Svi ćemo tamo pre ili kasnije

 

Novo Groblje, Beograd

 

"Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj' na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se hodi;
Groblje j' voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba."

(Svetli grobovi, Jovan Jovanović Zmaj)

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića, 1826. godine staro srpsko groblje je preseljeno sa Varoš kapije na Tašmajdan, tako da se na današnjem prostoru Tašmajdanskog parka nekada nalazilo najveće srpsko groblje.

Na Tašmajdanu je 30. novembra 1830. godine pročitan sultanov hatišerif o priznavanju političke samouprave Srbije. Knezu Milošu je tom prilikom priznata kneževska titula sa naslednim pravom.

Sve do kraja XIX veka na Tašmajdanu su sahranjivani žitelji Beograda, među kojma su značajna imena srpske političke i kulturne istorije: Joakim Vujić, Stevan Petrović Knićanin, Toma Vučić-Perišić, Uzun Mirko Apostolović, Ilija Milosavljević Kolarac, Đuro Daničić, Josif Pančić.

Deo groblja, gde se danas nalazi bašta restorana “Šansa”, bio je rezervisan za vojnike, utopljenike i samuobice. Poslednji su na ovom groblju u staroj crkvi svetog Marka sahranjeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović 1903. godine.

Pošto je stara Crkvu svetog Marka, koju je knez Miloš podigao 1835. godine, oštećena tokom bombardovanja, srušena je 1942. godine, a zemni ostaci kraljevskog pogubljenog para prebačeni su u kriptu novosagrađene crkve, gde se nalaze i danas.

"Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!"

(Lirika, Miloš Crnjanski)

Staro groblje sa Tašmajdana, poznato i pod nazivom Markovo groblje, premešteno je na prostor današnjeg Novog groblja 1888. godine, zbog širenja gradskog jezgra. Ostalo je zabeleženo da su mnogi ondašnji varošani veoma burno protestovali zbog te seobe, jer su tvrdili da je groblje premešteno na „užasno“ daleku periferiju i da će biti potrebno mnogo vremena dok povorka isprati pokojnika na večni počinak.

Gradske vlasti na čelu sa ondašnjim predsednikom beogradske opštine Vladanom Đorđevićem bile su neumoljive, pa su Beograđani još dugo ovo groblje zvali i „Vladanovac“.

Kako to biva ima i drugačijih tvrdnji. Staro, tašmajdansko groblje nije bilo „na ponos“ ondašnjih Beograđana i njegov veliki deo bio je prilično zapušten. Brojni autori koji ga opisuju, s kraja XIX veka bili su ljuti i razočarani izgledom ovog beogradskog poslednjeg konačišta.
 

Tako Marinko Paunović kaže kako se „ne bismo mogli ponositi izgledom groblja“, a sve to govori kroz svedočenja očevidaca.

"U parohiji nije bilo dokaza ko sve počiva na groblju", beleži Paunović.

Knjiga i evidencije nije bilo. Kamenoresci u saradnji sa grobarima skidali bi noću dragocene spomenike i odnosili ih, pa bi ih preradili za drugog pokojnika po narudžbini. Eto gde se rodila ideja za kultnu srpsku pozorišnu predstavu u film "Maratonci trče počasni krug".

Tako ni po nadgrobnim spomenicima nije moglo sa sigurnošću da se zna čiji je to grob. Jedino, umesto crkvenih knjiga, podatke o pokojnicima mogao je dati ondašnji osamdesetogodišnji crkvenjak deda Jova. On je to činio po sećanju.

 

Ovde niko nije došao dobrovoljno, a ne znam da li je neko izašao

 

Kasnije se ispostavilo da su, na Novo groblje, preseljeni samo oni koji su bili dovoljno poznati javnosti, kao i oni koji su imali dovoljno imućne potomke. Lako je ustanoviti da su kosti mnogih od njih i dalje ispod današnjeg šetališta, Tašmajdanskog parka, koji je nedavno obnovljen uz finansijsku pomoć Azerbedžana.

