понедељак, 28. септембар 2020.

65. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ -ПОЗОРИШТЕ СЕ ВРАЋА НА ВЕЛИКА ВРАТА

 


Пише: Гордан Горуновић

 

Обичан запосленик би у 65. години већ био у пензији а Стеријино позориште, упркос свим недаћама, одлагањима, пандемији и другим проблемима креће и радост трећег доба када традиција већ постаје озбиљан аксиом за сва остала догађања. Првог дана уз све здравствене превентиве кренуо је одложени позоришни фестивал. И јесен се уозбиљила и послала прве озбиљније назнаке своје присутности. Киша и пад температуре су надкрилили Нови Сад 26. септембра. Први део је кренуо уз наступ гудачког квартега "Стрингенда" који је и дочекао гледаоце пред саму представу поред црвеног тепиха на улазу у Српско народно позориште. Шеснаетста међународна изложба "Позориште у фотографској уметности" је такође претходила уз доделу награда.



Испред дворане доста познатог и еминентног позоришног света. Сви са маскама али добро расположени. Седишта обележена навлакама где може а где не да се седне подсетиле су на неку навијачку двобојку. Љубазни домаћини на сваком битном месту. Још мало разговора у фоајеу и креће отварање уз конферансије и беседу велике глумице Бранке Петрић Фехмију. Емоције навиру са свих страна. Нема сувишних речи већ најава саме уметности која вуче корене још из античких времена.


А онда креће представа „Смедерево 1941“. Започиње као документарац који то ипак није. Глумци позоришта из Новог Сада после бомбардовања и почетка Другог светског рата лутају од града до града, да подигну своје заостале плате и после свих перипетија стижу у Смедерево. Добијају своју надокнаду за уметнички рад и крећу на воз и ново играње у Пожаревац. Уз доста флеш бекова и разлучивање ко су негативци, јер они навлаче црне рукавице прича као река долази до краја, који је тек почетак нових прича. 


Јака емоција и одлична глума са сведеном али функционалном сценографијом изазива праве емоције које следе после свега. Дивно гледалиште са проређеним местима утања у магију ове вечери. Ансамбл СНП-а у саставу Милан Ковачевић, Тања Пјевац, Јована Мишковић, Вукашин Ранђеловић, Алиса Лацко, Тијана Марковић, Аљоша Ђидић, Гордана Ђурђевић Димић, Милован Филиповић и Марко Савковић излази на бину по тексту и режији Ане Ђорђевић. Све у свему изузетних достигнућа у тих 110 минута публика је наградила на крају дугим аплаузом.




Реч ауторке:

 "Драмски  текст  и  представа  Смедерево  1941.  бави се  догађајем  који  се  одиграо  5.  јуна  1941.  у  Смедереву,  када  је  унутар  Тврђаве  експлодирала  значајна  количина  оружја  и  муниције,  коју  су  нацисти,  након  кратког  априлског  рата,  одузели  од  поражене  Војске  Краљевине  Југославије  и  смештали  ту.  Узрок  те  несреће до данас није познат, а том приликом Смедерево је потпуно разорено. Експлозија  је  имала  снагу  бомбе  бачене  на  Хирошиму.  Живот  је  изгубило  хиљадe људи,  међу  њима  и  17  глумаца  Српског  народног  позоришта,  које  се  тада  звало  Народно  позориште  Дунавске  бановине.  Текст  и  представа  се  баве  овим  догађајем  у  целини,  с  посебном  пажњом  усмереном  на  судбине  трагично  настрадалих  глумаца,  и  њима  у  част. 

 Третман  теме није документаристички. Узимајући све познате околности у обзир – о догађају постоји документација, додуше не довољно велика – конструисала сам нову, оригиналну причу, не помињући  аутентична  имена  покојних  глумаца,  и  трудећи  се  да  се  целокупан догађај посматра из преломљене перспективе, такве да се  тумачења  поменутих  судбина  доведу  у  везу  са  природом  и  узроком нацизма и зла уопште. Због тога сам се одлучила да, на бази историјских факата, изградим  надреалистичку,  асоцијативну  и  фрагментарну  линију  радње,  тражећи  контекст  који  омогућава  слојевите  интерпретације  докумената. Ко  је  или  шта  је  изазвало  експлозију  у  Тврђави?  Коначног,  доказаног  и  уверљивог  објашњења  нема,  и  то  одсуство  објашњења  отворило  ми  је  могућност  да  сама  одлучим  шта  је  коначна  истина, а самим тим и шта је смисао експлозије у представи. Све се линије радње, и све чињенице у документарном материјалу, спајају у представи унутар појма фатума, онога што човека учи да није господар своје судбине, лекцију коју увек изнова, ради себе, треба да учи, а коју је нарочито било важно учити у време дивљања  нацизма,  те,  очајањем  изазване,  застрашујуће  делузије, базиране на осећају моћи и надмоћи. Постоји чврста, можда мистична, можда симболична, мада, по мом осећају, врло стварна, веза између појма Die Sonne и експлозије у Смедереву, постоји чврста веза између нашег појединачног уверења о сопственој супериорности и појаве нацизма и фашизма. Они се рађају на плану најинтимнијег живота, личног, породичног, љубав-ног, и шире, као зраци, увећавају се и умножавају и доводе до експлозија које масовно уништавају животе."




На изласку уз флајере за гласање лако је заокружити сопствену оцену. Леп почетак и ако је прича тешка овог постпандемијског Стеријиног позорја. Култура и позоришна уметност су и раније велике пошасти које су задесиле планету па и у гледаној престави тај огромни рат није спутао енергију коју цела трупа носи. Велика похвала за организацију и сјајно сналажење у ипак ванредним околностима. Без обзира на сужени и смањени програм због немогућности гостовања неких позоришта, на видику је још један одличан фестивал који се одржава у Новом Саду. Када нестане та мистична енергија уметности биће забрињавајући знак за опстанак комплетне цивилизације бар у оквирима које их памтимо.


Нема коментара:

Постави коментар