уторак, 22. август 2017.

Kafana je naša sudbina



I čuveni komediograf bio je kum jedne gradske kafane


Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.

Još davne 1522. godine Turci su u jednoj dorćolskoj zgradi  otvorili kafanu i u njoj služili kafu. Prve kafane nastaju su u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka šire se kafane i u Siriji i u Kairu, da bi dospele i do Otomanske imperije. Vidoje Golubović pominje samo zapis da je 1554. godine u Carigradu postojala kafana. Posle Beograda, kafanu dobija London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.godine.

Kafana "Kičevo" Savamala


"Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo", kaže Golubović u predgovoru svoje knjige „Kafane i mehane starog Beograda“.

zemunski "Šaran"


U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa. Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije.Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.


"Kolarac" 1938.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.


Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

"Ruski car"

Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.

Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28 hiljada litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i tamnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.



"Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica", tvrdi Golubović.

Istoričarka Dubravka Stojanović u svojoj knjizi „Kaldrma i asfalt: urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914”, ističe da su prestonički ugostitelji, imenujući lokale prema dalekim predelima, pronosili sugrađanima duh Evrope i sveta. Tako su na neki način emancipovali posetioce koji su do tada o ovim udaljenim mestima imali samo maglovite predstave stečene u panoptikumima – pretečama bioskopa.

"Sokolović" 1934.


Imena srpskih kafana svedoče o visprenom duhu ovdašnjem. Ili pravilnije rečeno tadašnjem. Kafane u starom Beogradu imenovane su i po profesiji klijentele. Tako je „Esnafska kafana” na početku Skadarlije okupljala zanatlije kao što su zidari, kaldrmdžije, ciglari... Branislav Nušić beleži da su se u njegovo vreme u „Čokotu” u Karađorđevoj, blizu stovarišta vina, skupljali kupci i prodavci „soka od grožđa”.

Nazivima kafana, kako nekadašnjih tako i savremenih, bavi se i sociolog Dragoljub B. Đorđević, profesor na niškom Mašinskom fakultetu. On je priređivač zbornika „Kafanologija” obima više od 650 strana. U publikaciji mesto su našli i 582 veličanstvena naziva kafana. Samo letimičan pogled odaje slikovite nazive, kao što su „Vikaj turu”, „Dve čaše kod Paše”, „Degustacioni centar”, „Dobro jelo, dobro delo”, EKG, „Katakomba”, „Konjopoj”, „Stop ćale magistrale”, „Tri vaške”... Ima tu i lascivnih imena: „Kod Guze”, „Kurvin grad”, „Tri sise” i „Kod pocepanih gaća”. Na listi koegzistiraju i zaraćene političke opcije, pa tako postoje kafane „Tito”, „Četnik”, ali i „Kod Ranka Ustaše”. Tu su još neki slikoviti primeri, poput zemunskog okupljališta „Beli zec”, beogradskog „6 i 400” (nekadašnji gazda dobio je sina na rođenju teškog 6,4 kilograma), ali i kafane „Ljubi te čika Rade” kod Uba.


Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat. Slične smicalice dešavale su se i u Skadarliji.


Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza".

 
 

Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.


Dugo je postojala želja za osnivanjem prvog stalnog profesionalnog pozorišta u Beogradu, pri čemu su pozorišta do tada najčeće imala „nomadski“ karakter i pri čemu su se brojne predstave odigravale upravo u kafanama. Pa čak i nakon osnivanja prvog stalnog profesionalnog pozorišta u Beogradu, nije postojalo stalno odredište odigravanja predstava pa su za to služile brojne kafane kao npr. „Kod krune“ ili sale hotela, u kojima je održana prva predstava ovog stalnog pozorišta – „Đurađ Branković“. Takav način održavanja pozorišnih predstava na promenjivim lokacijama i u adaptiranim prostorijama se održao sve do izgradnje zgrade „Narodnog pozorišta“ (1868.) po naredbi kneza Mihaila.



Na Terazijama, u zgradi koja danas više ne postoji, a u čijim je prostorijama bio smešten stari restoran „Dušanov grad“, postojala je kafana kod „Zlatnog krsta“. Samo nekoliko meseci nakon prve javne bioskopske premijere u svetu, 25. maja 1896. godine, zastupnik braće Limijer (izumitelji aparata za dobijanje i prikazivanje predstava), na putu ka Istanbulu zastao je u Beogradu i u pomenutoj kafani prvi put prikazao „žive slike“. Na osnovu ovoga može se uočiti da je kafana ponovo imala bitan uticaj na razvoj neke od kulturnih grana, u ovom slučaju razvoj i unapređenje stalnih bioskopa u Beogradu. Prvi stalni bioskopi nastali 1906. godine poput prvog uređenijeg bioskopa – kod „Hajduk-Veljka“ (na mestu današnje velike palate u početku Knez Mihailove ulice, kod „Starog Petrograda“, kod „Crne mačke“ (danas prazan prostor na uglu Nemanjine i Garašaninove ulice), zatim elitni „Moderni bioskop“ Braće Savića (danas palata Jugoslovenske banke u Kolarčevoj ulici) i 1911. godine „Koloseum“, današnji okupirani bioskop „Zvezda“.


Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". 


Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: 'Mansarda mali stan', 'Periferija', 'Mala ulica', 'Tri palme na otoku sreće', 'Zašto si pospan Džo?', 'Šta znate vi muškarci' i mnoge druge."Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu". I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

"Albanija"

Kafana je bila "prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke... Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju. Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ", koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi "kluba" nisu dozvoljavali proširivanje kruga.


"Dardaneli"

No, kafane su svojom živom aktivnošću mnogima bile trn u oku. Polako su počele da nestaju. „DardanelI" su srušeni 1902. godine, ali su ušli u mitologiju jugoslovenske i srpske prestonice.

Prva sijalica zasijala je u Beogradu baš u kafani koja se najpre zvala "Proleće", a potom je promenila naziv u "Hamburg". Slučajno ili ne na tom mestu kada je kafana u Masarikovoj ulici porušena, sagrađena je zgrada današnje Elektrodistribucije.Samo sedam godina kasnije od prvog Belovog telefona iz 1876. godine u Beogradu je obavljen prvi telefonski razgovor 14. marta 1883. godine. Za to je bio zaslužan Panta Mihajlović, koji 1882. godine dobio od kralja Milana pravo (koncesiju) da može u Beogradu da podiže telefonske (štacije) stanice. Tadašnji Beograd nije bio upoznat sa ovim tako vrednim aparatom, pa su se beograđani oglušili na Pantin poziv da se prijave za telefon. Panta je sam i od svojih para povezao je zgradu „Tri lista duvana“, te 1883. godine tu je bilo smešteno inženjersko odelenje vojnog Ministarstva. Ovu zgradu je povezao sa kasarnom na Paliluli i razgovor je mogao da počne, a obavili su ga vojni ministar Teša Nikolić i kapetan Kosta Radisavljević.

Posle Velikog rata u kafani "Kasina" jedno vreme zasedala i Narodna skupština. Dakle, možemo reći da su značajne stvari za Srbe potekle upravo iz kafane ili mehane, kako vam već drago.

"?"


Najstarija sačuvana kafana je „?“. Smestila se prekoputa Saborne crkve, u malenoj građevini koja još uvek postoji u nepromenjenom izgledu. U njoj se prvi put pojavio bilijarski sto 1834. godine. Bila je u vlasništvu trgovačkog konzula Nauma Ička, a u istoriji je više puta menjala vlasnike pa samim tim i nazive. Godine 1878. prešavši u posed Ećim Tome, koji je bio lični vidar Kneza Miloša, dobija ime „Ećim Tomina“ kafana, nakon čega je u jednom trenutku nazivana i kafana „Kod pastira“, a kada je preimenovana u “Kod Saborne crkve”, došlo je do kumovskog razilaženja sa sveštenstvom, te je kao privremeno, a možda i ime iz inata  stavljeno “Znak pitanja”. Koje se zadržao sve do danas!

“Tri šešira”


“Tri šešira” je najstarija kafana Skadarlije, glavne boemske ulice starog Beograda. Otvorena je 1864. godine u zgradi u kojoj se prethodno nalazila zanatska radionica koja je na ulazu imala tri plehana šešira. Mnoga poznata imena boemskog života Beograda su u ovoj kafani stvarala, pevala i pisala, a među mnogima bili su naši poznati pisci Đura Jakšić i Bora Stanković.

"Mornar"


I posleratna generacija kultnih beogradskih kafana doživela je neveselu sudbinu. Iščezle su ustupajući mesto modernijim kafićima. No, s njihovim izumiranjem društveni i kulturni život se sunovratio potvrđujući prosetiteljski ulogu kafana u Srba. Neka ostane zabeleženo da su tri kultne kafane u centru Beograda formirale čuveni “Bermudski trougao”. U kojima su mnogi znani i neznai danima tumarali i skrivali se. Temena tog kafanskog trougla činili su „Grmeč” u Makedonskoj 42, kafana “Pod lipom” u Makedonskoj 44 i “Šumatovac” u Makedonskoj 33.  Da na kraju spomenemo i „Srpsku kafanu“ pokraj „Ateleja 212“ u kojoj su glumci prvog januara služili kiselu čorbu. 

Čiča Ilija Stanojević ispred kafane "Tri šešira"



I na kraju ovog nostalgičnog nekrologa srpskim i beogradskim kafanama samo treba reći:

"Slava im i večna hvala!"

Нема коментара:

Постави коментар