој тадашњој вези Београда са левом обалом, са које су престоницу већ вребале аустроугарске трупе. После неког времена одјекнула је снажна експлозија. Од ње се затресао цео главни град, а три дела челичне конструкције сурвала су се са стубова у Саву. Нападачима је одсечен прилаз Београду, што је било кључно за одбрану престонице на почетку Првог светског рата. Не само да су Аустроугари преко Саве од тада могли да пређу једино чамцима и бродовима, већ је капетан Алић своје војнике неповређене вратио на почетне положаје. Мост је враћен у предратно стање 30. априла 1921, када је и на другом распону привремена конструкција замењена сталном. Делови разорене конструкције су вађени 1935, у припреми подизања Београдског кеја.

Данашњи стари железнички мост изграђен је по завршетку Другог светског рата, у оквиру ратне репарације и био је једини београдски железнички мост преко Саве све до изградње Новог железничког моста, 1979. године. Дугачак је 350, а висок 12 метара. Преко њега саобраћају возови између Срема и београдске Главне железничке станице. Мост је последњи пут реконструисан 1986. године, уз мање поправке 1995. и 1996. године. 

Са затварањем Главне железничке станице у Београду мост престаје да буде у функцији, а сада је планирано да постане пешачки, са панорамским рестораном на средини.

Hotel Moskva

 

Hotel Moskva, arhitektonski dragulj ruske secesije, zauvek je promenio vizuru centra Beograda i ubrzo postao omiljeno sastajalište beogradske, balkanske i svetske elite. Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazi se na uglu Terazija i Balkanske ulice.

Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga. Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750 hiljada dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović.

 

Gradnja palate započela je u proleće 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje. Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena.

Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.

Svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Kad bi samo zidovi palate Moskve mogli da pričaju, čuli bismo sjajne priče o večnoj ljubavi, diplomatskim strategijama i pregovorima, inspirativnim umetnicima, piscima dobitnicima Nobelove nagrade, kraljevskim događajima, celonoćnim razgovorima... Možda bi otkrili i mnoge tajne koje su mogli čuti tokom poslednjih 114 godina.

U aprilu 1941. jako je oštećena bombardovanjem. Hotel je 2011. u potpunosti renoviran uz duboko poštovanje prema svojoj tradiciji, ali u isto vreme u skladu sa najnovijim hotelijerskim trendovima.

U istoriji dugoj više od jednog veka, ovaj istorijski hotel i njegov čuveni kafić ugostili su preko 40 miliona gostiju, a preko 4,5 miliona ljudi je ovde provelo noć. Robert de Niro, Albert Ajnštajn, Indira Gandi, Lučano Pavaroti, Maksim Gorki i Alfred Hičkok samo su neka od svetski poznatih imena  koja su ostavila svoj trajni trag u hotelu Moskva. Po njima je nazvano šest apartmana u hotelu. Štaviše, šetajući hodnicima, možete uživati u galeriji poznatih gostiju koji su ovde boravili.

A još po nečemu je ovaj hotel znametnit- po torti koja se zove Moskva šnit. Moskva šnit je originalni recept za voćnu tortu, nastao kao specijalitet hotela „Moskva” 1974. godine. Recept je sastavila Anica Džepina, prva šefovica poslastičarnice, koja je te godine otvorena u sklopu ovog čuvenog beogradskog hotela. Tada je ova kreativna kuvarica, osim Moskva šnite, osmislila i druge originalne recepte za deserte, među kojima su najpoznatiji torta Aleksandra, torta Anuška, rolat Karakas i mnogi drugi.

Torta se sastoji od skuvanog ananasa i višanja, kore od mlevenih oraha i Pti-ber keksa u koju se dodaje i  badem kako da bi masa bila bele boje. Fil se pravi od dva krema koji se posebno kuvaju i potom spajaju u žuti puter krem (šamponez krem), koji daje penastu strukturu.

Hotel „Moskva” zaštitio je ovaj recept kao svoj originalni brend.

 

 

 

Hram Svetog Save u Beogradu

 

Izgradnja hrama tekla je veoma sporo. Podignut je na mestu za koje se smatra da je Sinan paša 1595. godine spalio mošti Svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve. Izgradnja crkve je finansirana dobrovoljnim prilozima i ubiranjem novca putem doplatnih poštanskih maraka. Nedaleko od hrama je parohijski dom, a tu će se nalazi i zgrada patrijaršije. Ovaj spomen-hram predstavlja organski deo savremene živopisne siluete Beograda, čineći jedno od njegovih glavnih simbola.

Godine 1895, tri stotine godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, u Beogradu je osnovano Društvo za podizanje hrama svetog Save na Vračaru, čiji je cilj bio da se na mestu spaljivanja moštiju podigne hram. Omanja crkva koja je podignuta na mestu budućeg hrama je kasnije pomerena da bi izgradnja hrama mogla da otpočne. 1905. godine se raspisuje javni konkurs za izradu projekta; svih pet prispelih radova je odbačeno kao nedovoljno dobro.

 Izbijanje Prvog balkanskog rata 1912. godine, kao i Drugi balkanski i Prvi svetski rat koji su sledili, zaustavili su sve aktivnosti na izgradnji hrama. Nakon rata, 1919. godine, Društvo je ponovo ustanovljeno. Nov konkurs je raspisan 1926; ovog puta su stigla 22 projekta. Premda prva i treća nagrada nisu dodeljene, arhitektonsko rešenje arhitekte Bogdana Nestorovića, koje je osvojilo drugu nagradu, proglašeno je za najuspešnije. Odbor za izgradnju hrama je 1930. poverio izradu projekta arhitekti Nestoroviću, kao i arhitekti Aleksandru Deroku, uz saradnju inženjera Vojislava Zađine.