Novo groblje u današnjoj Ruzveltovoj (nekadašnjoj Grobljanskoj) ulici je verovatno najveća galerija na otvorenom na Balkanu. Tako ga tretiraju istoričari umetnosti, zbog izuzetne vrednosti spomenika i skulptura koje su tamo postavljene. Galerija umetnosti i istorijska čitanka na otvorenom.

Ako zanemarimo sadržaj, prelepi park u centru grada. I kao svugde u svetu, turistička atrakcija, koja će putniku ukazati slavnu prošlost nekadašnjih žitelja Belog grada. Čeka se dan kada će biti izdata mapa s obeleženom grobovima znamenitijih građana.

No, ono što vam, sasvim neprilično, mora izmamiti osmeh, na ovom tužnom mestu, je spomenik Branislavu Nušiću. Čovek briljantnog uma i britkog jezika, sprdao se s svim živim i neživim, pa tako i sa svojom smrću.

Jedne novogodišnje noći, radi podizanja tiraža dozvolio je dnevnom listu "Pravda" da objavi njegovu lažnu umrlicu. A kada je jedan kritičar izjavio da će mu se opoganiti na grob, zapamtio je to.

"Mnogima sam se svojim delima posrao u život za mog života, pa ne bi bio red da im dozvolim da oni seru po meni kada umrem."

Podigao je spomenik u vidu strme piramide, pa da te vidim. Oni sumnjičaviji, odmahuju rukom i tvrde bio je on mason, kao i vojvoda Mišić.

Na grobu Jovana Cijića zasađeni su irisi.

O tome kakvi smo najbolje govori i činjenica da ovde nećete pronači grob čuvenog profesora Koste Vujića. Vujić je preminuo sada daleke 1909. godine, i bio je sahranjen u grobnici koju je izgradio za života na Novom groblju.

Tek kada se ovde čovek nađe, naravno dok je još živi, shvati koliko su svakodnevna jurnjava i stres besmisleni. Oni koji ovde počivaju, počivaju bar u miru, ako je neka uteha. Svima nam je tamo konačna odrednica, na ovom ili onom groblju. No to nije razlog za brigu, to je motivacija da se život živi sadržajno i suštinski.

Tu je i spomenik prvoj žtvi Velikog rata Nikolaj Henriković Hartvig. Hartvig je bio državljanin Rusije, rođen 1857. godine u Gori na Kavkazu, a od 1875. postao je diplomata svoje zemlje. U Srbiju je kao ruski konzul došao 1909. godine sa misijom da učvrsti veze između porodica Karađorđević i Romanov.

Hartvig je u želji da spreči početak rata, poseteo austrugarskom izaslaniku u Beogradu, barona Gizlu. On je Hartvigu 10. jula 1914. godine izneo svoj stav da se Austrougarska neće predomisliti i da će sigurno zgromiti Srbiju. Hartvigu je pozlilo odmah posle posete Gizlu, a preminuo je od srčanog udara u svom stanu. On je po nezvaničnim tvrdnjama očevidaca u svojim poslednjim rečima tužno konstatovao da "Srbiji nema spasa". Samo 13 dana posle Hartvigove smrti Austrougarska je Srbiji uputila neprihvatljiv ultimatum posle koga je izbio Prvi svetski rat.

Nikolaj Hartvig je prema sopstvenoj želji sahranjen u Beogradu, a opelu je prisustvovalo više od 80 hiljada ljudi. Posmrtnu povorku predvodio je lično tadašnji premijer Srbije Nikola Pašić, koji je u govoru ocenio da Srbija nikada nije imala većeg prijatelja.

Izbijanje Velikog rata sprečilo je tadašnju Vladu Srbije da Hartvigu na Novom groblju podigne spomenik kakav zaslužuje, te ga je dobio  tek 1939, čak 25 godina posle smrti.

