Министарства спољних послова у Београду

 

Многи који пролазе улицом Кнеза Милоша и не подигну поглед и сагледају сву раскош орнаметнике и пластичне фасадне декорације зграде Министарства спољних послова Републике Србије на броју  24 – 26. Грађена као Палата Министарства шумарства и рударства и Министарства пољопривреде и водопривреде, убраја се у антологијска остварења београдске међуратне академске архитектуре. У време када је подизана, била је једна од највећих престоничких грађевина, коај  је својом величином и изгледом требала да репрезентује државу и њену моћ.

Пројекат за палату Министарства пољопривреде и вода професор Никола Несторовић је завршио 31. децембра 1921. године, ослањајући се на решење из конкурсног пројекта за Управу монопола из 1908. године, која је требало да се подигне на супротном  углу улица Кнеза Милоша и Немањине. Тако конципира здање са улазном зоном позиционираном на углу, али овога пута у виду затвореног блока с атријумом. Примењује решење с канцеларијама дуж спољњих фасада, док су помоћна степеништа и помоћне просторије смештене на угловима дворишних крила. Из основе је уочљиво да су све сем једне бочне фасаде компоноване као петоделне, с ризалитима који једнако излазе у простор, док улазна партија представља Несторовићево типично композиционо решење кружног угла уоквиреног бочним ризалитима.

Држећи се концепта пројектовања у духу сецесије на академским основама, фасаде задржавају хоризонталну поделу с рустично наглашеним приземљем, док је средишњи део од три спрата покривен великим стакленим површинама. Несторовић је и рустично приземље перфорирао великим правоугаоним прозорима, изнад којих је декоративни слог од три квадратна цветна поља. Целом фасадом, сем на бочним ризалитима, понавља се низ вертикалних поља уједначеним ритмом прозорских отвора, који се смењује по вертикали, од троделних правоугаоних, лучних до правоугаоних бифора и трифора на последњем спрату.

Улазна зона је наглашена куполом на високом тамбуру, док су изнад бочних ризалита плитке калоте. Министарство пољопривреде и вода је пројектним задатком тражило модерну зграду са савременом фасадом, која одговара духу времена. Полазећи од тих становишта, Несторовић је пројектовао лагану прозрачну фасаду, која и поред сецесијске обраде није изгубила ноту академизма, тако да задржава довољну дозу класичне монументалности и репрезентативности.

Министарство пољопривреде и вода је Несторовићев пројекат одмах проследило на преглед и одобрење Министарству грађевина да би се што је пре могуће организовала јавна лицитација са скраћеним роком за одабир извођача радова.Имајући у виду да је то прва палата која је требало да се подигне на земљишту одређеном и за друге зграде министарстава, након разматрања свих аката и околности око подизања зграде Министарства пољопривреде и вода, Грађевински савет Министарства грађевина се огласио почетком августа. Документ је у име Савета потписао уважени архитекта Андра Стевановић, професор универзитета.

Године 1923. почиње да се зида ова палата по плановима архитектонског бироа „Архитект“ под руководством Николе Несторовића и Драгише Брашована у традиционално српско-византијским стилом. Но, како би се успоставила равнотежа са другим здањима, пројекат се прекида на нивоу првог спрата, преузима га и мења представник академског стила архитекта руског порекла Николај Петрович Краснов. Оставши у непромењеним габаритима, мења изглед фасаде и црта ракошне ентеријере.  Изузетно подужне, правилне правоугаоне основе, монументална слободностојећа палата Министарства шума и рудника и Министарства пољопривреде и вода реализована је са укупно осам етажа, а чине их – подрум, сутерен, приземље, четири спрата и мансарда. Просторна организација постављена је у симетричној схеми са унутрашњим двориштима, монументалним вестибилима и степеништима. 

У опремању и обради ентеријера учествовале су домаће фирме, најчешће из Београда. Све столарске радове, на пример, изводила је Задруга столарских мајстора „Велика Србија”. Према сачуваним архивским документима, у објекту су укупно била 1.052 прозора и 35 балконских врата. Керамичарски радови поверени су фирми „Керамика” а. д. из Београда, која је поред ових радова додатно израдила 360 квадратних метара пода од белих мермерних плоча из рудника у Аранђеловцу с бордуром у мермеру из Ропочева, што је додатно допринело естетском утиску ентеријера.

Четири улаза у објекат оријентисана су ка Улици кнеза Милоша, „и то два пространа улаза за јавност и странке, који су у спољашњој обради наглашени ризалитима и два репрезентативна улаза за министре: један на углу улица Кнеза Милоша и Бирчанинове и други на углу Кнеза Милоша и Немањине у фасадној обради акцентовани двема куполама и залученим фасадним партијама”. До министарских кабинета, од улаза у приземљу до првог спрата, водила су засебна, репрезентативно пројектована степеништа. Двокрако министарско степениште на углу Кнеза Милоша и Немањине високо уздигнуто од самог улаза, обликом и избором боја вештачког мермера, преовлађујућих плавих и земљаних тонова, асоцира на Министарство пољопривреде и вода, а у улазу на углу Кнеза Милоша и Бирчанинове употребљене су бордо, зелене и жуте нијансе вештачког мермера у намери да асоцијативно укажу на намену Министарства шума и рудника.

