Španska korida na Tašu

Da  li biste mogli da poverujeta da je iz jedne tada fašističke zemlje u jednu socijalističku mogla da stigne prava korida? I to beše jedan jedini put da su bikovi krenuli da ukrste rogove sa matadorima van Iberijskog  poluostrva. Bejaše to, popodne 2. oktobra 1971. godine, i beše to na stadionu „Tašmajdan“ u Beogradu.

Glavna zvezda beogradske koride bio je Luis Migel Domingin, jedan od najboljih španskih matadora XX veka, čije je bravure zabeležio čuveni Ernest Hemingvej u knjizi „Opasno leto“. Domingin je bio prijatelj pored već pomenutog Hemingveja i Pikasov, ali i ljubavnik Ave Gardner. Iako je na Tašu nastupio već u zrelim godinama i posle prvih petnaestak minuta hendikepiran (s povređenom rukom)  ubio je dva bika, te mu je u znak priznanja darivan par ušiju jedne od njegovih nesrećnih žrtava, a kao da mu to nije bilo dosta, pa ga je u društvu domaćina, u slast izjeo u Skadarliji! Mora da to njihovi gnevni naslednici znaju pa jure one budale po Pamploni. U njegovoj senci nastupili su i matador Robert Piles (18) i rehoneador–toreador (koji nastupa na konju)) Alfreda Kondea (44). 

No, ni u ta  idilična bar naizgled vremena korida na Tašmajdanu u  organizaciji trgovinskog preduzeća „Zadrugar“ iz Beograda nije prošla bez protivljenja. I tada, kao i danas bilo je dušebrižnika, ljudi koji životinje ne vole samo u tanjuru, te se oglasilo Društva za zaštitu životinja koje je sve činilo da stopira klanicu na Tašu.

Dimitrije Kovačević, tadašnji upravnik SC-a „Tašmajdan“ tražio je od njih potvdu da su vegetarijanci!

Nije sve išlo olako ni sa predstavljanjem improvizovane arene. Potrošeno je više nego što je planirano, a kada se činilo da je sve gotovo, počele su kiše, te je predstava je odložena na mesec dana.

Svanu je i taj dan. Nedeljama pre ove gladijatorske bitke, Beograd je bio oblepljen reklamnim plakatima, a avioni su izbacivali letke kojima su se široke narodne mase pozivale na koridu. Kako bilo da bio tog oktobarskog dana na Tašu se okupilo preko pet hiljada duša. 

"Toro! Toro!"

Korida na Tašu počela je uobičajno svečanom paradom svih učesnika, uz muziku španskog orkestra s tribina. Na mestu gde se nekada nalazila diskoteka „Cepelin“, nalazio se boks s bikovima iz čuvene farme u Galiciji.  Beogradskoj publici najmanje su se dopadali pikadori, konjanici s dugim kopljima koji su mučki zadavali udarce snažnim bikovima i time ih slabili pred napad matadora. behu to vremena kada je bar privid pravičnosti bio zastupljen. 

No, publika je imala samo reči divljenja za mlađanog Pilesa, drugog matadora, koji je već bio viđen kao Dominginov naslednik. Piles se borio na kolenima, što je vrlo opasno za matadora.

Te godine, krenuo sam u osnovnu školu i verovatno niko nije mogao ni hteo da me vucara na koridu. Ni sam ne znam da li bih tada išao. Iako, ne volim maltretiranje životinja, 1989. godine u Barseloni sam otišao i navijao za bika. Sunčana strana je bila jeftinija nego ona u hladu. Ne znam da li su takve kategorije postojale na Tašu, u jednom sistemu glumljene jednakosti, a i beše oktobar.

 

Luis Migel Domingin, uz Manoleta i El Kordobesa, svrstava se u najbolje španske matadore XX  veka. Prvog bika ubio je u 14. godini, a do 29, kada je postao milioner, smaknuo ih je oko 2.300. Godine 1955. povukao se da bi se četiri godine kasnije vratio koridi, zlobnici tvrde kako bi se nadmetao sa svojim zetom Antoniom Ordonjesom,  sinom Ninja dela Palme, koji je Hemingveju poslužio za lik Pedra Romera u romanu „Sunce se ponovo rađa“. Tako je i završio u delu Ernesta Hemingveja „Opasno leto“, nastalom posthumno od  serije članaka koje je napisao za časopis „Lajf“.

Hemingvej nikad nije bio objektivan, pa ni ovaj put kada je otvoreno stao na stranu Ordonjesa, smatrajući ga boljim matadorom od Domingina.