Nekako prekoputa, svoje večno počivalište pronašao je i  Milorad Drašković (1873. - 1921.)  advokat, proizvđač mleka, direktor banke, političar i ministar u Kraljevini Srbiji i Kraljevini SHS. Kao ministar policije sastavio je Obznanu protiv komunista 1920. godine, zbog koje ga je ubio komunistički atentator Alija Alijagić, uprkos činjenici da  se povukao iz vlade. Za sobom je ostavio trudnu suprugu. Suđenje za ovaj atentat održano je oktobra 1921. u Zagrebu. Alija Alijagić osuđen je na smrt, a Rodoljub Čolaković i još dva člana rukovodstva Crvene pravde na po 12 godina zatvora. Smrtnu kaznu nad Alijagićem 8. marta 1922. izvršio je državni dželat Alojz Zjafrid, koji je pogubio i učesnike Sarajevskog atentata. Posle smaknuća Alijagića otišao je u penziju.

Jedna ulica na Petlovom brdu u Beogradu nosila je ime Alije Alijagića. Početkom XXI veka preimenovana je u Ulicu Milorada Draškovića.

 

Tu je i spomenik streljanim ali i obešenim srpskim rodoljubima koji su nemački nacisti obesili u centru Beograda, nasred Terazija. Njihova obešena tela stajala su tamo danima kako bi zastrašila Beograđane.

Ako na nadgrobnom spomeniku vidite prelomljen stub, to je znak da se loza prekida, tj. da nema potomaka.

Srbi su i svoje neprijatelje, i pored jezivih zločina koje su činili, sahranjivali časno pa je ovde mesto pronašlo i groblje austrougarskih vojnika.

Jevreji su, oduvek, imali zasebno grobljе.

Alejama Novog groblja
Vodi: Violeta Obrenović

 

Šetnja počinje od ulaza u Novo groblje i obuhvatiće obilazak glavnih aleja, pojedinih skulpturalnih dela i grobova znamenitih ličnosti. Posebna pažnja biće posvećena prostornim celinama Arkadi, Aleji velikana, Aleji zaslužnih građana, Aleji streljanih rodoljuba, kao i arhitekturi i istorijatu Crkve Sv. Nikole, Kapeli vojvode Radomira Putnika, Srpskoj kosturnici branilaca Beograda 1914–1918. godine, Ruskoj kosturnici i Iverskoj kapeli.

Ovo je prvo gradsko groblje u Srbiji, rađeno po uzoru na čuveno parisko Per Lašez.

Ograda i kapele su građene po vizantijskim uzorima. Prva stanica, pre arkada, bila je grobnica Mihajla Petrovića Alasa, za koga se pored pecaroških anegdota vezuje i jedna o pevačkom društvu Suz, čiji je bio član, a koje su činili mahom učeni ljudi, profesori.

Istoričarka umetnosti Violeta Obrenović iz JKP "Pogrebne usluge" koja je vodila šetnju ispričala je kako su članovi tog pevačkog društva ušli u jednu kafanu i od gazde zatražili da nastupe.

On im je rekao da nema novca da ih plati jer kafana i ne radi baš dobro, a tek kada su je napunili i on im ponudio honorar shvatio je da je reč o uglednim građanima, koji to rade iz uživanja.

Kako je objasnila Obrenović, prvobitno je zamišljeno da celo Novo groblje bude u arkadama, ali se od te ideje odustalo zbog nedostatka novca. Ovaj deo bio je namenjen za grobnice imućnijih građana i značajne ličnosti društveno-političkog života.

Među njima se našao i Nikola Pašić, čiji sin medjutim nije sahranjen u istoj grobnici. Grad mu je zbog krađe mermerne biste, koja je rad Ivana Meštrovića, zabranio da se sahrani u istoj grobnici.

Meštrović je autor i biste na susednoj grobnici Milenka Vesnića, koji je važio za sivu emineciju Kralja Petra. On je, prema rečima Obrenović, imao veoma zanimljivu životnu priču. Poticao je iz siromašne porodice, ali je radom, ulažući novac u znanje i stajling, vrlo brzo zadobio poverenje roditelja i podučavao decu iz bogatijih porodica.Važio je za najpoželjnijeg neženju, a oženio je Blanš Ulman.