Израда фасаде у вештачком камену, заједно с вајарским и ликорезачким радовима, додељена је предузећу „Копаоник“, које је изводило скоро две трећине укупних радова на објекту. Радови на фасади почели су августа 1927. године, а  вајарски радови изведени су до марта 1928. године. Широка фасадна платна, у складу с академскомметодологијом пројектовања, јасно назначавају хо[1]ризонталну и вертикалну трипартитну поделу. Уз природни камен, додатно је истакнута посебним назначавањем отвора. Њихова уједначена динамика наглашена је складним ритмом јединствених лучно завршених вертикала, које обједињују улазе и прозоре од подрума до приземља. Посебни допринос ликовности фасади доприносе дела вајара Петра Палавичинија, Драгомира Арамбашића и Живојина Лукића. Рељефи мушких и женских скулптура симболи су делатности одређеним министарста смештених у згради. Куполом доминирају алегоријске фигуре Шумарсва и Жетелице, док су Рударство, Сточарство, Виноградарство и друге делатности правилно распоређени дуж објекта.

Према распореду, на врху куполе постављена је скулптура у бронзи, мушка фигура са секиром и тестером попут дрвосече, која симболизује Шумарство. Одливке у бронзи је израдила Прва вештачка ливница метала, звона и бронзаних ликова Властимира К. Ђорђевића из Београда. Испод кубета, у складу са одређеним распоредом, на балустради  испред прозорских стубаца куполе, постављене су скулптуре изведене у вештачком камену и то: фигура рудара с лампом и крампом, симболима светлости и оштрине као представа Рударства, затим фигура рудара – минера, приказана с рударском лампом и крампом, као и Дијана, богиња плодности, шума и лова, представљена с тоболцем и псом, и женска фигура са голубом као шумска Нимфа, божанство природе тесно повезано с водом и вегетацијом, вечно лепо и младо, које живи по шумама, планинама, пећинама, пољанама и крај воде. Према Бирчаниновој, на ризалитима, у природној величини постављене су: мушка фигура са опеком, односно редстава Каменоресца, мушка фигура с наковњем која представља Ковача, затим мушка фугура с рударском лампом и крампом, која указује на копача угља (Угљар), мушка фигура која приказује Столара (Дрводељу), потом Шумско цвеће и Вила у природној величини, као оквири прозора изван ризалита на четвртом спрату.

Према Улици кнеза Милоша постављени су Делфини, симболи воде и преображаја, укомпоновани са декорацијом мотива винове лозе, а изнад главног улаза маске, Фауни, симболи плодности, заштитници пастира и сељака, њихових стада и њива. У складу са утврђеним распоредом, на врх куполе постављена је косачица, женска фигура са српом и снопом класја у левој руци, која симболизује Пољопривреду, изливена у бронзи. Поткубетне фигуре, постављене на балустради испред прозорских стубаца куполе, високе 3,5 метара, изведене су у вештачком камену и представљају – Земљорадњу, мушка фигура сејача; Виноградарство, мушка фигура с котарицом грожђа; Рибарство, мушка фигура с мрежом и веслом, атрибутима који означавају риболов; и Сточарство, оличено у представи пастира са штапом и фрулом.

Према Немањиној улици, на ризалитима су постављене фигуре у природној величини и то женска фигура с рогом изобиља пуним воћа као представа Воћарства; Копач, оличен у виду мушке фугуре с клипом кукуруза и ашовом, затим мушка фигура као представа Нептуна с трозупцем и делфином и фигура Амфитрите с крчагом као симболом непресушног извора воде. Нептун и Амфитрита представљају господаре воде, повезани су и с влажношћу земље и њеном плодношћу као јасна и недвосмислена симболика која указује на намену тог дела палате. Вајару Арамбашићу поверена је и израда две слободне композиције: државног грба са две фигуре и замишљеног округлог оквира на атици са две фигуре. У складу са захтевима и допуштењем Комисије да сам предложи изглед оквира прозора, а потом и грба, у сарадњи с пројектантом, Арамбашић је за атику извео осам истих високорељефних симетричних група, које представљају две женске фигуре које држе венац (фестон) и орнамент који уоквирује округли прозор: четири из Улице кнеза Милоша и по две из Немањине и Бирчанинове.