 Četrdeset godina nakon početne zamisli, i 340 godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, izgradnja hrama je konačno započela 15. septembra 1935. godine, kada je patrijarh Varnava izvršio osvećenje temelja. Kada su radovi poodmakli, patrijarh Gavrilo je 10. maja 1939. godine svečano osvetio temelje, i u oltaru, uz kamen temeljac, položio povelju. Dalja izgradnja bila je prekinuta napadom Nemačke na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. Od početka građevinskih radova do nemačke okupacije, izgrađeni su temelji hrama i podignuti su zidovi visine 7 i 11 metara.

Nemačka okupaciona vojska je koristila prostor unutar nedovršenog hrama kao parkiralište, a 1944. su ga za istu svrhu koristili partizani i Crvena armija. Kasnije su razna preduzeća koristila prostor kao magacin. Društvo za izgradnju hrama je prestalo da postoji.

Jedan od autora Hrama, arh. prof. Aleksandar Deroko, želeo je po svaku cenu da se započeta zgrada dovrši, makar imala drugačiji oblik, gabarite i namenu. Predlagao je da tu bude zgrada Muzeja srednjeg veka, televizije, sportski centar, bilo šta što bi odgovaralo postojećim gabaritima i što bi urbanistički moglo da se uklopi uz postojeću zgradu biblioteke.

 

Patrijarh German dolazi na čelo Srpske pravoslavne crkve 1958. godine i obnavlja ideju o podizanju hrama. Nakon 88 ponovljenih molbi - i isto toliko odbijanja - dozvola za nastavak gradnje je dobijena u leto 1984. i od republičke i od gradske vlasti. Profesor Branko Pešić, koji je imenovan za novog arhitektu hrama, prepravio je prvobitni projekat da bi se bolje iskoristili novi materijali i građevinske tehnike.

 

Patrijarh German je 30. aprila 1985. godine, u prisustvu svih srpskih arhijereja, ponovo osvetio hram, položivši povelju o nastavku radova u novim istorijskim prilikama. 12. maja 1985. patrijarh, 20 episkopa i brojno sveštenstvo su služili svečanu Liturgiju, kojoj je u unutrašnjosti zidina hrama prisustvovalo oko 12.000 vernika, dok je u porti bilo još oko 80.000 ljudi. Izgradnja je ponovo otpočela 12. avgusta 1985. Zidovi su podignuti do pune visine od 40 m. Akt o odobrenju nastavka gradnje potpisao je tadašnji predsednik predsedništva Srbije Dušan Čkrebić, koji je u znak zahvalnosti od Srpske pravoslavne crkve dobio orden Svetog Save, 2007. godine.

 

Najveće postignuće je bilo podizanje centralne kupole teške 4.000 tona. Ona je bila napravljena na zemlji, a zatim je, zajedno sa pokrivačem od bakarnog lima i velikim pozlaćenim krstom visokim 12 metara i teškim 4 tone, podignuta i postavljena na zidove. Podizanje, koje je trajalo 40 dana, završeno je 26. juna 1989. godine. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona iz austrijske zvonolivnice Grassmayr.

Hram je sagrađen u neovizantijskom stilu u obliku grčkog krsta nad kojim se izdiže velika kupola. Građevina ima belu mermernu oplatu,a krasi je još 13 manjih kupola. Dužina hram u pravcu istok-zapad iznosi 91m а pravcu sever-jug 81m. Visina hrama sa krstom iznosi 79m.

Portali se nalaze na južnoj, severnoj i zapadnoj strani. Glavni ulaz je sa zapadne strane, iznad kojeg se nalazi luneta u kojoj je mozaička slika Hrista. Gradnja eksterijera je završena 2004. godine. Postavljena su zvona i prozori, a fasada je takođe završena. Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje.

Hram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 m² na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 m² na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac koji se prostire oko cele kupole.

 

Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod poda hrama je izgrađena riznica i kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m².

 

 

 

Mozaik

85 godina nakon polaganja kamena temeljca u Hramu Svetog Save završen je velelepni mozaik težak više od 320 tona, koji sadrži više od 50 miliona komadića. Na njemu je radilo 300 umetnika mozaičara, a ukupno 600 ljudi, uključujući sve koji su na njemu radili, a kompletan mozaik je završen za manje od četiri godine.

Tu je i impozantni luster, za koji se veruje da je najveći na svetu. Težak je oko šest tona i 800 kilograma. Dužina lanaca lustera  je oko 1/2 kilometra, dok je prečnika 21 metar.

"Radoznali vernici u ulaznom holu Sabornog hrama Svetog Save dolaze da bace pogled na blistavu raskoš mozaika od 15.000 kvadratnih metara, pre proslave završetka božjeg doma u četvrtak: zlato i 50 miliona staklenih komadića mozaika daruju kupoli visokoj 77 metara zanosno zlatni sjaj“ piše Tomas Rozer, autor članka u Štutgarter cajtungu.

A da vidimo koliko je to koštalo. Srbija je uložila 43 miliona evra, a Rusija preko deset.

 

Kripta

 

Ispod glavnog prostora naosa nalazi i se kripta veličine 1800 м², čija je tavanica visoka 7 metara. U kripti se nalazi crkva Sv. Lazara. Oslikana je freskama koje prikazuje scene iz života kneza Lazara u neovizantijskom stilu i po pravoslavnom ikonografskom programu.

Namena kripte je višestuka, služi i kao izložbeni prostor i za održavanje različitih kulturnih sadražaja. Poseban deo kripte iza oltara namenjen je sahranjivanju srpskih patrijarha.