 

Šetnja je nastavljena starom Alejom velikana, gde se nalaze grobovi brojnih političara, državnika, književnika iz druge polovine XIX i prve polovine XX veka. Njima i njihovim porodicama ustupana je samo grobnica, dok je o izgradnji spomenika i njegovom izgledu odluku je donosilo posebno telo.

U jednoj od grobnica nalaze se posmrtni ostaci Petra Kočića. Kako je ispričala Obrenovićeva, poznati srpski pesnik, pisac i političar umro je u duševnoj bolnici Doktorovoj kuli. Kapela se tada renovirala, pa je bio izložen u bolničkom kupatilu, a sahranjen je u crvenim, bolničkim papučama i sa šajkačom.

 

U blizini se nalazi i grobnica Đure Jakšića, koji je živeo u velikom siromaštvu, ali je zahvaljujući premijeri dela Stanoje Glavaš uspeo da izmiri sve dugove pre smrti.

Interesantno je da je neposredno pred prenos njegovih posmrtnih ostataka na Novo groblje, Branisalv Nušić u listu Politika otkrio istinu o njegovoj velikoj ljubavi Mili, kojoj je posvetio i jednu pesmu, ali koja je bila verena za drugoga.

Najautentičniji spomenik nalazi se na grobu Vojislava Kujundžića, jednog od osnivača udrženja "Oganj", koji je ceo svoj život posvetio ideji da se izgradi krematorijum. U pitanju je delo italijanskog majstora, čije ime nije poznato, a koje predstavlja čoveka koji leži u postelji.

Kujundžić je zapravo sahranjen na dva mesta. Pored grobnice, on ima i urnu u prvom redu rozarijuma, jer su njegovi posmrtni ostaci kremirani nakon otvaranja krematorijuma na Novom groblju, koji je inače prvi na Balkanu i četvrti u svetu. U svrhu promocije kremiranja, što je u tadašnje vreme bila maltene revolucionarna ideja, Kujundžić je ponudio Jovi Jovanoviću Zmaju i čiča Iliji Stanojeviću da nakon smrti budu spaljeni, ali su ga odbili.

U staroj Aleji velikana nalazi se i grob Jovana Cvijića, Živojina Mišića, zatim prve srpske lekarke Drage Ljočić, kao i Ilije Milosavljevića Kolarca, za koga se priča da je bio preke naravi, ali i da je doneo prvog papagaja u Beograd. Učio ga je da govori, ali je uvek umesto Kolarac papagaj govorio magarac, dodala je Obrenovićeva.

 

Šetnja, koja je zbog interesovanja posetilaca trajala duže nego što je planirano obuhvatila je obilazak i Aleje streljanih rodljuba, Aleje zaslužnih građana i Srpske kosturnice branilaca Beograda.

Mada su pažnju posetilaca najviše privukle anegdote o životima velikana, ali i običnih ljudi sahranjenih na Novom groblju, rado su obišli i prvu Srpsku kosturnicu iz srpsko-turskih i srpsko-bugarskih ratova.

Zemunsko groblje 

 

Prelazimo Savu i na Zemunskom katoličkom groblju pronalazimo grob za koji mnogi tvrde da tu leži orginal, a svi ostali su kopije. Na nadgrobnoj ploči piše ime Josipa Broza, izvesnog Zemunca koji je živeo od 1877. do 1941. godine. Radio je dugo i Nemačkoj u Bremenu kao prevodilac u hrvatskom iseljeničkom društvu da bi posle Prvog svetskog rata došao u Ogulin a kasnije u Zemun u kome je i umro.


Tu je i grob Ljube Mangaša Zemunca, rođenog  27. maja 1948. a gde ako ne u Zemunu. Bio je toliko jak da je na rukama mogao da pređe Beograd. Glave mu je došao Goran Vujković-Majmun ispred oblasnog suda u Frankufu 1986. godine.

Kako ovu priču okončati i stati živ no sjajnom pesmom "Nirvana" Vladinira Petkovića Disa.

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.