Када је реч о државном грбу, Арамбашић је, према скици Николаја Краснова, реализовао композицију у чијем средишту се налази композитни штит са основним грбом Краљевине СХС. Са бочних страна на штит су ослоњене две наге мушке фигуре, с атрибутима пољопривреде, као што су клип кукуруза и ашов, и рударства, с рударском лампом и крампом, које представљају персонификације два министарства. Над читавом композицијом, на месту предвиђеном за краљевску круну, налази се необично стилизован орнамент, који би се условно могао схватити као corona muralis. Краснов је за декоративно стилизован државни грб изабрао релативно неупадљиво место на ризалитима, између прозора четвртог спрата.

Посебно место припада једном репрезентативном столу који се данас налази у кабинету министра спољних послова. У одсуству писаних извора који би поткрепили поједине тврдње, а према усменим сведочанствима која се баштине у министарству, претпоставља се да је тај сто припадао – Николи Пашићу. На зидовима просторија у МСП-у налазе се дела Мила Милуновића, Зоре Петровић, Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Милана Коњовића, Љубице Цуце Сокић, Леонида Шејке, Пеђе Милосављевића, Петра Лубарде, Ђорђа Андрејевића Куна и других

Палата је оштећена приликом нацистичког бомбардовања Београда априла 1941. године, а потом, незнатно, након три године, када је током савезничког бомбардовања Београда у априлу 1944. године погођена зграда Министарства финансија на суседном углу Кнеза Милоша и Немањине.

Током Другог светског рата у ову палату усељава се Војнички радио Београд (Soldatensender Belgrad - Sender Belgrad) на коме Београђани могли да слушају пропагадне вести емитоване на немачком и српском језику, немачке емисије и немачку музику. У окупирани Београд, један је официр из Беча донео немачке плоче. Међу њима је била и једна касније веома популарна, а тада практично непозната плоча са песмом Лили Марлен, издата у свега 700 примерака. Она је, управо, први пут емитована на овом радију, јануара 1942. године на таласној дужини 32,56 метара, те је убрзо постала „заштитни знак”. Уз ову песму, по којој је касније названа и редовно емитована емисија „Час за војнике”, немачки војници су са београдског радија највише волели да слушају песме „Хајдрун” и „Стојим сам у ноћи”, али и марш „Бомбе за Енглеску”, као и звуке звона и фанфара. Немачки војници на стражи близу Триполија, на кавкаским планинама, у босанским врлетима и на грчким острвима највише су волели да слушају из дана у дан све популарнију Лили Марлен и са нестрпљењем чекали њено ново емитовање. Немачки одреди у Африци, припадници британске Осме армије, сви су подешавали своје пријемнике на београдске фреквенције како би је чули.

Песма је настала 1939. године и да иронија буде већа постала је симбол ратне пропаганде, а заправо је љубавна, антиратна и наднационална. Компоновао ју је Херб Норбершулц, а текст је написао немачки учитељ из Хамбурга Ханс Лајп, као мобилисани војник за време Првог светског рата. Готово преко ноћи, песма је стекла велику популарност, али је због своје љубавне и патетичне, па у неку руку и антиратне тематике, као и због сазнања о романси певачице Лале Андерсен са једним Јеврејином, од стране рајхсминистра пропаганде, др Јозефа Гебелса, песма била забрањена за даље емитовање. Било је то довољно да песма престане да се емитује.

Радио Београд је убрзо био обасут писмима немачких војника са свих меридијана са истим захтевом – „вратите нам Лили”. Уследили су небројени захтеви војника послати са фронта широм Европе на адресу Војничког радио Београда да се песма врати у програмску шему, а на Гебелсово изненађење, чак је и један од највећих војсковођа Немачког Рајха Ервин Ромел дигао глас јер су он, као и његов Афрички корпус, обожавали ову песму. Писма Soldatensender Belgrad слата су током целог рата, јер је програм имао сегмент са жељама и поздравима. Према једном извештају, рекорд је остварен када је наводно 12.460 писама стигао у једном дану. У већини ових писама, војници су тражили да чују своју омиљену песму. Често су коверте биле насловљене на „Лили Марлен, Београд”. Михајло Блам у својој књизи „Џез у Србији 1927—1944” наводи непотврђену легенду, да је у окупирани Београд стигло писмо из Америке са новчаницом од 20 долара, са захтевом да се емитује песма Лили Марлен. Како једном Ромелу Гебелс није могао рећи „не”, песма је враћена у програм Војничког радио Београда. Штавише, од тог тренутка песма је била уврштена у редовни програм, тако што је сваке вечери емитована у 21:55 часова, све до краја рата. Војнички радио Београд је своју последњу емисију емитовао непосредно пре уласка Црвене армије

У бомбардовању НАТО-а 1999. године детонације су значајно оштетиле целокупан ентеријер са спољном и унутрашњом столаријом, док су бројни ударци гелера оштетили и уништили већи део декоративне пластике и скулптура. Зграда МСП-а је одлуком Владе Србије 7. јуна 2001. проглашена за споменик културе.