Палата Албанија са римским водоводом

Остаци староримских водовода испод Кнез Михаилове улице, код Палате Албанија. Фотографија је снимљена приликом радова на прокопавању подземног пролаза у Сремској улици, 1968. године. Палата Албанија био је први облакодер у Београду, највиша зграда тада у југоисточној Европи. Ових дана, не на радост вашег извештача, добија све бројнију конкуренцију. Не знам да ли знате, али она има 4 подземна спрата чиме не могу да се похвали много зграда у престоници. У савезничком бомбардовању 1944. на небодер пада пола тоне тешка бомба. Но, статичар Ђорђе Лазаревић је добро урадио посао те су оштећења била занемарљива.

А пре палате ту беше биртија направљена од блата и трошног дрвета, са устајалим ваздухом, јер није било могуће направити познату српску промају.


„… једино, на врху те улице, постоји и данас, као траг старог Београда, и постојће, како изглееда, вековима, кафана Албанија, ругло Београда, али елдорадо свих закупаца те кафане! Не постоји кафана с мање режије, а више промета! Нит постоји кафана коју посећује тако разнолика и тако мешовита публика", записао је Бранислав Нушић о својој омиљеној кафани.

Зграду је саградио Крста М. Томовић грожђарски велетрговац 1860. године Из ње је увек допирао мирис ракије и ћевапчића. Испред кафане је стајао гвоздени стуб са часовником на три стране. То је био чувени "Сат", важан део Теразија и место где су се заказивали састанци, било пословни, било састанци младих парова.

Кафана је срушена 17. oктобра 1936. године. Ватрогасци су само пар часова раније, прво затворили воду, а потом и искључили струју. За све то време кафана је регуларно опслушивала своје госте. Они су ту, у знак протеста, седели све док радници нису почели да избијају тесна прозорска окна. Лепота је, што кажу, у оку посматрача, у овом случају боема.

Дневни лист “Политика” је у чланку посвећеном рушењу “Албаније” навела да је “газда покушавао да је прода 1873., тражио је велику суму од 5 хиљада дуката. Гости су у почетку били отмени: виши чиновници, бољи трговци и странци; одржавали су се приватни балови, нека врста породичних забава и састанака. У 1890-тим има доста великошколаца и уметника. Пре Великог рата људи средњег сталежа, радни свет и носачи, који ће јој остати верни до краја и чији су "самари" стајали поређани уз спољни зид…

Уредник магазина "Геџа" Жика Штикла никако није могао да се помири са овом одлуком и забележио је:

"Господо, када се први пијук зарије у драге нам зидове, предлажем да се Теразијама разлегну трагични звуци Бетовеновог посмртног марша."

Чувени боем Рака Вуловић прихватио се улоге свештеника, те почео да причешћује окупљене, давајући им уместо нафоре, переце са гутљајем црвеног вина и одржао посмртни говор: 

"Драги Албанци, после тешке борбе и уз све напоре да спасем своју тешку болеснице "Албанију" нисам успео и она је морала да издахне. Нека јој је слава! Она је мртва и кроз који сат биће покопана, али успомена на њу живеће међ' нама. У "Албанији" су се, као што знате, окупљали они који су тражили посао, а молили бога да га не пронађу!"