Vila na Kalvariji

 

U kasnu jesen 2015. godine pored nje sam prolazio svakog popodneva. Nisam tada ni znao, niti me je previše zanimalo da je posle II svetskog rata, otmena porodična kuća, građena u stilu bauhausa, ušuškana u zelenilu, u naselju koje spaja Zemun i Bežanijsku kosu,  postala bolnica. Bila je tada i još zadugo potom jedini stacionar za prihvat najtežih pacijenata obolelih od tuberkuloze.

I kao što tuberkuloza napada pluća, tako je nemar zaposeo ovu nekad prelepu kalvarijsku vilu. Dvospratnu sa krovnom terasom, sa koje se pruža zadivljujući pogled na ceo Beograd. Nekad goli lesni breg na obodu grada, početkom XX veka postao je utočište za intelektualace i ugledne građane Zemuna, koji su na njemu gradili svoje velelepne vile sa vinogradima. Ispod Kalvarije nalazila se Bežanijska kapija kroz koju je prolazio istoimeni drum, danas poznat kao Tošin bunar.

Pre toga, u vreme Kontumca, zemunskog karantina,  na Kalvariji je postojalo groblje, na kome su pokopavani one koji su umirali od zaraznih bolesti, a ponajviše od kuge.  Zbog toga je i podignuti veliki krst, oko koga je bio formiran „križni put“, koji je simbolično predstavljao poslednje putovanje Isusa Hrista do brda Golgota u Jerusalimu. Otuda potiče i naziv ovog dela Zemuna, Kalvarija, odnosno brdo lobanja ili gubilište na kome je Isus razapet. Tog krsta i tog groblja odavno nema. Ako pažljivije zagledate stepeništa kojim se silazi iz parka Jelovac napravljeno od nadgrobnih ploča sa toga groblja.

Pošto je već pao mrak sa prozora vile avetinjski je dopirala čkiljava žućkasta svetlost. Na oronuloj fasadi montirana je spoljna jedinica klima uređaja. Po velikom dvorištu šetkali se se psi lutalice a sa grana posmatrale ih vrane i graktanjem negodovale. Prizor kao iz dela Edgar Alan Poa.

A kako sam ja nju opšte video, iako ne i detaljnije zagledao?  Naime, u to vrreme u podužnoj zgradi iza nje, u kojoj je smešteno gerontološko odeljenje Zemunske bolnice sa tradicijom dugom 230 godina ležala je moja majka. Bila je u termalnoj fazi bolesti. Sa tog brda pružao se pogled na ulicu kojom je ona svakog dana u rano jutro putovala do laboratorije IMT-a, kasnije FOB-a. Samo bi mi se nasmejala kada je videla da dolazimo u posetu. Mahnula bi mi rukom čije je prste iskrivio artritis. Tihim glasom pričala mi je da putuje vozom, da nismo sa njom, da joj se negde zagubio kofer, da nije ponela dovoljno para, da je obavezno sačekamo na stanici... Onda to da će joj prelomljeni kuk sanirati protezom od superlegure, koja se koristi za avione. 

Jednog decembarskog popodneva, sasvim slučajno beše to dan posle katoličkog Božića, pogledom sam je potražio, ali ona tamo više nije ležala.